Ишчекивање

            Скоро заборављено стање свести. Некад слатко и пријатно а некад сасвим супротно. И у једном и у другом случају га следи олакшање.

            Пре неколико дана сам, сасвим случајно, причао са колегом Медом на ову тему. Подсетио ме је на многе ствари. Просто је невероватно колико нам је све данас доступно. А ми смо се размазили па хоћемо још више и више... и што доступније. Да се што мање помучимо око свега а не видимо да нам је све већ ту, испред носа.

            О чему би мушкарци ако не о женама и спорту, тј. фудбалу. Евентуално и о аутомобилима и војсци, с тим да су ове теме знатно ређе заступљене од прве две. Будући да ни ја ни Меда нисмо неки пасионирани обожаваоци фудбала (ја сам био али се успешно „скидам“ са истог), разговор је био усмерен ка темама које имају везе са женама. Никада се женственост није оволико лако давала. Не нудила, не продавала већ једноставно, давала. И он и ја смо морали да се потрудимо око сваке девојке која би нам се допала. Ако је била „лака роба“ губила је ту чар. Тада би се све могло свести на секс и готово. Обојицу су нас увек интересовале девојке око којих смо се морали потрудити. Које смо морали на неки начин завести. Заголицати им женску машту. Довести их у стање да и оне нама размишљају. Тада би почињала игра мачке и миша. И ту наступа ишчекивање. Када ће се све догодити? То нисмо знали али ти „пундравци“ који не дају мира, би били све досаднији и напорнији до првог, заједничког тренутка. Невероватно олакшање и још боље осећање, неке, победе је неописиво. А поред тога та особа поред више није непозната. Знамо јој и романтичне жеље и очекивања па би веза кренула сама од себе...

            Данас су ствари потпуно другачије. Завођења и ишчекивања има у траговима. Више се о томе прича као о миту. Медији су учинили своје. Уништавали су нам унутрашња осећања за етику и морал док их нису свели на, њима, одговарајућу меру. Без намере да ово претворим у причу о сексу, порнићи (у народу познати и као „њаве“ или „миће“) су ми најбољи пример. Некада се о њима причало као о нечему што се снимало у Шведској. И у „Топ листи надреалиста“ има скеч на ову тему. Снимали су их на полу-тајним локацимама а данас у Америци постоји град у којем су само студији за њихову производњу. Касете за видео-плејере су биле шверцоване и кришом гледане. Долазак нета је то олакшао. Само донекле. Прва конекција ми је била популарни „шкрипач“ илити „dial-up.“ Покретање рачунара је трајало вечност а тек отварање само неке слике је било ух! Шта је на слици? Нисам знао. Да ли је нека реклама за шампон? Да ли је нека згодна црнка у доњем вешу? Да ли је у питању порно сцена са Трејси Лордс и Роко Сифредијем? Нисам имао појма. Ишчекивао сам да ми конекција напокон промени боју дугмета за „download“ из очајно сиве у весело пастелну нијансу. И тада би се чуло „клик“ и почело би скидање датотеке које је опет трајалао. Затим отварање слике и олакшање. Истог трена би наступило или разочарење скинутом сликом рекламе за шампон или потпуно задовољство виђеном голотињом. О филмовима нисам могао ни да сањам. А ко данас гледа слике кад филмова, чак у целини, има на нету? И то без обавезе скидања фајла! Ова достпуност без могућег разочарења је данас учинила да је женственост пала на најниже гране. Бар у мојим очима. Причао сам и са једном познаницом, медицински је радник, којој се друга колегиница психолог жалила да јој све више долазе девојчице са тужним причама како ће их дечко оставити јер неће, или не могу, да ураде исто што и поједине порно глумице! Толико су размажене да оне не желе да се разочаравају у животу и у љубави па траже неке лаке одговоре, јефтина решења за тешке животне ситуације. О љубави, одговорно тврдим, појма немају! Бар док не стекну десетак година искуства... Шта је за њих завођење? Изазовно облачење. Ништа друго. Голицање маште и прављење илузија и алузија мушкарцима за њих није тема. Не ишчекују њихов покрет, њихов додир, реч... Све су на извол`те. Колико год секс ослобађао, ово није нормално. И ту се враћам на почетак приче о мушко-женским односима. Уништен је осећај ишчекивања.

            Примера има још. Колико ли смо, као клинци, чекали 19 часова и 15 минута сваког дана да би видели цртани филм пре „Дневника?“ А тек недеља вече и дугометражни цртани од пола сата, еј! Раније смо у новинама читали о неком новом филму или гледали рекламу на тв-у за исти. После тога би следило ишчекивање његовог доласка у биоскопе. Трк по карту и у мрачну салу по олакшање. Трилогија „Ратова звезда“ је први прави пример за ову тврдњу. Први део је био толико револуционаран да су се за други и трећи тражиле карте више. Ко не воли научну фантастику помешану са сапуњавом причом, сетиће се неког другог примера. Чувена је и реклама за Епл. То је једина реклама која је имала рекламу. Рекламирана је као јединствена и као таква ће бити само једном бити приказана на тв-у! Тако је и било. Оборила је све могуће рекорде гледаности. Испровоцирала је осећај неизвезности. Ауто-индустрија штанца моделе који све више личе на претходни. Не сме се дозволити луксуз, новотарија јер размажени купци неће да дају новац на оно што им није препознатљиво. Ипак, кад год се појави неки модел који у потпуности одудара од осталих, он буде продат у невероватно великом броју. Слично је и са, све масовнијом, продукцијом мобилних телефона.

            Претварамо се у зомбије којима не требају осећања припадности и блискости. Претварамо се у роботе који дају новац не питајући шта купују. Претварамо се у послушнике који на послу раде и не питају шта, како или због чега. Претварамо се у лење вреће којима је тешко да оду до продавнице јер је могућа достава. Претварамо се у носиоце сала јер нема потребе да вежбамо и да се хранимо здраво кад постоје хирурзи који све решавају. Ништа више не очекујемо ни ишчекујемо. Све прихватамо као да се подразумева, као је ту одувек. Све смо размаженији. Умртвљујемо се. Све мање се трудимо. Све имамо. И хоћемо још више! А шта је то више? Имамо ли реалну потребу за тим „вишим?“ Зна ли ико?

Здраво за готово

       Сваког дана се будимо, устајемо из кревета, одлазимо до купатила и тамо радимо, шта већ треба да радимо, пресвлачимо се, затим спремамо доручак и тако даље.

    Посматрајући Мирка схватио сам да много тога узимамо тако рећи „здраво за готово.“ Он толико тога мора да научи да је то невероватно. Да нема нас двоје, његових родитеља, он би био гладан, жедан и врло вероватно би спавао у својим говнима. Ужасна помисао, зар не?

      Јасно је мени да се то све учи. Покушавањем и на грешкама. Осим што све ово није толико драстично код било које друге врсте на овој планети. Очајна беспомоћност људског подмладтка спојена са, највероватније, развијеном свешћу за свет око себе га тера да напредује. Посматрам га већ ево пуних пет месеци (у петак је било тачно толико, морам мало да се хвалим, је л`...) и чини ми се да сваки дан стиче неко ново умеће. Схватио је како и кад треба да се јави кад је гладан, жедан или када једноставно хоће да буде у близини некога. Или да га неко мало проноса... Видео сам га и разочараног. Нешто хоће, покушава а онда не успе па се заплаче. Али га то све тера да и сутра понавља једну те исту радњу до бесвести. И тако док напокон не успе! Успех означава неописивом радошћу! Осмех не скида с лица. Верујем да је у његовом свету много тога разлог за славље. И ми се радујемо кад он нешто постигне јер смо и ми тог дана поптуно спокојни. Нема нервозе, нема изненадног плача и милина божија.

       Он, тако мали, и ми одрасли се у принципу не разликујемо. Чим нешто постигнемо, престаје нам интересовање за исто. Ако не следећег тренутка, онда сутрадан. Заборављамо шта смо успели, како смо до тога стигли, колико смо енергије и нерава у све то уложили и прелазимо преко свега. Узимамо тај успех „здраво за готово.“ Постаје нам неважно. Одмах постављамо нове циљеве, нове жеље, нове вредности и тако у бескрај. Када би Мирко могао да прича, имам неки осећај да би нас посматрао цео дан како се вртимо око њега па би нам предвече рекао нешто у стилу: „Ма боли вас курац, ви шетате! Можете и да потрчите. А ја?! Ја бре не могу самостално ни да седим а ни дупе да обришем...“ Жеља за новим успесима нас све тера напред. Као појединце и као друштво. Само се понекад замислим над својим „успесима“ кад њега погледам, онако малог и беспомоћног. Колико он тек треба да се помучи на овом свету, ја то не могу ни да појмим... Појма немам за шта је он створен, шта ће бити у животу. Само сам у једно сигуран: бићу му увек од помоћи! Али и да би му помогао да схвати величину својих успеха и достигнућа! Или ћу се склонити у неки ћошак да му бар не одмажем.

Сада се трудим да му помогнем да седи.

Бапске приче

           Небројено пута сам се сусрео са реченицама типа: „Немој то да радиш. Не ваља се.“ На једноставно питање зашто, или због чега, одговор је увек био слегање рамена, скретање погледа на доле и једно кратко: „Ето...“

  Страх од нечега, обичном човеку, несхватљивог, тзв. сујеверје је увек ту, око нас. Свако има неку бабу, од које и потиче израз „бапске приче“, стару стрину, тетку која ће прекорити онога ко не зна да се то „не сме тако.“ Веома ретко се појави по неки мушки примерак у родбини који ће наглас рећи овако нешто. Можда се и боје, верују у невероватно, али неће то изговорити јер су они мушкарци и је ли „не ваља се!“ Увек сам сумњао на цркву да је узроковала ове приче јер је лакше владати онима који се, бар мало, плаше. Мада, имамо ми довољно мотива у историји од којих се могло плашити. Још док смо били вишебошци. Бог дрвета, бог реке, бог овога, онога и сваки се „наљути“ ако му се не иде низ длаку. Да ли је икад, ико кажњен због погрешног поступања? Такав податак још нисам пронашао...

  Илустрације ради, ево пар примера:

1.       не окрећи хлеб наопако;

2.       не стављај нож тако да му оштрица буде окренута на горе;

3.       не додај нож или маказе некоме директно у руку;

4.       трудница не сме да једе рибу;

5.       не стављај капу на сто;

6.       не чисти сто руком;

7.       не отварај кишобран у кући;

8.       не остављај веш, а поготово бебин, преко ноћи напољу;

9.       не износи ђубре из куће кад зађе сунце;

10.    не сади воће преступне године;

11.    не греби остатке хране из посуде;

12.    не захваљуј се за лек;

13.    трудница не сме ноћу да излази из куће;

14.    не уноси у кућу ствари за бебу док се не роди;

15.    и мој омиљени пример: не ради било шта по кући ако је црвено слово у црквеном календару!

  Распитивао сам се, није да нисам, одакле све ово. Нисмо ми једини народ на свету који има овакве будалаштине. Мора све ово имати неки корен, узрок. Схватио сам да ово за фолклористичаре нису будалаштине. „Бапске приче“ су универзална фолклорна категорија. Имају чак и званичан, научни назив: меморати или фабулати. Тако нешто, јебем ли га. Спадају у тзв. традиционалну категорију, што ће рећи да представљају одлику неког народа и датирају из давне прошлости. Колико и како неко друштво културно напредује, тако се и оне мењају. Осавремењују се. Пример: некад је било „не поклањај нож“ а данас је „не поклањај упаљач.“ И не зависе од годишта оних који у њих верују. Нити зависе од врсте веросиповести. Има ту још којекавих научних наглабања шта и како али је поента да су то данас све бесмислице. Могу их саслушати а да ли их неко прихвата и озбиљно схвата, није ме брига. Могао бих чак неке и да оправдам, да им пронађем разлог. Нпр. капу не треба остављати на сто јер није хигијенски, бебин веш не треба да преноћи јер се у њега могу увући неки ноћни инсекти и после је убости што је све само није пријатно, итд.

  Е сад, ако је све ово нереално, имамо ли неке реалне смернице у нашој свакодневици којима не знамо извор али се преносе с колена на колено? Са којима смо одрасли и узимамо их здраво за готово те их се, свесно или несвесно, придржавамо? Истина је да много тога радимо на поверење. Довољно је само оставити кеш у некој банци на штедњу и куд ћеш веће вере. Наши преци су морали некако да организују свој живот без интернета, без лаког преваљивања већих раздаљина, без обавештавања преко мас-медија... Морали су да установе неке принципе. Један део је и данас остао у „бапским причама“ које су изгубиле утемељење у стварности јер су правазиђене али нешто је преостало. Пример за ово сам скоро пронашао на једном немачком сајту www.bauernregeln.net. Ту су скупљена сва вековна запажања сељака и земљорадника о времену и временским појавама. Кад шта треба садити, кад не треба, кад ће и у сред лета бити хладно, кад су најтоплији зимски дани и слично. Мени је најсимпатичнија „Kalten Sophie“ илити у преводу „Хладна Софија.“ Она представља 15. мај када је последњи хладни дан у мају. На овај дан, како је вековно предање немачких сељака забележило, су могући последњи јутарњи мразеви. Дакле, пре овог дана не треба било шта садити и у башти. Ни цвеће, ни поврће, нити се смеју воћке обрезивати. Сваки дан у години има неку изреку, афоризам који га означава. За данас је „Durch zu viel Juliregen, schwindet der Erntesegen!“ што значи да ће ако буде доста кише у јулу сељаци имати добру жетву касније. Добро де, јес` да је ово логично али куд баш та реченица важи за овај дан и куд су модерни метеоролози баш за данас најавили кишу... Кад хоће ове Немце, онда их стварно хоће.

             Причајући са Немцима који су се родили у граду и нису никад имали искуства са селом, схватио сам да ова и слична предања лагано прелазе у „бапске приче.“ Јесу ли она то заиста или нису? Нећу поживети довољно дуго да бих добио одговор на ово питање.