Ћале, кево...

Син: Родитељи моји драги, ево данима се каним да вам нешто саопштим и никако да превалим то преко језика, па ето, нек овај недељни ручак буде прилика.

Ћале: Прилика да нам приседне ова боранија без меса? Ковиљка, у тебе гледам, па пичка му материна је л` може бар недељом да не буду ове бонжите и алге, ја сам карнивора бре, мојим прецима се мозак развио јер су јели месо а не пасли степу са гнуовима и импалама.

Кева: Љубиша, то је за твоје добро, ионако су ти крвни судови зачепљени ко цигански сулундари, само једеш кулење и сланину сапуњару. Реци, сине, шта си хтео, љуби те мајка.

С: Па, како да кажем…

Ћ: Знам ја шта ће да каже, боље да ништа не говори. Шта је, пао си годину, не мо`ш да положиш статику? Е у моје време, рибе нису хтеле да ни да те погледају ако немаш бар 8 из круцијалних предмета, питај мајку ако ми не верујеш, смуво сам је поред стуба носача. Ково, је` се сећаш како сам намерно прос`о чашу вранца по твојој носатој другарици, и док је она отклањала тврдокорне флеке ја ти на препад сурдукнем језичину у ждрело, хахаха.

К: Љубиша, молим те, дете слуша.

Ћ: Које дете? Да је дете, не би брукао оца, дипломираног инжењера грађевине тако што не може статику да положи.

С: Ћале, на студијама немам проблема, управо уписујем трећу годину на Дизајну интерактивних медија, имам просек 9.80, добио сам и стипендију једне компаније из Амстердама.

Ћ: Дизајн инт… шта причаш ти, шта је то? И чек, оца ли ти јебем, па ти не студираш грађевину? Љубинка, син ти студира неко интерпланетарно говно а отац му не зна за то? Ево са` ће трећа година, фала што ме обавештаваш, ти си гарант све ово знала. Компанија из Амстердама… наркомани. Дрогираш се, је ли, то си хтео да кажеш? Ковиљка, син ти се дрогира!

С: Не дрогирам се, ћале, не пушим, не пијем, чак сам и на лактозу интолерантан.

Ћ: А па да, ко она пичкица Ђоковић, никад од вас мушкарац. Шта је онда? Знам, слушаш инди, вид`о сам те како носиш неке арафатке, то је сад као модерно. Реци ми да не слушаш Кајзер чифсе, иначе ћеш у подруму да спаваш.

С: Не, ћале, они су пасе, слушам… а није битно шта слушам, ја сам геј.

(24 секунде тишине...)

С: Не знам, да ли сте ме добро чули? Ћале, кево, ја сам… геј.

К: Д` идем ја до кујне, мислим да има једно парче јунетине, можда би ти Љубиша хтео…

Ћ: Сед` ту, Ковиљка, син нам је постао духовит напрасно. Мали, елаборирај.

С: Па лепо, геј сам, хомосексуалац.

Ћ: Педер?

С: То је мало хомофобичан израз, али да, ја сам педер.

Ћ: Баш оно прави педер, волиш мушкарце и разликујеш више од 8 боја, и не волиш жене и лој?

С: Тај.

Ћ: Чек`, мајку му, не капирам. Педер си као Бошко Јаковљевић или си испао педер као Милко Ђуровски кад је прешао у Партизан?

С: Ћале, педер сам у правом смислу речи, гејчина, педерчина, волим мушкарце и ложим се на њих, јебем се у дупе и јебем у дупе, хефтам се у сенфару, обијам златару, шурим у плинару, китом радим колоноскопију, примам анално, ректално и у гујсцу, каткад наскачем на хидрант а каткад га обалавим ко сироче лилихип. Је л` ти сад јасније?

Ћ: Ковиљка, брзо, шукни 2 бромазепама у деци вињака и размути, дај и пумпу за астму и нитроглицерин, тешко ћу се извући, већ видим Светог Петра како спрема одбор за дочек. Па сунце ти јебем, како мој син педер, шта сам ја богу и држави згрешио? Постим скоро сваки Велики петак… добро, некад ми се омакне нека телећа глава у шкембету, ал` шта сад. Ил` је можда што 3 месеца не плаћам инфостан. Ковиљка, `оће ли то, ако не пожуриш можеш само попа да зовеш. Па црни сине, зар тако нешто оцу свом да приредиш, шта ће чаршија да вели?

К: Могао би ти мало кафану да смањиш. Нека је признало дете, воли њега мајка какав год да је, па шта ако воли дечаке, он бар показује љубав према неком, а не као ти, 10 година ме ниси погледао.

Ћ: Тишина тамо. Листа за кладионицу се гледа, жене се пипају.

К: Ниси ни то.

Ћ: Шта има да те пипам, упознат сам веома добро са твојом каросеријом, и не спинуј разговор, све ти јебем, син ти је педер, слушаш ли ишта? Је ли, мали, де си ти научио да будеш педер? Ко те то зајеб`о? Ковиљка, лепо сам говорио, не шаљи дете на тенис, не пуштај га да волонтира по невладиним организацијама, не дозвољавај му да једе посну сарму, то су све рани симптоми хомосексуалности, ал` ти не слушаш. Сад ти дочекуј зета – студента вајарства из Амстердама.

С: Утрехта.

Ћ: Утрехт говна, увек ме продају на голове. Шта с` реко бре?

С: Дечко ми је из Утрехта, и не студира вајарство већ режију кратког метра.

Ћ: Па јес`, неће машинство сигурно. Е шта дочеках, уместо да звиждим за снајком и кришом јој гледам у сисе, син ми у кућу доводи лика који не зна поставу Ајакса из `95. За Клајверта и Седорфа не зна, ал` зна да прикења како немамо нископодне аутобусе и пијемо воду ш`чесме. Не доводи ми га у кућу, ш`чуо?

С: Нећу, ћале, селим се у Холандију, озаконићемо брак.

Ћ: Ковиљка! Спреми залихе прозака, има да паднем у депресију, након што полупам пола куће. Који брак, `бем ти кућу и окућницу?

С: Законски. У Холандији је то легално, живећемо у његовој вили.

Ћ: Море, сад ћеш да видиш шта је закон. Ковиљка, донес`дер ланце и букагије, у подрум ћу ја тебе… рече у вили ћете да живите?

С: Мхм.

Ћ: Значи, он је богат?

С: Јако узвишен момак, пре свега духовно…

Ћ: Не, не, пусти то, мислим на конто у банци и некретнине?

С: Свакако, племенитог је рода, баба му је од Мекленбургових, то су ти нешто као Васојевићи у твом координатном систему.

Ћ: Па што не помињеш то, јебала те режија кратког метра. А мо`ш ли ти да шаљеш неки кеш мајци и оцу?

С: Колико треба, ћале?

Ћ: Мајци за претплату за Блиц жену и мени за кафану и клаџу, хиљадарку месечно. Евра, разуме се.

С: Може и две.

Ћ: Е знао сам да имам синчину што га свет нема. Ковиљка, отварај ОНУ ракију, удадосмо јединца, какве жене какве пичке материне, деца, трице и кучине, зет из Холандије вреди к`о ниво девизних резерви Бахреина...

Вуле, хвала ти за овај мејл!

„Паре! Ево вам паре!“, рече Никола Симић у филму „Тесна кожа“ из 1982. године, кроз лик Димитрија Мите Пантића

                   Не могу да се отргнем утиску под којим останем после сваког, иоле озбиљнијег, разговора са колегама у последње време. Свима је исто у глави. Паре!

                        Ни ја не радим за ексере, како је то пре мој ћале умео да каже али ми новац не игра толико велику улогу. Сад, после ове изјаве, многи ће можда помислити нешто типа: „Па наравно. Заболе њега. Има велику плату, тамо у Немачкој па сад дрви и соли памет...“ Истина није баш таква. Пријало би ми да имам већу плату јер се и број чланова породице повећао али и ова коју сада имам плаћа све рачуне и немам дугове. Ништа ми не фали нити имам шта да оставим „са стране“. Можда ћу моћи касније, кад све дође на нако своје место и ако ми се плата повећа, ипак посао је сталан, што ће рећи и да су финансијски приливи исто тако констатни и готово. Према фирми не осећам неку приврженост али посао ми одговара и имам сатисфакцију крајем сваког месеца.

                         Ипак, чини ми се да сам усамљен са овим начином размишљања. Да ли је могуће да је новац заиграо толико велку улогу у животу обичних људи? Ко је омађијао људе? Ко је крив што се сви све више и више отуђују једни од других током борбе за кеш? Јасно је мени кад неко има, реално, малу плату и жели већу али тај исти не скреће сваку тему разговора на своја примања! Просто га је срамота што има мало и не жели да се подсећа на ту муку сваког трена. Скрећу је они који би требали да буду задовољни са оним што имају. Где се дедоше друштво, пријатељи, одмори, дружења, девојке, жене, деца...? Мени је криво што и оволико радим, а морам, јер имам мање слободног времена да проведем са децом. Не бих се ни мало бунио када би ми смањили плату и радно време за 10% јер бих тако могао више да будем са бићима која ми много значе. Испуњава ме играње са њима, прича, свађа па чак и непослушност! Све је то део живота који ће, сасвим лагано и неприметно, проћи поред мене будем ли жудео за новцем.

                        Цео свет је почео да се понаша као чигра у чијој је оси новац. Што се брже врти око осе, опстаће. Успори ли, боји се да ће пасти. Као да је немогуће поново се покренути. Новац преузима све теме у разговорима са, мање, више мени блиским, људима и то ме све више и више иритира. Када, онако, изокола упитам да ли је у плану нека куповина, типа намештај, неки уређај за кућу, ауто па и кућа, што да не, тек по неко каже да има неки циљ. Већина је жељна веће количине новца. Не желе ништа друго у материјалном смислу те се чак и брецну кад их боцнем са питањем: „Шта ћеш с толиким новцем?“ Није ми јасно. Биће да старим...

Getting to know India

                   Коначно сам сазнао тачан датум. Од првог децембра па до краја маја ћу бити у Индији. За то време ћу имати право на одмор, плаћену повратну карту за дестинацију коју желим, у мом случају Дортмунд, Немачка, смештај у врхунском хотелу и то је то. Последње што се догодило по овом питању је тзв. културолошки курс. Трајао је цео дан. Десет сати нам је, извесна Кити, Индијка, причала о томе шта је нормално, шта није, шта је опасно а шта увредљиво у Индији.

                  Не пада ми на памет да тупим колико је и она иступила већ бих само навео пар интересантних ствари.

            Код њих све полази од вере. Хиндуизам нема пророка, нема оснивача, нема почетак нити очекивани крај, типа смак света и слично. То је стање свести поједница. Ту су она чувена карма али и дарма. Прво ти је "уписано и урезано" а на друго утичеш сам. Битно је све радити најбоље што можеш како би испунио своју дарму. На пример, мајка мора да пази на своје дете што више може, механичар мора да дâ све од себе како би поправио ауто и тако даље. Лоше је, наравно, нашкодити некоме, јер тако чиниш лоше ствари које се могу одразити на твоју реинкарнацију (врло битан део вере) или на будућност твог подмлатка. Проблем је што их не интресује резултат рада. Битно им је да дају све од себе док раде а шта ће испасти на крају, па, и није толико битно јер у хиндуизму време не игра апсолутно никакву улогу. Нема лоше и добро одрађеног задатака, тј. лоше и добро испуњене дарме јер оно што је теби тренутно лоше, из неког другог угла посматрања је добро. Веома позитиван став о животу. Проблем је са нама "западњацима" којима је управо резултат битан. И када им кажеш да није готово, да мора још да ради, одговор је увек: "Добро, нема проблема. Остаћу на послу колико год је потребно док не будеш задовољан." И тако у круг... Коме се бре нормалном остаје на послу ради посла, јебем му матер!? Кад споменух реинкарнацију, рекао бих само да животну доб деле на четири дела. Имена се не сећам али први део је до венчања. Део кад је јединка зависна од групе. Породице, вртића, школе... а кад се венча, тада јединка оснива своју групу и брине о њој. Други део живота је најзахтевнији. Брига о групи, о породици је огромна. Индијци због тога раде и најгоре послове само да би породица имала... нешто... Пример је једног службеног возача који је оставио све своје у неком селу, отишао у Мумбај да ради за страну фирму, плата му је око 150€ а кући шаље не мање од 130€ месечно како би они имали све што им треба. Ако га неко пита да ли је задовољан, рећи ће јесте јер је ем испунио дарму за тај дан, ем породица има све што јој треба. Лудило... Њима је академско звање све. Или си са факсом или си нико и ништа. Али задовољни су собом и ако не успеју. Пример је неког лика са "бечелор" нивоом који није успео да оде даље па чисти клоње по кафићима. Да ли му то смета? Не. Зашто? Па чиста клоња му доноси новац, породица добија кеш а и газда је срећан. Дакле, дарма је испуњена... Мислим да је свима сад јасан систем дарме, карме... и тако. То би био тај други део живота. Захтева много новца, то је јасно али се састоји и од уживања. Каме. Њен најпознатији део је Кама Сутра и односи се на сексуални део уживања. Трећи део је пензија. Тада човек има право да остави и посао и породицу и посвети се себи. Веома егоистично али и логично. Ипак, остаје нека врста саветника у групи коју је основао јер Индијци дају веома много значаја породици. И они као и ми имају назив за све чалнове и односе у породици. Јетрва, заова, брат од тетке, сестра од стрица и тако даље. Зато се не либе да о њој причају са било ким. Као и о плати. Док се у Европи веома нерадо прича о томе ко колико прима, тамо је то нормална тема. Врло отворена. Последњи део живота је одлазак на онај свет. Умирање. Али ту није крај. Ту се прелази на реинкарнацију и опет онај први део и тако у круг. Хиндуизам представља циклус живота и схватања живота без краја и почетка.

                Баш због оне чињенице да си у Индији или са дипломом факултета или нико и ништа, веома су цењени само они који раде "главом". Сви други... ма јок. Тога има колико хоћеш. Пример је састанак неке пословне делегације из Немачке у Индији. Током једног од састанака, Немцу се догодило да је нехотице просуо кафу. Не много али ето, јесте. Поступио је механички и узео неку крпу да покупи просуто. Индијци су се погледали и нису могли да верују да он "ради рукама"! Па зар он није шеф? Па зар он нема факултетско звање? У том тренутку је за њих, како то они сликовито кажу "изгубио лице" и морао је бити замењен неким другим човеком. Док је он то чистио, ушао је момак који је задужен за брисање и чишћење и био је веома изненађен што није имао шта да ради. Један од Индијаца му је обећао плату иако му је странац узео посао. Чудан однос према послу ако се питамо ми из Европе, зар не?

         Ипак, најчувенија ствар око културе у Индији су касте. Оне дефинитивно коче Индију, ту нема збора. Основане су веома давно али су око 1500 година п.н.е. постало то што су сад. Некада су означавале једноставну припадност групи према образовању, послу и успеху у послу али су свештена лица имала другачију идеју и унела различитост која се до данас одржава кроз веома велике разлике. Највише каста су, према њима, управо они, свештеници и они су на нивоу "божије главе". Друга су ратници. "Божија рамена". Трећа су радници, занатлије и они су "божији стомак" док су "божије ноге" најобичнији народ који нема ни школе ни великог иметка. Узалуд се говорило да глава не може без ногу, да је празан стомак кочница целог тела... Авај, разлике су постале огромне. Енглези, који су успут буди речено добили Индију после добитка рата са Француском као њену колонију, су увели и пету касту. Нема индијско име већ само енглеско. Недодирљиви ("Untouchables"). То је толико низак слој људи да је то страшно. Немају право ни на изворе хране, ни воде, одеће, ма ничега. Не смеју да се крећу тамо где има других људи. Живе бедније од пацова јер од њих краду храну па не живе дуже од 30-так година. Жена која нам је све ово причала је припадница највише касте. У градовима се лагано губи истински утицај тог лудила док у селима не јењава. Пример су купатила која су у свим кућама направљена тако да се у њих улази споља. Нема улаза из куће. Зашто? Па зато да би припадник ниже касте могао да дође да га очисти и оде а да не прође кроз кућу, да је не "упрља". Бака од ове Кити је знала да после чишћења узме црево и поново опере читаво купатило "да не би дирала прљава места где је тај неко додирнуо руком". Веш машину ретко ко има. Шта ће му? За сто, двеста Рупија ће неко доћи и опрати и опеглати све што се има прати и пеглати. Иначе, 70 Рупија је 1 Евро. Ко је из Европе,  одмах помисли да је услуга тамо на највишем нивоу. Како рече Кити, многим странцима се то допадне па не мисле да иду из Индије. Ма да, важи... Добро јесте али толико добро, мораш бити Британац да би то назвао врхунским. Још једна ствар чини да сви помисле како је услуга сјајна. Избегавање, тј. не изговарање речи "не". Ако хоћу да купим панталоне и уђем у бутик, рећи ће: "Да, имамо. Само сачекајте мало." Продавац ће, ако их нема у продавници, набавити код колеге у комшилуку са којим ће после пребијати цех а ако ни он нема, рећи ће следеће: "Имамо али ипак дођите сутра. Биће квалитетније." Сутра ће бити ту. Нема човека који ће одбити посао. Ма колико он захтеван био и ма колико он појма о њему немао. Он ће дати све од себе али квалитет... то јебе. Веома је дискутабилан. Проблем је и што запослени неће, ма ни у најлуђем сну, одговорити, или не дај боже, критиковати шефа. Не, никад. Шеф самим тим појма нема да ли ће он одрадити посао довољно добро па га је потребно нон-стоп проверавати и испитивати. То је мука која и мене, делимично, тамо чека. Много радника, много проблема а нико се неће усудити да о њима прича. Чак и ако приметим да нешто није у реду, мораћу наступити на следећи начин: "Имам утисак да те нешто мучи. Да ли желиш да попричамо о томе?" Ако запосленом будем споменуо неки термин до кад посао мора, подвлачим мора, да буде готов, добићу питање: "Добро, него је л` мора баш тад да буде готово?" Као што рекох лудило уз додатак одређене психозе и педагогије.

               Истина је да ми баш не прија период у којем ћу бити тамо. Сви мени иоле битни датуми и догађаји су том периоду. Поред црквених, Божића, славе а највероватније и Ускрса, ту су Мирков, Маленин и Хеленин рођендан. А и мој. Срање.