Фридрих Уде

            Родио се 12. јула 1880. године у Ајнбеку (Einbeck), а преминуо је 5. августа 1966. године у Дортмунду (Dortmund). Био је инжењер и предузетник. 1921. године је основао своју компанију у Дортмунду. Тачније у Дортмунд-Бувингхаузену (Dortmund-Bövinghausen). Почетком 20-тих година је развијао, конструисао и продавао своје планове за фабрике за производњу хемикалија у сировом стању и једињења која се користе у процесима добијања сумпорасте киселине или добијања амонијака кроз ниско-притисни процес.

            Филип Хајнрих Георг Фридрих Уде (Philipp Heinrich Georg Friedrich Uhde) је био најмлађе дете, од четворо деце, Августа Удеа (August Uhde) и његове жене Мари (Marie). Август је био ковач и израђивао је плоче за шпорете. Мајка је била, у то време сасвим уобичајено, домаћица. Фридрих Уде је 1895. године завршио школу, која је касније призната као гимназија, после чега је био на пракси две године у графичкој фирми и фабрици за израду локомотива. Након праксе је уписао шест семестара у вишој машинској школи, која је касније постала факултет. Имао је добре оцене па је стекао право да одслуша још три семестра на Универзитету у Хановеру. Инжењерски смер, прецизније смер за пројектовање машина за прераду текстила. Још током студија је пријавио свој први патент, разбој.

            После годину дана обавезног војниковања у Берлину, вратио се ономе што је најбоље знао, инжењерству. Радио је у фабрикама за производњу и прераду кокса у Бохуму. Од 1905. до 1914. године је био менаџер у једној од њих. Није био само шеф већ је наставио са изумима. Дизајнирао је и, 1906. године, изградио пилот постројење за производњу азотне киселине кроз каталитичко сагоревање амонијака са кисеоником преко контаката од платине (тзв. Освалдов принцип). Хемичар Вилхелм Освалд (Wilhelm Ostwald) је 1900. године установио овај принцип у лабораторији кроз низ експеримената али је Уде то све спровео у дело. Пионирскки радови у овој области су му донели међународну славу.

            Први светски рат је започео као војник али је убрзо враћен са линије фронта у фабрику на даљу производњу азотних једињења. Због поморске блокаде Немачке, недостајале су готово све компоненте потребне за производњу азотне киселине и азотних ђубрива што је даље довело до недостатка експлозива и барута. Овде бих напоменуо да је азотна киселина кључно једињење у процесу производње експлозивних једињења а пут од вештачког ђубрива до експлозива је веоам кратак, па с тога и не чуди што Фридрих није више морао да гули брда и долине по Европи. Постројење у које се вратио је био изграђено од бетона отпорног на киселине, што је било веома модерно за то време, али је било премало да обезбеди потребан простор за даљи напредак. Ова врста кочнице у ратно доба није била прихватљива па је фирма Круп („Krupp“) изградила нови блок од нерђајућег хром-никл челика. Испоручила је све потребне апарате и цеви од овог материјала. Ново постројење је имало, на дневној бази, капацитет од 200 тона натријум-нитрата, 500 тона амонијак-нитрата и 200 тона 95 процентне азотне киселине.

            После Првог светског рата, као што сам већ поменуо, 1921. године је покренуо своју компанију, у предграђу Дортмунда. У почетку је производио мастило али се убрзо преорјентисао на производњу онога што му је донело славу: једињења на бази натријума. Тачније амонијака и вештачког ђубрива. Развио је процес за производњу амонијака на велико по принципу Монт-Ценис-Удеа. Био је први који је био успешан у овоме а да идејно решење не припада компанији „БАСФ“ („BASF“), иначе и дан-данас највећој немачкој хемијској индустрији. Помогао му је шведски инжењер Цедерберг (Cederberg) и током 1927. и 1928. године је постигнут пун капацитет од 100, до 120, тона амонијака на дан. До 1937. године је продао 28 ових постројења широм света. Примену Монт-Ценисовог процеса је покушао да оспори „И.Г. индустрија фарби“ („I.G. Farbenindustrie“), претеча БАСФ-а, јер су сматрали да је у питању индустријска крађа. Успешност Удеа у усавршавању тог процеса је оборила све оптужбе. Накох свих судских процеса, 1930. године је основао следећу компанију, „Фабрику за уређаје под високим притиском“ („Hochdruck-Apparatebau GmbH“), данас познату под именом „Uhde High Pressure Technologies GmbH“, где је применио све до тада научено. Мора се признати да се врло брзо снашао. Угасио је стару компанију, која је кубурила са тужбама, и отворио нову, са новим именом и чистим папирима. Дефинитивно је имао и осећај за економију.

            1929. године је администрацију и пројектни биро преселио у Дортмунд а у предграђу је остала лабораторија у циљу истраживања угљене ликвефакције (процес добијања течног горива из угља, које има састав веома сличан дизелу). Истраживање и развитак који је остварио на овом пољу му је донео значајну количину новца па се приступило и преговорима са „И.Г. индустријом фарби“ око оснивања заједничке компаније. 1937. је основана фирма „Фридрих Уде КГ“ („Friedrich Uhde KG“). Убрзо након оснивања, изграђена су постројења за производњу на велико ових синтетичких горива, која су била веома значајна у ратним годинама. Постројења су била од, очигледно, стратешког значаја па су веома често била бомбардована. 1944. године, са једва 1000 запослених, је успео да поправи све уништене, или оштећене, погоне. Ипак, 1945. године је зграда, у којој су били администрација и пројектни биро, сравњена са земљом а производњу су запосели Американци.

            Крајем 1945, „Фридрих Уде КГ“ је био под британском управом а Удеов син, Ханс, је био равноправни партнер у компанији. Тада су имали 99 запослених, који су радили на обнови уништеног. Након измене монетарног система 1949. године, Фридрих је повукао свог сина Ханса и преузео компанију. Током послератних година, није било већих пословних изазова, планова нити производних уговора. Упркос томе, Фридрих је тражио пословног партнера. „Кнапзак-Грисхајм АГ“ („Knapsack-Griesheim AG “) је настао од једног дела  „ И.Г. индустрије фарби“ и представљао је идеалног партнера. Децембра 1952. године је „Фридрих Уде КГ“ преименован у „Фридрих Уде ГмбХ“ („Friedrich Uhde GmbH“). 72-годишњи Фридрих је потом предао менаџерску позицију свом сину, Хансу, а он је отишао у Управни одбор. Такo „пензионисан“ је основао још једну компанију, „Рур-Пластик-Вегенер и ко.“ („Ruhr-Plastik Wegener & Co.“), у Дортмунду, за производњу полиетиленских производа процесом извлачења.

            Током свих ових туробних година, успео је два пута да се ожени. Први пут 1909. године. Елза Ене Хермингхаус (Else Aenne Herminghaus) из Хердекеа (Herdecke) му је родила сина и умрла 1915. године. 1918. се оженио по други пут, са Мартом Хуберт (Martha Hubbert) из Бувингхаузена. Она му је родила два сина и једну ћерку.

            05. августа 1966. године је преминуо у Дортмунду. Три године после своје жене.

            Компанија коју је основао давне 1921. године се данас зове „ТисенКруп Уде ГмбХ“ http://www.uhde.eu („ThyssenKrupp Uhde GmbH“). Светски је позната у области планирања, пројектовања и изградње хемијских, петрохемијских и других индустријских постројења. Сада је тзв. „ћерка-фирма“ под сукњом Тисен-Круп концерна и има своје центре широм света. Поред седишта у Немачкој, ту су пројектни бирои у Америци, Индији, Русији, Аустралији, Тајланду, Малезији... Области којима се бави обухватају: вештачка ђубрива, електролизере, гасне технологије, гасификацију нафте, угља и остатака из дестилације, рафинерије, органске међупроизводе, полимере и синтетичка влакна као и технологије производње кокса и високо-притисне технологије.

            01. новембар, ове године, ће ми бити први радни дан, као директно запосленог радника, у седишту компаније, у Дортмунду. Већ сам радио код њих али као изнајмљена радна снага. Због, ко зна чега, вероватно уштеде, су сви спољни сарадници током пролећа 2009. године отпуштени а међу њима и ја. Тада није постојала могућност да наставим да радим код њих, без посредника, иако је за то постојала обострана жеља. Замољен сам да оставим своје контакт податке и, ако буде шансе, они ће ме контактирати. Учинили су то у новембру прошле године. Ишао сам код њих, преговарали смо, ја сам скупљао потребну папирологију и сад ми овде, у Котбусу, тече отказни период. Мени, Маленој и Мирку следи компликовано пресељење. Од Котбуса до Дортмунда је 650 километара... Кад бих могао, бацио бих бомбу у стан и уништио све што имам па тамо пазарио све! Али авај, немам толико новца... Добра страна је што тамо имамо доста познаника који нам могу помоћи око логистике. Тражење стана, истовар ствари и слично. Биће зајебано. Стресно. Али нека! Идемо на боље. Исток Немачке је ипак најсиромашнији део. Живи се боље него у многим деловима Европе али знатно лошије, у смислу стандарда, у односу на друге делове Немачке. Зато се селимо. Пре него што Мирко уопште и схвати шта га је снашло.

П.С.: После читања свега написаног, чини ми се да не би било згорег да објасним оне чувене немачке скраћенице садржаних у називима фирми. Дакле:

- „I.G.“ је скраћеница за „die Industriegewerkschaft“, а преведена на српски језик значи унија, илити најтачније инудстријска унија;

- „KG“ је скраћеница за „die Kommanditgesellschaft“, док би превод на српски језик био ограничено партнерство или приватно ограничено партнерство;

- „AG“ је скраћеница за „die Aktiengesellschaft“, а тачан превод на српски језик је акционарско друштво, мада није грешка ако се преведе као корпорација или јавно предузеће, све у зависности од тога о којој се фирми ради;

- „GmbH“ је скраћеница за „Gesellschaft mit beschränkter Haftung“, а најпрецизнији превод на српски језик је друштво са ограниченом одговорнношћу, мада може бити преведно и као корпорација или корпорација у приватном власништву.

П.С.С.: Сматрам да сада улазим удео живота који се зове „свој на своме“. Када сам овима овде рекао да одлазим, били су зачуђени. Неки више а неки мање. Један колега ми је касније пришао и рекао: „Знам зашто идеш. Не мораш ништа да ми објашњаваш. И нека. И треба да идеш. У годинама си када можеш највише да напредујеш. Све најбоље ти желим.“ Компанија у коју идем је огромна. Преузео сам ризик промене посла, у не баш најсрећнијем периоду светске економије за тако нешто али ми је понуђено много. Ко је помислио на новац, погрешио је. Јесте, плата ће ми бити већа али ми је понуђена већа шанса за напредовање. Дали су ми шансу каква се, типичног ли описа, добија једном у животу. Шансу да покажем све што знам. Да искористим знање стечено на факултету али и оно које сам искуствено стекао. Задовољан сам и, иако нисам ни најмање еуфоричан, сматрам да бих могао код њих до пензије да догурам. Не могу ово да тврдим са 100% сигурношћу јер „чудни су путеви божији“ али... Зато сам и рекао да се надам да ћу бити свој на своме. Доста ми је сељакања по Немачкој. Давно сам рекао да ћу чим средим свој лични и пословни статус рећи нешто више о себи. Верним гостима кафане сам ово давно обећао. Некако ми се овај тренутак чини правим за тако нешто... Како не бих смарао са набрајањем шта сам и ко сам, ставио сам „значку“ која упућује на мој профил на пословној мрежи www.linkedin.com, на улазу у кафану.

Пливање по голом дну

Текст је преузет са сајта „Блица“. Аутор је Петар Поповић а објављен је 12. јуна 2012. године. Директан линк је овде.

Писање је представа, као извођење арије, Месијев ход кроз Бразилију, плесна соло тачка или пишање уз ветар. Зато, једна балада за дане док пливамо по голом дну.

Аеродром „Никола Тесла“, подне тек прошло. Испред клизних врата где излазе тек долетели у Београд велика гужва. Усред метежа и врућине неколико ТВ екипа, фотографа и новинара опколили плесачку ведету кога је за свој спот ангажовала девојка коју овде сматрају поп звездом. У јавности је чешће присутна због промовисања својих вечних љубави привременог карактера, великих успеха по дискотекама суседних држава, где доминира доњим вешом и провидним блузама са „садржајем што одузима дах” или по ТВ програмима где све (ако новине специјализоване за такве пикантерије не лажу) нуди „на изволте“. Нацији поклања призоре за памћење – „гаћице и позадину у крупном плану”.

Док представницама седме силе поносно открива да ће са својим гостом снимати незаборавне сцене, кроз врата пролази америчка певачица која је 750 пута певала главну улогу у мјузиклу „Лaв Џенис” („Love Janis“) на њујоршком Бродвеју. Јасно она није интересантна журналистима као наше горе лист која каже: „Дошло је мојих пет минута! Никад се нисам осећала боље, срећна сам на свим пољима. Волим, љубав ми је узвраћена, а посао цвета.”

У међувремену излази девојчурак од десетак година гурајући колица са гомилом тениских рекета и одличјем око врата. Са аплаузом је дочекује вршњакиња и, претпостављам, отац. Грле је и честитају на негде у свету оствареном успеху. Паралелно, певаљка коју неправедно још нико није назвао „дивом”, медијској свити саопштава: „Узбуђена сам због ревије коју спремам и снимања спота са звездом светских размера. Биће провокативних и секси сцена. Глумићемо љубавнике, тако да ће бити много више од прљавог плеса.”

Покретна врата се отварају и кроз њих спорим кораком наилази господин који је ове године са својим тимом освојио Евролигу и паралелно прекинуо дугу доминацију Панатенаикоса у грчкој кошарци. Осим млађег човека на њега нико од посленика јавне речи не обраћа пажњу. Зашто би кад наша уметница завршава конференцију уз враголасти осмех: „Гост ће свакако да добије хонорар...”.

Последњи, потпуно неопажено, излази власник великог шешира и хавајске кошуље. Коме у том тренутку може бити занимљив маторац са гитаром на леђима, иначе члан музичког хола славних, пријатељ Џека Никлсона, Џорџа Лукаса, покретач, актер и сведок велике Сан Франциско сцене шездесетих, аутор неких од вечних песама, станодавац и хранилац Гинзберга, Кероуака, Ленија Бруса, Кончаловског, оригинални друг Џимија Хендрикса, Боба Дилана и Криса Кристоферсона, баш у трену док јунакиња овог текста изводећи свог госта ка излазу довикује: „Овако је сладак, али још је бољи кад се скине.”

Ништа више него још једна слика Србије са ивице пролећа 2012. године. Господарица великих наочара за сунце и безобразно дубоког деколтеа на леђима потпуно је у праву: „Само нека ово потраје!”

            Ако мене неко пита за мишљење, Пеца га је развалио овај пут! Не могу да сакријем одушевљење овим текстом.

Фебрилне конвулзије

Другим речима, грчење тела изазвано наглим скоком телесне температуре. Међ` народом познато и као фрас. Латински назив не знам али немачки и енглески називи су „Fieberkrampf“(D) и „Febrile seizure“(GB).

                 „Фебрилне конвулзије, познате и као фебрилни напади, су уобичајена али изненадна ситуација код одојчади и млађе деце. Најчешће су родитељи ти који виде ову ситуацију и доживљавају је као веома опасну. Ипак, не узрокује било какве здравствене проблеме код детета, у медицинском смислу су, тако рећи, безопасне.

Шта су фебрилне конвулзије?
                Фебрилне конвулзије су грчеви чији је покретач мозак а јављају се приликом високе телесне температуре (грознице). Погађају око 3 до 5% деце и догађају се између 6. месеца и 5. године. Посебно су чести између 1. и 3. године. Деца која доживе фебрилне конвулзије се иначе нормално развијају, здрава су, и немају било каква обољења мозга.

Шта је узрок?

               Фебрилне конвулзије долазе из одређеног дела мозга, који се налази у фази развитка и који на високу телесну температуру реагује грчевима тела. Познато је да погађају и вишечлане породице. Да ли је грозница сама по себи, или упарена са инфекцијом тј. упалом, главни узрок, још увек није познато. Важно је приметити да понекад температура толико нагло порасте да су једино фебрилне конвулзије једини знак да је дете пред грозницом, тј. да уопште и има високу телесну температуру. Све болести, повезане са појавом грознице, могу да изазову конвулзије. У већини случајева, узрок грознице је обична инфекција, као што су упале горњих дисајних путева док су теже упале веома ретко узроци.

Како се испољавају фебрилне конвулзије?

                 У огромној већини случајева, тзв. једноставне фебрилне конвулзије престају саме од себе у року од неколико минута. Прате их губитак свести, помодрела област око усана (Cyanosis) и напетост или ритмично стискање и опуштање мишића (трзање) или пак потпуна опуштеност мишића. Колико год да овај догађај изгледа лоше по дете, оно се од њега веома брзо опоравља. Веома ретко, ови напади трају и по 15 минута и тада их је потребно зауставити помоћу лекова јер могу изазвати друге проблеме. У случају дужег напада, ради се о тзв. компликованим фебрилним конвулзијама.

Како се понашати и шта чинити?

                 Када дете први пут доживи фебрилне конвулзије, потребно је остати прибран, тих и пратити на сату колико напад траје. Одећу детета, ако је потребно, скинути или олабавити како би могло лакше да дише. Детету ни у ком случају давати да пије или једе јер може доћи до загрцнућа и евентуално гушења. Због опасности од даљих повреда, дете се не сме трести, дрмати, нити је стављање у хладну воду од помоћи. Уместо свега овога, потребно је дете одвести код дечијег лекара или у Хитну помоћ. Након напада је потребно измерити телесну температуру, те је снизити помоћу чепића или хладним облогама.

                 У случају да се фебрилне конвулзије понове и напад траје дуже од неколико минута, потпуно је нормално користити одређене лекове. Који лек и у којој дози је питање за дечијег лекара који ће вам, након напада, преписати лек и начин дозирања, те објаснити о чему се ради. По правилу, ради се о раствору који се даје ректално. Лекар ће вам објаснити правилан начин употребе и његово дејство.

                  Након фебрилних конвулзија, дете мора отићи на преглед како би се отклониле све сумње у могуће компликације или развитак неких тежих обољења. Дечији лекар одлучује да ли ће дете остати у болници на даљем посматрању и евентуалном лечењу. Он ће затим са вама разговарати шта је даље потребно учинити, приликом чега ће се поставити питање неопходности снимања рада мозга (ЕЕГ).

Које су последице фебрилних конвулзија?

                Деца која су доживела ове нападе се развијају сасвим нормално, као и деца која нису имала ово искуство. Фебрилне конвулзије не воде до оштећења мозга. Трећина деце, погођене овим нападима, ће их имати поново. Склоност ка фебрилним конвулзијама деца губе у школском/предшколском добу. Ризик од појаве епилепсије (напади које не узрокује висока телесна температура) се не повећава у значајној мери.

Шта се може учинити у циљу превенције?

               Не постоје средства за превенцију фебрилних конвулзија, нити средства за скидање температуре имају утицаја, јер се ови напади јављају приликом наглог скока телесне темепратуре и с тога их није могуће предвидети. Због ове чињенице, родитељи не треба себе да криве да нису учинили све што су могли, или требали, ако се напад поново догоди. Уопштено посматрано, важи правило, да ако дете лако стиже до грознице приликом инфекција, могу се користити, од стране дечијег лекара, одобрени лекови за снижавање температуре. У појединачним случајевима, када се ради о компликованим фебрилним конвулзијама или је дете имало више једноставних у кратком временском року, корисно је употребити извесне лекове за опуштање зарад предострожности.

              Дуже коришћење антиепилептика (лекова против епилепсије), као превенције против фебрилних конвулзија, није неопходно.

Најбитније!

              Након фебрилних конвулзија, попричати са одговорним дечијим лекаром који ће вам објаснити све појединости.“

Извор: „Немачко медицинско удружење за педијатрију и лечење адолесцената“ („Deutsche Gesellschaft für Kinder- und Jugendmedizin e.V.“). Превео сам онако како сам знао и умео. Ако није јасно, питајте. Одговорићу.

                Лично искуство. Пре неких пар недеља Мирко је био сам са Маленом и тада му се први пут догодило ово грчење. Она га је држала док то није прошло, помислила је да се гуши својим језиком јер су му очи отишле на горе, језик се заврнуо на унутра, поплавео је око уста па је покушала да му помогне да дише тако што је гурнула прст у уста не би ли ослободила дисајне путеве. После, од прилике, минута напад је прошао, и тело му се у потпуности опустило. Изгледало је као да је испустио душу јер је дисао веома слабо. Плаветнило око уста је нестало као и свесно стање. Висио јој је у рукама као крпа. Позвала је Хитну помоћ и први преглед је имао у Ургентном одељењу. Тада је већ био свестан, седео је и плакао јер је имао грозницу. Температура му је била око 40°C.

                  Прошле суботе, ја сам био сâм са њим јер је Малена отишла у посету даљој рођаки у Берлину. Нисам био читаве недеље кући па смо се договорили да је будем мало са њим а она да „одмори“. Горе описано се поново догодило. Она ми је описала шта се догодило и како је то све изгледало па сам, донекле, знао шта да очекујем. Држао сам га, исто сам му гурнуо прст у уста (то нисам морао да учиним иако појава модре области око усана јесте знак недостатка ваздуха, рефлекс дисања је снажнији од било ког другог па је он сам удахнуо, а тај удах уједно и прекида овај напад), све док грчеви нису прошли. Пред крај је било и трзања читавог тела. Трајало је не више од 30 секунди. Једино сам погрешио што сам га држао усправно, а требало је водоравно како би му се пљувачка сливала на страну. Да је старији, могао је чак и да ми повреди прсте стискајући десни. Док ми је висио у рукама, обукао сам му јакницу, ципеле, сео га у његово седиште у колима и одвезао до Ургентног одељења клинике у Котбусу. Док смо се возили, а то је било не више од 5 минута, почео је да гледа кроз прозор, нешто мрмља и показује на саобраћај. Приликом прегледа је био потпуно свестан, плакао је, наравно, јер је опет имао веома високу температуру.

                  Овог пута је смештен на одељење Неуропедијатрије, где су му спуштали температуру. Налаз крви и урина није показао било какве знаке болести или упале унутрашњих органа. Брисеви из грла и носа су били једини показатељи да се нешто догодило. Тзв. Адено-вирус је направио проблем. Изазива теже упале горњих дисајних путева, уз могуће проливе. Он их није имао али је мука што је овај вирус, чак и код одраслих, веома упоран и прати га грозница. Мирко је, уз лекове, читав викенд имао телесну температуру између 38°C и 40°C. Понедељак пре подне је провео релативно мирно али је увече температура почела да „скаче“. Чак и ово варирање температуре је уобичајена појава приликом инфицирања овим вирусом. Може се догодити да у току дана пар пута оде нагло горе, или чак после неколико дана, када човек помисли да је оздравио. Чим се вратила у нормалу, урадили су му ЕЕГ и сад је остало да му ураде електро-магнетну резонанцу лобање. Узеће му и узорак течности која обавија кичмену мождину, тзв. ликвора, како би се отклониле баш све сумње.

                 Разлог за ово, нешто обимније, испитивање је тај што је у суботу он у ствари имао два напада. Један код куће, кад сам га донео у клинику, и други касније у току дана. Разлог због којег се догодио овај други је тај што му до тада нису дали ама баш ништа за „скидање“ грознице. Смештали су га у собу, попуњавали паприлогоију а њему је тај вирус изазвао још један нагли скок температуре и бум! Фебрилне конвулзије су се догодиле још једном. Чињеница да је имао два у току 24 часа је сасвим легитиман разлог за комплетан програм. ЕЕГ је ништа посебно, залепе му електроде на главу па може и да спава, док је електро-магнетна резонанца ипак захтевнија. Добиће анестезију, због чега мора бити потпуно здрав па је сад са Маленом у соби као у затвору, јер не може бити потпуно миран. Док је под анестезијом, извадиће му и ону течност, а то већ може касније да боли. Анестезија делује готово 24 часа па ће бити неопходно да га неко све време носи јер неће моћи самостално да стоји. Нека деца повраћају после. Ма видећемо.

                 Оно што је битно је да је он сада добро. Једе, пије нормално, кења, пиша, игра се и уопште ради све оно што раде његови вршњаци: задаје бриге родитељима. Али као што рече моја ташта: „Добро је докле год га ти спушташ у кревет. После ће бити зезнуто.“