Серијал. Део: десети. Нешто си ми нервозан данас, а?

                  Ко је бре нервозан!? Ја!? Је ли!? А ти!? Теби је све потаман, наравно, је л` да!? Само сам ја тај који је нервозан а сви остали су скроз супер, лепо вам је свима. Нека, нека је.

             Добро де, карикирам неке могуће екстремне ситуације али да је нервоза ту, ту је. И тешко налази пут напоље откад смо притерани уз унутрашње зидове својих домова. Мука је највише због деце. Заиста. Не кривим их, далеко од тога, јер не могу бити криви за оно што нису проузроковали. Мали су и тешко им је да појме да морају све да сведу на минимум. Када пређу меру, онда наступамо ми, родитељи. Приметио сам да обоје улажемо енормне количине енергије да они не осете сву проблематику. Све више се трошимо а истовремено имамо све мање времена да натанкујемо енергије. Мало је тренутака када било ко од нас може да буде сам, да га нико не дира, не зове и не тражи нешто. Зато и долази до нервозних излива. Од стране свих нас. И разумем све то али је компликовано. Некако тешко. А нисам то очекивао, заиста нисам. Бар не у овој мери.

            Нисам лицемер. Знам да многи имају већих проблема од јебене нервозе и досаде. Не знају да ли ће остати без посла, ако већ нису. Питање им је шта ће ускоро за стан, ручак... Разумем и то али им не могу помоћи. Помажем коме могу. Зато ово и причам у својој кафани. Седим, пијуцкам онако сам за столом и питам се, докле? Слуша ли ово неко? Зна ли све ово? Или се прави мутав? Или је у некој својој опакости све ово, баш овако, смислио?

Серијал. Део: девети. Сад они као могу да се загрле, а ми?

           Ако заиста нема лека ни терапије, што је према последњим одступним информацијама из званичних канала последња валидна истина, како и када ће неко одлучити да се стало на пут зарази?

                 Како то да Кинези могу лагано да се окупљају? Ко је рекао и чиме се водио када је изјавио да је дозвољен нормалан излазак из кућа и станова? Заиста се питам ових дана у чему је трик. На страну чињеница да је Кина веома тоталитарног и диктаторског уређења па су и информације које одатле долазе поприлично чудне. Полазим од основних постулата проблема и покушавам да сложим слагалицу до краја. И не иде ми. Можда сам ограниченог коефицијента интелигенције, у шта сумњам али ето нека ми то буде отежавајућа околност док размишљам.

                 Вирус је веома заразан, што ће рећи да се много лако преноси. Довољна је да једна особа, на пример, оде у продавницу, пренесе вирус касирки а она читав део града зарази у року од десетак дана. Немају сви симптоме тешке болести. Већина се провуче са мало симптома ако их уопште и буде. Ово све говори о подмуклости преноса вируса. Неко не мора уопште и да претпостави да има вирус у себи и да као такав зарази много других. Због тога су се многи одлучили на карантине како би се спречило ширење. Разумљиво. Научници у лабораторијама раде на налажењу лека или вакцине али по том питању нема још резултата. Самим тим, седење у изолацији је најреалније решење.

               Докле тако? Ко одлучује да нема више опасности од великог ширења заразе? Како тај неко зна да вирус више није подмукао и да неће доћи до поновне епидемије, преко опет оне мучене касирке? Како су то Кинези решили? Нема лека, то сам рекао а они решили? Како мајку му? 

                Недостају ми делови слагалице за комплетну слику. Не вреди.

Серијал. Део: осми. Где си? Код куће. Шта радиш? Радим.

                Поред овог вируса и израз "Home Office" ће ове године стећи светску славу. Канцеларија тј посао у кући илити рад од куће.

             Ужас један! Како зашто? Заиста није јасно? Ово мора бити да није јасно ономе ко то није радио.

             Прво, посао је посао а кућа је кућа. Мешање тих ствари је Франкенштајн у модерном свету. Када идем да радим, онда идем на посао и то тамо завршавам. Тамо уме да буде нервозе, стреса и крајње иритирајућих ситуација и особа. Онда дођем кући, већ сам одавно искључио све што се тиче посла те уживам у породичним чаролијама. Некад је све лепо а некад зна бити и напето са децом јер увек има нешто што их уме отерати на тамну страну Месеца и онда је кућа једноставно премала и претесна за ту количину негативне енергије. Чудо једно како су онако мали способни да у кратком временском периоду испоље енормне количине исте. Али, то су деца, жена, моја породица, нормално је да, ту и тамо, дође и до тачке кључања. Дакле, посао па кућа. Не заједно.

              Даље, када се пословна и кућна атмосфера помешају, веома је велика шанса да негативне енергије створе једну поприлично експлозивну мешавину. Да се то не би догодило, потребно је уложити додатни напор у организацију та два света. Ту врло често настаје нешто што је тешко па чак и немогуће сасвим контролисати и уредити.

               Закључак је да је рад од куће могућ само када је стање ван куће уобичајено. Када деца иду у школу, брачни партнер на посао а онај ко ради од куће може да ужива у лаганом устајању, без журбе, без саобраћаја, без тражења паркинг места, комуникације са онима које врло радо избегавамо и тако даље. Тада, и само тада, бих могао да нађем неку предност рада од куће.

          Тренутна ситуација је додатно закомпликована врстом добровољног карантина. Сви смо у стану, излази само ко мора на посао и кратко до продавнице, деца мало да провозају бицикл или се истрче иза зграде, без другара и то је то. Када нервоза удари, она једноставно нема где. Одбије се од зидове и врати назад. Некога увек погоди.
            Све се ради да не буде досаде. Она је најгора. Једно је сигурно. Много ћемо се боље упознати због "Home Office"-a.