Хозе Мухика (José Muhica)

Дан: 20. јун 2012. године.

Место: Самит у Риу „+20“, посвећен одрживом развоју.

Говор председника Уругваја. Унапред се извињавам ако сам нешто лоше превео али то и није толико битно. Схватићете поенту ако будете посматрали слику са мало веће удаљености...

„Захваљујем се свим присутним представницима власти, са свих меридијана и из свих организација. Желим да се захвалим народу Бразила и госпођи председници Дилми Роусеф. Хвала свим претходним говорницима на израженој, без сумње, доброј вери.

Ми, овим путем, изражавамо нашу најискренију вољу да се, као представници власти, придржавамо свих споразума на које се наше очајно човечанство може претплатити.

Успркос том, дозволите ми да гласно поставим нека питања. Читаво послеподне смо разговарали о одрживом развоју и спашавању масе из канџи сиромаштва.

Што је то што нам лелуја у мислима? Да ли је то модел развоја и потрошње, који је обликован по узору на богата друштва? Постављам следеће питање: шта би се десило на овој планети када би становништво Индије имало исти број аутомобила, по породици, као Немци? Колико би нам кисеоника остало за дисање? Прецизније, има ли свет довољно природних ресурса како би омогућио да 7 или 8 милијарди ужива у истом нивоу потрошње и расипања једнак оном у најбогатим западним друштвима? Хоће ли то икада бити могуће? Или ћемо једног дана морати започети другачију врсту расправе? Зато што смо створили цивилизацију у којој живимо; зачеци тржишта, конкуренције, су остварили чудесан и страховит материјални развој. Али тржишна економија је створила тржишно друштво и подарила нам ову глобализацију, која значи бити свестан планете као целине.

Владамо ли ми глобализацијом или она влада нама? Да ли је могуће говорити о солидарности и заједништву у економији која се заснива на безобзирној конкуренцији? Докле сеже наше братство?

Не говорим ово да бих умањио значај овог скупа. Напротив, изазов пред нама је од огромног значаја, а велика криза није еколошка, већ пре свега политичка.

Данас, човек не управља силама које је ослободио, већ те силе управљају човеком и самим животом. Ми не долазимо на овај свет да се тек тако, издвојено развијамо. Ми долазимо на свет да будемо срећни. Живот је кратак и брзо нам измиче. Ниједно материјално богатство не вреди колико сам живот, и то је основна поставка. Живот нам измиче, проводимо га у раду и претеривању у раду, како бисмо били у стању више да трошимо, а потрошачко друштво се претвара у машину, јер ако потрошња опадне, успорава и економија, а ако економија успори, сабласт стагнације нам већ куца на врата. Хипер-потрошња је та која заиста шкоди планети. Захтев хипер-потрошње је да производи имају кратак рок употребе, како би се продавали што више. Одатле ни сијалица не може трајати дуже од 1000 сати иако постоје сијалице које трају и до 100 хиљада сати! Али оне не могу бити произведене, јер је проблем у тржишту, морамо наставити с радом и одржавати цивилизацију “употреби и баци”, и тако смо заробљени у зачараном кругу. Ово су проблеми политичке природе који нам показују како је време да почнемо борбу за другачију културу.

Не говорим о повратку у камено доба, или о подизању „споменика наздовању”. Ми напросто не можемо наставити бесконачно овако, под владавином тржишта. Насупрот томе, ми морамо савладати тржиште.

Зато ја понизно тврдим како је проблем с којим се ми суочавамо политички. Стари мислиоци Епикур, Сенека и чак Ајмара су то изразили на следећи начин: „Сиромашна особа није неко ко има мало већ она којој је увек потребно више и више.“ То је културни проблем.

С тога поздрављам напоре и постигнуте споразуме и њих ћу се придржавати као представник власти. Знам како неке ствари о којима говорим није лако прогутати, али морамо схватити да оскудица воде и агресија на животну средину нису узрок проблема. Узрок је цивилизација коју смо створили и оно што морамо преиспитати је начин живљења.

Припадам малој земљи обдареној природним условима за живот у којој живи нешто више од 3 милиона становника. Али и 13 милиона крава, од којих су неке најбоље на свету, као и 8 до 10 милиона изврсних оваца. Моја земља извози храну, млеко, месо. То је равничарско подручје и готово 90 % земље је обрадиво.

Моји сарадници су се борили за осмосатно радно време, а сада то чине за 6 сати. Али особа која ради 6 сати, има два посла и зато ради више него раније. Зашто? Зато што мора зарадити за месечне издатке: за мотоцикл, аутомобил, све више рачуна, и кад постигне све то, схвати како је постао реуматични старац, као ја, и његов живот је већ завршен.

Зато се човек с правом пита: зар је ово судбина човека? Ово што говорим је једноставно: развој не може ићи на уштрб среће. Мора ићи у прилог људској срећи, љубави према планети, међуљудским односима, бризи за најмлађе, пријатељству, задовољавању основних људских потреба. Зато што је најдрагоценије благо које имамо, срећа. Када се боримо за животну средину, морамо имати у виду да је основни елемент животне средине људска срећа.”