Мршављење

               Сматрам да нема особе која, бар једном у животу, а поготово ових дана после "јешних" празника, није помислила да има вишак килограма. Или мањак, истини за право. Где је проблем?

                Мирко је почео сам да једе. Не у потпуности али учи да се служи кашиком и виљушком. Убаци који залогај па му досади па му онда треба помоћ и тако у круг. Оно што мене одушевљава је чињеница да он, његов организам, зна кад је доста и престаје са јелом. Чак и када је у питању нешто што он много, много воли. Није битно. Кад је крај, крај је. Нисам у сталном трипу да је гладан, да је мало јео али ето, понекад му на крају понудим још једно два, три пута још један залогај. Нема шансе да више отвори уста па макар за још један мали залогај. Попије воде, устане и оде да се игра. Трчи, шета, забавља се и ужива. Малена и ја останемо да довршимо јело и, није редак случај, да будемо на граници када почиње преједање јер је „гре`ота да се баци“. Тако сити имамо проблем да се мичемо и све што желимо је да се негде завалимо и варимо. За то време Мирко је већ прешао пар стотина метара и потрошио добар део калорија.

                 Решење се, дакле, намеће само по себи. Мањи оброци и више кретања. Ништа више и „линија“ ће се свести на најбољу могућу меру. Није битно шта се једе. Треба једноставно мање јести! А оно што није поједено... па нек` буде бачено, шта да се ради. Јес` да сам од малена учен да је грех бацати храну али боље да буде здраво бачено него нездраво поједено, зар не?

П.С.: Када ће Мирко изгубити тај „кад је доста, доста је“ осећај, остаје да се види.