Мизофонија

                    Доручак, ручак или било које друго обедовање је било у питању, мој ћале је увек сркао. Ако није било супе или чорбе, била је ту шоља млека. Никад то нисам могао да поднесем. Ужасно ме је нервирало. Он је, због мене, покушавао сво то сркање да доведе на најнижу могућу меру и зато сам му и дан-данас захвалан.

                     Кафа је једнини напитак који и ја морам да сркнем. Што каже Чкаља као Јарић Т. Живадин у "Камионџијама" на опаску Паје да не срче толико кафу: "Морам да срчем. Тако се пије кафа." Све остало једем а да не испустим готово ниједан звук. И воће могу да једем а да не срчем. Да, наравно да могу, увежбао сам се. Лубеница, зрела крушка, бресква, свеједно шта је у питању, ја сам тих. И не, не цуре ми сви сокови низ браду!

                 Е сад, нисам ја неки који глуми тамо неку курчеву "финоћу" па сад ту нешто зановетам и слично. Мој проблем је што ме ти звуци доводе до лудила. Буквално. И не само сркање, већ сви звуци које производи било ко док једе. Ја их зовем "звуци храњења". Ако ја не једем, дакле седим у друштву оних који једу, и не чује се нека музика, неки позадински звук да замаскира сво то гњечење хране у устима, натапање пљувачком и гњецкање, ја морам, али МОРАМ да устанем и удаљим се на раздаљину са које то више не могу да чујем. Ако не одем, постајем, потпуно нетипично за мене, изразито раздражљив и могу да дођем до границе беса, а осећам и да бих могао да ударим "извор звукова", ма колико ми близак и драг био. Што је најстрашније, против овог порива не могу да се борим. Мене ти, чак и веома тихи звуци, доводе до лудила. За друге су они неприметни, рекао бих свакодневна "бука". Ко још није чуо некога да жваће, грицка, мљацка док једе, гута и слично? То су нормални, свакодневни, звуци али џаба им. Мени сметају. Плус имам и веома добар слух па одлично чујем све то. Јеби га.

                    Навикао сам се на то што јесам и други ово не примећују. Једноставно се удаљим без да много објашњавам. Некад добијем пар чудних погледа у фазону: "Који му је курац? Је л` нешто љут?", али је то све нешто на шта сам огуглао.
                 Скоро сам лутао по нету и наиђем на интересантан текст у којем се помиње помоћ свим оболелим од мизофоније. Први пут сам чуо за овај назив, плус звучи озбиљно али ме је првенствено заинтересовало која је то болест. Учинило ми се као још једна "модерна" болест али и да има везе са звуцима. И био сам у праву. Код мене је у питању лакши облик мизофоније јер могу да живим са њом, могу да се крећем међу људима док у екстремним случајевима особа не може да издржи гомилу понављајућих звукова и изолује се од комплетног друштва. Поред горе поменутих "звукова храњења", проблем могу да праве и шкргутање зуба, шушкање кеса, звецкање есцајга, звиждукање, пискутаво изговарање слова "ш", гласно дисање, клопарање папуча и слично.

                  Мизофонија је у ствари мржња према звуковима. Не погађа велики број људи, рекао бих чак мали број, али они веома често не наилазе на разумевање ближњих и околине јер други не разумеју у чему је проблем, чему толика драма, кад они нису ни направили стварну галаму. Тамо је наведен пример извесне, највероватније измишљене, британске студенткиње, Еме Рил, која има проблем кад иде на предавања, јер постаје ужасно напета када колеге око ње крену да шушкају, кликћу оловкама а најгоре је ако је неко прехлађен. Уколико ова бука не престане у кратком року, њена нервоза и узнемиреност полако прелазе у бес и она мора да напусти просторију иначе ће физички да насрне на, ни криву ни дужну, особу које те звукове производи.

              Очигледно је да је живот једног мизофоничара, живот усамљеника. Околина, најчешће, нема разумевања за "чудака" па буду проглашени за хистеричне, чак лудаке, а не схватају колику патњу њима проурозукује та тзв. "аудитивна" осетљивост. Интересантно је да звуци природе, као цвркут птица, саобраћаја или музика не праве проблем, док су у стању, малте не, да убију онога ко цврцкајући чачка зубе у јавном превозу. Лека за ово нема. Нити неког ефикасног третмана. Неуронаучници покушавају да осмисле начин да мизофоним пацијентима учине живот лакшим али је једино решење коришћење чепића за уши или апарата који производе "белу буку". Могу помоћи и којекакви физички тренинзи, медитације, бихејвиорална психотерапија или подвргавање хипнози. Ево и једног интересантног линка па кога интресује... http://www.misophonia.info/

                      По мени, највећи проблем је чињеница да осетљивост почиње, негде, у детињству. Зашто? Како? Одговора нема али је пубертет период када ће, та осетљивост, као и све остале, да остане на ниском, подношљивом нивоу, да експлодира или ће бити потиснута. Како је спречити? Никако јер јој се не знају ни узроци. Да би направили против-отров треба нам отров. 

                     Дакле, требало ми је 35, ускоро 36, година да сазнам неке чињенице али је ситуација напокон јасна. Ја сам благо мизофоничан и нема ми лека.

Јебени алкохол!

                   Трудим се да не судим људима по ономе како изгледају већ по ономе шта раде. Изглед ме је у прошлости умео преварити те је то поприлично изгубило на значају.

                  Моја пословна биографија је дугачка, узимајући у обзир мали број година, у којима сам био у радном односу, иза мене. Радио сам са људима са свих континената. Ниски, ћелави, боси, са факултетском дипломом, дебели, бели, жути, црни, наглуви, са дугом косом, високи, у оделима, мршави, у тренеркама, ћопави, у поцепаним панталонама, кратковиди, сервисери, у скупим ципелама и, наравно, имао сам посла и са мушкарцима и са женама. Многи су о мени имали неко мишљење. Које? Немам појма. Понекад сам могао само да наслутим а неки су ми и рекли шта мисле о мени. Многи су ме у почетку погрешно тумачили али смо проналазили заједнилки језик. С друге стране, нисам их ни питао нити ме нешто посебно интересује шта су мислили, а вероватно и даље мисле, о мени. Људи са којима радим су ми колеге на послу и то је то. Ако неко жели да ме боље упозна, нема проблема. Може да дође на ручак код мене кад год хоће. Док ми је отац био жив, ни најцрњег Циганина нисмо враћали са прага, па нећу ни ја данас. Имам довољно пријатеља у животу, неколико добрих познаника, скоро да су се квалификовали да буду искрени пријатељи, и то је то. Што се мене тиче, посао је посао, а живот је живот. До данас сам то успешно делио и нити је моја породица осетила утицај срања која ми се на послу дешавају, нити је посао трпео због породичних обавеза. Ако будем икад морао да бирам, бираћу породицу. Нисам каријериста.

                   Ипак, постоје тренуци када пожелим да истучем неке људе, како то наш народ сликовито каже: "На мртво име!" Тај исти народ има изреку да "оно што ти трезан мисли, пијан говори". Истина. Рекох изнад да ми не сметају туђи ставови о мени, и то не поричем, али не могу да поднесем да видим пијану мајмунчину која се окуражи да "сере" свуда у круг, дели савете и износи сва срања која су му на памети. То не могу да поднесем. Буди човек, реци ми шта мислиш у лице кад си трезан, па да видимо о чему се ради, а немој сутрадан да ми се извињаваш због речи које си изрекао у алкохолисаном стању. Да ствар буде још гора, та иста пијандура и нема појма шта је говорила, баљезгала, мање или више вређала, смарала већ је сутрадан од некога другог сазнала шта је причала. Е тада, тек тада, проради неки курчеви осећај кривице, пробуди се савест па осети потребу да се извињава за изговорено. Мени та јефтина извињења не требају. Давно сам у неком филму чуо реченицу: "Дрвље и камење ме могу повредити, речи никада!" Заболе ме шта ми је речено под утицајем алкохола и, за мене, би био већи човек да стисне муда па да ми то исто каже у лице, трезан, него што ми се, као последња пичкица на свету, понизно извињава, при том, говорећи како то све није заиста мислио! Ово је тренутак са почетка пасуса! Умлатио бих га као "вола у купусу"! Са оваквим људима односе одржавам на веома удаљеном односу. Обраћам им се само ако морам. Ни мање, ни више.

                Повод за овај текст је скорашње окупљање, нека врста прославе или једноставно дружење, колега с посла поводом успешног рада на једном од многих пројеката. Вођа пројекта је пожелео да се људи мало боље упознају, на неки начин зближе. Ово је генерално уобичајена пракса. Један је попио превише. Превише и за своје године, и за углед који је гајио као опуштен породични човек, превише и за колегу с посла, превише и за мене. Није ме вређао, бар не директно али ми је мало-мало па прилазио и добацивао како много једем, пијем, да пазим јер сам у другој држави која није моја и слично, а све у неком "боцкавом" тону са лаганим осмехом на лицу. Сметало му је што сам ту. Ето. Сутрадан је покушао све да изглади и вероватно сматра да је успео. Није. И никад неће. Сероња и матора будала. "А био је кул тип..."

Ћирилица умире на улици

„Мноштво шареног света, домаћег и страног, тиска се Кнез Михаиловом улицом из које је неко паметан давно протерао аутомобиле. Чују се различити језици, многолики људи из разних крајева света купују ситнице које треба да их подсете на српску престоницу, на њену најлепшу улицу, на дух овог народа.
Одлучила сам да својој гошћи из Аустралије, студенткињи етнологије, прво покажем лепше лице Београда. Мојој гошћи, неколико година старијој, која тек учи српски, пажњу најпре окупира латинизација јавног простора престонице. Готово сва обавештења су на латиници! Шоље, чаше, мајице и књиге које купујемо у радњи Културног центра Београда такође су све на латиници. Бацамо поглед на називе фирми и натписе изнад продавница. Сваки десети назив је на ћирилици. Бележимо нека од њих.
На левој страни, на почетку Кнез Михаилове улице, читамо ове натписе: Garinello, Accessorize, Office shoes, Champion, Happening, Vapiano, Beo real estate, Kinstellar, Zara man, Aldo, Monsoon, Paraport, Euromobil, Megasun, Miss sixty, Replay, Carpisa, Euro Giunti (у згради САНУ), Beba kids, Lilly, Sisley...
На десној страни, идући од Теразија према Калемегдану, видимо имена ових фирми и продавница: Puma, N fashion, Bomar, Missoni, Gap kids, Sephora, Time out, Legend, Affinity, Sky, Yamamay, Converse, Identico, Swatch, Erste, Tally Weijl, Sisy Lopez, P.S. Fashion, Zepter, Via del gusto, Diesel...
На српском језику, ћирилицом на обема странама Кнез Михаилове улице наишли смо на ове називе: Просвета, Кнез, Илија златар, Хлеб и кифле, Часовничар.
Премало за центар српске престонице и главни град српске културе. Слично је и са другим деловима града, па и на Новом Београду, где живим. Тамо посебно боду очи светлеће рекламе у којима су многа слова угашена, а она која светле граде на српском непристојне речи или узвике... Срећом, моја аустралијска гошћа те нове спојеве не би разумела. Оно што она разуме и поставља ми као питање своди се, у најкраћем, на следеће: „Мислите ли ви у Србији да продају српских производа, посебно сувенира, потпомаже назив Београда исписан латиницом или квалитет тих производа? Зар ћирилица није изразито обележје српског народа и српске културе, па и сувенири треба да одражавају најважнију особеност српског духовног простора? Зар ћирилица не спада у фонетски и ликовно најразвијенија писма, па су и ваши дизајнери дужни да негују и унапређују његову естетску, ликовну и стилску разноврсност? Зар ваше бекство од ћирилице, да не кажем стид, не одражава нешто од непотребног колонијалног комплекса? И шта ће сутрашње генерације мислити о поколењу родитеља који им нису показали да је ћирилица једна од највреднијих драгоцености ваше културне баштине?
Зар није боље да се свету представљате оним што је изворно ваше, поготову када је савршено као ћирилица, уместо да се китите туђим перјем и показујете туђе увезене ђинђуве?”
Студент Факултета за културу и медије Мегатренд универзитета

Анђела Ћировић”

Текст је 07. августа 2012. године објављен на интернет издању „Политике”, одакле сам га ја позајмио у жељи да скренем пажњу на чињеницу у ком светлу нас виде понеки, залутали странци. Студенткиња из Аустралије није једина, ако ми верујете.

Пут за... никуда!

Пре подне, кад сунце боде очи и објектив, наставак пута је у потпуном мраку.

Дејвид Бирн је баш лепо објаснио, зар не?

После подне, кад све боје дођу до пуног изражаја, наставак пута остаје и даље неизвестан.

Олимпијада и њене последице

Пре неки дан ми је у пословно "електронско" сандуче стигло писмо са следећом садржином.

Поштоване колеге,

Олимпијске игре у Лондону су тренутно најважнија тема, а многи запослени се придружују узбуђењу игара и желе, сасвим разумљиво, да прате своје спортисте. Нажалост, то је довело до ситуације у којој запослени, на радном месту, гледају игре путем преноса уживо преко интернета (streaming video) што је изазвало огроман пораст оптерећења наше интернет везе. То би могло имати утицаја на многе пословне апликације и постати критично за функционисање компаније у целости.

Вест "Повећано интернет оптерећење због Олимпијских игара" је објављена јутрос на интранету (интерној мрежи, прим. прев.) да би утицала на савест запослених. Нажалост, висока оптерећеност се још увек није променила.

Желимо поново да Вас подстакнемо да не пратите Олимпијаду преко видео протока. У супротном ће одељење информационих технологија (IT) бити принуђено да блокира везе са видео протока како би се обезбедила стабилност пословних апликација.

Ако имате додатних питања, молимо Вас да се не устручавате да нас контактирате.

Хвала на разумевању и подршци!

После у Србији кажу: "Видећеш ти како ти је тамо, у тој ЕУ, на том западу. Мораш да радиш, да црнчиш, од јутра до мрака. Нема ти тамо врдања!" Боже, колико ли су људи необавештени... Јебе ми се за "стримове" на радном месту, као да немам паметнија посла, али, у духу фер плеја, имам само једно да кажем: "НАПРЕД НАШИ!"