Добио сам бољу понуду за посао. Дебело поразмислио шта ми ваља чинити и преузео ризичан потез у ова финансијски зајебана времена. Дао сам отказ у овој фирми. Е сада се ваља преселити.
Идемо у Дортмунд. Боље речено, враћамо се тамо. Није то мали град. Чак би се могло рећи да спада у веће у Немачкој али проналажење стана се лагано претвара у лов. Вребање. Чекање. Сви нешто тврде пазар. Свима су битније неке чињенице на које ја тек сада почињем да обраћам пажњу.
Разумем ја, донекле, и станодавце. Није лако тек тако некоме издати стан. Немачка је велика. Странци, бескућници, пропалице, мученици који су овде дошли да на "црно" раде и зараде неку цркавицу, притом се скривајући од полиције, али су сви они у мањини у односу на Немце. Проблем са Немцима је што они изнајмљују станове док студирају и, евентуално, кад заснују породицу и то је то. Нису они блесави да се сваких неколико година сељакају с једне на другу страну државе. Да сам у Србији, не бих то ни ја радио. Сигурно не бих. Али овде морам! Јеби га, "Иловача? Иловача! Шта ћеш, такав је пос`о, ни ја је не волим..." Зато сад тражимо где ћемо да се уселимо на дуже стазе. И морамо, Малена и ја, да тактизирамо. Као лов на дивљу свињу или јелена. Чекаш, надаш се да ће се ускоро појавити. А и кад се појави, питање је да ли је положај прави, место, време, ветар, киша јер се не зна да ли ће ти се указати нова и боља шанса а времена немаш. Станодавци питају сва могућа и немогућа питања. Ко сам, одакле сам, да ли сам ожењен, да ли ми је жена Немица, да ли ради, да ли не ради, колико ми је дете, да ли иде у вртић, да ли планирамо још деце, колико планирамо да живимо у стану, да ли смо вољни да уложимо новац у сређивање стана и тако даље. Доста овога се чини логичним али чим напоменемо где ћу радити, одговори на сва горе постављена питања постају апослутно небитни. Као да је бити машински инжењер у "Удеу" исто што и држати бога за муда. Лекар, адвокат, зубар... јесте, све су то добра запослења, али јок бре, са тим се не може радити за корпорацију "Тисен Круп". Можда сам ја нека изузетно неуредна стока. Можда пљујем по ходнику. Можда бацам ђубре где ми се прохте. Можда га ни не бацам већ гомилам у стану. Можда су ми жена и дете параван за "приватну" јавну кућу. Можда сам припадник неке секте те волим, можда, да приносим жртве на олтар, типа свеже заклано јагње. Можда волим да сам себи обезбедим зимницу па с времена на време прикољем неко прасе и очистим га у купатилу. Можда ми жена не ради јер је лечени алкос. Можда нам је дете гласно и прегласно, немирно, ко зна... Све ово је "мачији кашаљ" ако ће ми плату давати, горе поменути, послодавац.
Има још нешто, што ми је веома тешко да појмим и у потпуности разумем. Тзв. "Wohnungsberechtigungsschein" је у преводу дозвола за становање. Није потребна за сваки стан али у одређеним случајевима јесте. О чему се ради? Примања породице се саберу и поделе са бројем чланова домаћинства и ако та цифра не пређе одређену границу, онда се добија ова дозвола за тај стан. Граница је, па рекао бих, веома ниска, што ће рећи да или су родитељи на социјалној помоћи или једно од супружника ради за ситне новце. А да ли је кирија за тај стан мала? Није! Ако породица испуњава онај услов за дозволу, у оне станове нема шансе да се уселе. Приморани су да иду у неке мање, скученије. Није крај света али они скупљи зврје празни. Питао сам да ли има шансе да се ми уселимо у неки од тих станова а да нам повећају кирију? Не. Е да му јебем матер ако их разумем. Зар се сви не трудимо да будемо што боље плаћени? Да што безбрижније живимо? Испада да је логика немачког социјалног програма сасвим другачија. Живи бедно и имаш право на велики избор "до јаја" станова, које немаш чиме себи да приуштиш али ето, бирај. Ако се којим случајем "снађеш" па се пронађеш бољи посао, онда мораш и да се иселиш из стана. Ради, примај плату, буди стално запослен и иди, труди се тамо сам, јури, лови по мутном. Ко те јебе. Још се ми можемо сматрати донекле срећнима због "Удеа". Широм отвара врата која су нам била само одшкринута.
Колико логике има у уређеном друштву, толико сам ја збуњен и изгубљен к`о гуска у магли међу овим прописима и правилима. И када кажем да Немачка веома брине о својим становницима, Немци се брецну: "Не! Није ово социјалистичко уређење, ми смо капиталисти!" Да, важи...
