Октоберфест

Фестивал пива, разбијање од алкохола али и неумереност у храни, сисате Немице, али и странкиње, у народним Баварским ношњама које под шаторима носе по десетак кригли пива одједном, мушкарци одевени у чудне, кожне панталоне са још чуднијим шеширима на главама али и домаћи филм, истог назива, са Гонцићем у главној улози.

      Све ово је делимично тачно, јер се односи на ближу историју овог вашара. Почетак је био давно… Могао бих овде о њему да давим к`о змија жабу али нећу! Кога интересује, ево извора информација: http://en.wikipedia.org/wiki/Oktoberfest. За мене овај вашар има једно сасвим, сасвим друго значење.

        Првог августа 2007. године ми је стигао мејл који ме је обрадовао као ниједан пре њега. Био је од једне девојке. Невероватно узбудљив тренутак, морам признати. Знао сам јој само виртуелни надимак који сам, у глави, повезао са пар нејасних сличица које ми је дозволила да видим. Модерне технологије су напредније од језика па ћу рећи да смо се упознали у виртуелном свету коју недељу пре ове поруке. Тамо смо разменили по коју реч и дошли до заједничке одлуке да би могли да разменимо и личне мејл-адресе. После првог писма је уследило друго, одговори на иста, питања и подпитања а ја се више и не сећам шта сам све писао и причао. Знам само да сам био веома отворен и искрен. Исплатило се. Стицали смо поверење једно у друго. Једва сам чекао да ми се заврши смена па трк у стан и провера сандучета. Да ли је писала? Јесте... олакшање. Кад не бих нашао ништа, питао бих се: „Да јој се није нешто догодило? Надам се да је добро али да је нисам нечим наљутио?  Ако јесам, што не рече!?“ и сличне, глупаве мисли... Осећао сам се невероватно пријатно. Као да сам се први пут заљубио. Као да ми нико, никада није упутио неку лепу реч у животу. Као да сутра неће доћи ако не чујем/прочитам неку реч од ње. А никад је нисам видео. Можда је са друге стране нека девојчица, па чак и баба, која се лудо забавља. Или још горе неки ортак! Нисам то знао нити ме занимало. Претпоставио сам да нико не може бити толико искрен према мени јер га/је нисам ухватио у лажи за све то време размене писама. Некад човек пусти срце да га води, јеби га. Ја сам тада баш то урадио. После пар недеља, ни о чему другом нисам размишљао осим о томе како да се организујем да је видим. Како то да је питам? Како да је при том не наљутим? Прибојавао сам се више своје грешке него ли њене реакције. Разлог томе је што сам већ правио глупости током преписке. Срамота ме је и чак и сад кад се сетим шта сам урадио тако да нећу да ни да причам о њима. Одлучио сам да будем директан, као и иначе, и једноставно сам је питао. Не умем да лажем, да мажем и увијам речи у фина паковања а био сам стекао утисак да ни њој тако нешто не би пријало. Договор је пао. Видећемо се последњег викенда у септембру.

        Нисам имао ауто, нисам имао искуства са било којим међуградским превозом у Немачкој до тада те сам пазарио карту за аутобус. Питао сам пар колега да иду са мном, да ми праве друштво јер, јеби га, странац сам. `Де знам које и какве муке могу да ме стрефе? Елем, неки нису планирали овај излет, неки једноставно нису хтели да акцијаше и ја нађох неку туристичку организацију која прави једнодневне туре и уплатих, па шта буде! Касно увече 28. септембра сам ушао у аутобус пун немачких омладинаца. Помислио сам да сам промашио бус. Да нисам упао у термин неке ђачке екскурзије, шта ли? Нема везе. Ја знам где сам пошао, плус што су сви били распевани и баш супер расположени и тако ми учинили путовање подношљивије јер уместо очекиваних пет, шест сати вожње, путовали смо око једанаест! Ко би рекао да су Дортмунд и Минхен толико далеко? Јебем ти па никад да стигнемо! Каснили смо два сата, рече возач... То је као требало да нас опусти и развесели, је л`?

         Јутро 29. септембра ћу памтити док сам жив! Излазим из аутобуса и на пропланку изнад Терезине ливаде, видим њу. Слика је мало говорила док је нисам видео. Тражићу опрост од ње јер се не сећам како је тачно била обучена, тај податак увек морам да проверим на сликама, али је мени била прелепа. Јутро је било прохладно а њене руке су биле лед ледени. Упитао сам је због чега јој је толико хладно, а она ми је одговорила да је стигла раније. Поранила је јер није хтела да је чекам кад стигнем... Булумента из аутобуса се одмах упутила ка шаторима на сред ливаде, као да су програмирани. Нисам их видео до поласка аутобуса. Нити сам желео. Имао сам ја паметнија посла.

         Провели смо један диван, опуштен дан у шетњи градом, причању уз кафицу али и држању за руке. Ја и дан-данас не могу да појмим шта је то спојило баш нас двоје? Ми смо се толико брзо потпуно скапирали да је то невероватно. Имао сам утисак као да смо већ годину дана у вези. Она је знала много тога о мени, ја о њој и ето нас сад у центру Минхена, шетамо Маријиним тргом и држимо се за руке. Невероватно, зар не? Признајем, заљубио сам се. И, како ствари стоје, нема шансе да ћу се одљубити. Заволео сам је, она је мене и решили смо да пустимо да срца држе кормило, па где стигнемо.

        После четири године ја је се не могу нагледати. Венчали смо се и све досадашње успоне и падове у нашем малом краљевству смо заједно подносили и преживљавали. Ту је и Мирко, љуби га мајка. Шта би ја данас радио да не би овог Октоберфеста, шта?

П.С.: Да не останем дужан за информације о сапутницима. Већина се вратила пијана к`о гузице, распевана али тотално раштимана. На моју жалост, ипак су певали и у повратку. Бар док нису сви захркали. Неколико их је било само у гаћама, обучени у блато. Одећу су изгубили негде успут ваљајући се по каљугама к`о прасци. И нас двоје смо свратили пре мог повратка да прошетамо мало кроз гомилу. Чак сам срео једног другара из Србије са којим се нисам дуго чуо. Попили смо по криглу пива. Тзв. „Mass“ што је око једне литре. Платио сам је невероватних 8,5€ а пиво је било превише хладно и превише разводњено. Два пута сам пишао док сам је завршио и још једном касније. Али јеби га, хтео сам да пијем пиво на Октоберфесту и ето ми га нá.

Радна субота

            Није свака субота иста. Поготово кад је радна. А да ли је свуда и свака радна субота заиста „радна“? Не бих рекао да јесте.

        Јуче ми је била прва радна субота од кад живим и радим у Немачкој као машински инжењер. Напомињем струку јер је сасвим нормално да припадници хитних служби раде независно од календара, да радници у пекарама и уопште свим маркетима раде суботом, па макар и кратко пре подне. И док сви они морају да раде, велике компаније не морају. Реално посматрано, док су биле мале, радило се сваки дан, сигуран сам, али сад су велике и баш им се јебе за суботе. То је део викенда и тачка. На принцип „нерада“ суботом се није тешко навићи, ако ми верујете. У почетку је тешко али с временом иде лакше. Прво искључиш аларм и тако се, лагано, одвикаваш од раног буђења викендом све док ти се не устали суботњи сан. Шалим се, наравно, мада се човек размази. Знаш да не мораш, планираш викенд, као временски период који траје два цела дана, који ћеш или да преседиш или да акцијашиш. Али, увек има али, дође неко да мало „меша малтер“ кад зидању није време.

            У уторак ми је у канцеларију свратио „надлежни орган“, од милоште звани шеф, који то не чини често. Изненадио сам се. Ем што је дошао до мене, ем што је имао нормалан тон у причи. Није изгледао ни нешто расположен. Чудно. Заиста чудан осећај. Ценим да људи тако изгледају кад иду код попа да се исповеде, тако некако. Седе он поред мене па поче са глупавим питањима и подпитањима о послу, шта ја радим, како ми иде и слично, а на сва већ зна одговор. Поставља их, онако, реда ради, да би „пробио лед“. Затим заподену разговор о тренутном пројекту, о терминима, о морањима и неморањима и дође до објашњавања шта су њему, неки обершефови, причали и придиковали. Кад је видео да сам почео чудно да га гледам упита ме, некако бојажљиво: „Да ли би могао да дођеш сад у суботу на посао?“ У фирми не персирамо јер се сваки дан виђамо и нема разлога да се ствара нека глупава баријера. Ако је шеф није Супермен, је л` тако? Ненавикнут на ову врсту питања-молби одговорио сам к`о из топа: „Да, што да не. Ако су термини и посао у питању, наравно.“ Ипак, напоменуо сам да ми је баш чудно да су термини одједанпут померени јер кад год добијам или узимам на себе било шта да завршавам, прво питам кад мора бити готово. Не волим кашњење. Ови супертермини нису били ту пре одмора. Па ово, па оно, па ето догодило се, па ето морамо, па они хоће пре, хитније им је него што су планирали, ми смо добро испланирали али, знаш, они и тако даље... Волео бих да могу да будем кући са породицом, но добро, шта је ту је. Није ми мило а и рачуни се неће платити сами од себе. Шефу би мило што сам пристао. Оде насмејан.

            Касније, током дана, сам разговарао са још пар колега које раде са мном и схватим због чега је шеф био онако понизан и помирљивог тона. Овој двојици се не долази. Не долази се и мени али нисам направио толику драму око тога. „На шта ово личи!? Баш ме брига за њихове термине, то је субота. Нисам ја ватрогасац па да радим суботом! Имам ја и лични живот. Није мени ова фирма све. Морам и око своје куће да сређујем. Доста сам ја испланирао и сад ово. Не, не, ово није у реду. Жалићу се ја због овога следеће недеље. Не може то тако. Ушета у канцеларију, као да је његова и одреди ко ће радити викендом. Шта он мисли, ко је он!?“ Јебем ти. Па да су му заказали одсецање ноге не би се оволико бунио. Плус што се сваки сат рада викендом рачуна у тзв. „слободно време“ и кад било ко од нас напуни осам сати тог времена, добија слободан дан који може да искористи кад год му одговара. Пуца им за слободан дан. Све ми је било јасно.

            У среду је један од колега „суботара“ мало закаснио на посао. Други је заказао посету градилишту у петак (ове посете трају неколико сати, не цео дан, што њега није спречило да се не појави на послу). У четвртак се један од њих двојице појавио на послу три сата касније! Кад му се већ рачунају прековремени сати у суботу, решио човек да их унапред искористи. Направи минус сате током недеље, добиће бонус у суботу и на крају месеца ће бити на потребној цифри и заболе га. Још нешто се догодило у четвртак. Нема шефа. Питамо где је и сазнамо да је на одмору! Нама распоредио суботу а он на одмор. Направио човек себи продужени викенд. Од недеље долази. Два дана су му уста била пуна координације, „нашег“ залагања и прилегања на посао да нам је већ свима био досадио. Схватили смо  колика је фрка, добро, долазимо јеби га више. Термини, извештаји, па опет термини, лудило, јао па јао и на крају идем ја да ладим јаја а ви завршавајте шта треба. Он ће да нам помогне, уложоће свој труд и умеће да нам помере термине, да нам олакша… Није него. Да неће то можда из куће да одради? То је већ лицемерје.

Дође субота. Дођосмо сва тројица. Имам шта да радим па сам и радио. Кад сам на послу, волим да завршим шта треба. Ако ми преостане времена за бацање, прочитаћу новине, а ако не… Ником ништа. Она двојица... муко моја. Сели пред компјутере, отворили новине, којекаве сајтове, па онда позив на окупљање зарад доручка, ту су и крофне, кафица… Од рада није остало ни „Р“! И то све без иоле стида и срама па још и коментаришу што би морали они ако је шеф на одмору. Њихов посао је њихов посао, шеф га неће завршити и заиста ми није јасна ова количина безобразлука.

              Рекох ја, у Немачкој је сада на снази чист, филтрирани социјализам. Не знам да ли су свесни да иду путем којим се ређе иде и све ми се чини да до комунизма неће ни стићи

Пишање на коприве

            Мој отац је имао узречицу: „Мора да сам негде пишао на коприве...“ кад год му нешто није ишло, тј. кад год би му се узнедао неки лош низ негативних догађаја. Одакле му то, немам појма. Нисам га никад ни питао.

            Е сад је време да је ја применим. Звучаће као да се понављам те ћу зато само таксативно да наведем шта ми/нам се све издогађало у протеклих 14 дана и колико је коштало. Ако ништа друго, себи ћу да олакшам, лакше је кад се каже, кад се мало изјадаш, а другима нека служи за наук.

- Отказивање пумпе за бензин + непланирани викенд у неком градићу у Чешкој = око 400€.

- Вињете кроз Чешку, Словачку и Мађарску + путарина од Суботице до Београда = око 55€.

- Гориво до Србије (потрошња је око 7 литара на 100 км) око 100€.

- Обавезно ауто-осигурање тзв. зелени картон = 115€ за месец дана (сва моја уверавања и објашњења да остајемо само две недеље нису уродила плодом, за мање нема...). Класична пљачка јер је нпр. у БиХ 10€ за три дана па ти плати колико остајеш.

- Обијање прагова зарад добијања ЈМБГ-ова за малену и Мирка = 2, 3 боре по челу, неколико попуцалих живаца, упале табана и предпопуцале вене на ногама + око 40€ за бензин који је потрошен возикајући се од немила до недрага по Београду.

- Таксе за добијање докумената = око 60€

- Крштење = око 40€ за пиће (прасе је донео таст, ташта једну торту и моја мајка је направила другу) + 20€ за цркву. Овде морам да напоменем да је то била моја воља. Тарифе и сличних захтевања од стране црквених представника није било. Веома позитиван дан.

- Замена сета квачила, сређивање задњег трапа и летве волана = 450€.

- Прелаз са високих дневних температура на дупло ниже током једне ноћи = прехлада са температуром код Мирка (две непроспаване ноћи).

- Зарибавање мењача због заборављеног уља + две путарине од Београда до Суботице (две су јер је зарибао после обе наплатне рампе па повратак назад и тако...) + бензин за „тамо-`вамо“ = много попуцалих живаца, много минута нервирања и око 50€.

- Замена мењача, звање послодавца у Немачкој и покушај објашњавања шта се све збило и очекивање његовог разумевања = поприлично стресан период али сам наишао на разуемвање јер је у питању само један дан и објективни разлози за кашњење.

- Пут до Немачке, који се састојао од: чекање у трајању од 3 сата на излазу из Србије међу Турцима који возе аутомобиле са немачким таблицама, тачније баварским регистрацијама (димије и шалваре на све стране...) и тек по којим Ромима + ноћење у Братислави у неком јеврејском хостелу + превид стања у резервоару па је бензин купљен на првој следећој бензинској станици на коју сам наишао у Чешкој (била је то „Лукоил“-ова станица и морам рећи да ту Руси продају убедљиво најскупље гориво у ЕУ, а ја нисам одмах погледао цену већ сам наточио до врха па сам доживео прединфарктно стање кад ми је продавачица рекла цену) + невреме на излазу из Прага које је проузорковало погрешно скретање које се наставило споредним путем до Немачке („преко брда, преко брега...“) + заустављање од стране немачке федералне полиције на том путељку (били смо им сумњиви јер, реално, ко иде по вукојебини у сред ноћи, по невремену кад постоји фин ауто-пут, ко?) + снимак камере на улазу у Котбус због прекорачења брзине (50км/ч је нормално али у сред ноћи је 30км/ч због заштите од буке!) = пуцање преосталих живаца и долазак у стање тоталне обамрлости (и физичка и ментална исцрпљеност) и око 300€ у шта је укључена и казна од неких 30так евра а можда и казнени поен, видећемо.

            Све у свему, сада лечим дух и тело тако што се, што је могуће више, играм са сином и причам са маленом, за пар дана ће и ниво неопходног сна доћи на нормалан ниво а у новчанику имам око 1700€ мање. Не жалим за новцем, зарадићу га као и пре, али жалим за данима који су ми протрчали и протекли у брзини са веома мало дружења са људима који су ми, поред малене и Мирка, битни у животу а до следећег одмора је „липши магарче до зелене траве“. Мора да сам негде пишао на коприве! Сигурно јесам.

Крштење

          Ко би рекао да овако, у принципу, једноставна ствар може да буде компликована и да ме толико разљути?

      Да појасним. Ми нисмо у Србији али моја мајка јесте. Дакле, бака будућег крштеног Србина је отишла до цркве која је надлежна за нашу парохију. Оде жена а наш поп на одмору. Добро, мора и он кад-тад да одмори. Ништа, крене она да се распитује код других шта нам треба и да ли може да се закаже крштење за датум који је нама одговарао. Можда има неки црквени празник, шта ли већ. Они је одјебаше као будалу у фазону „па за вас је одоговран само ваш свештеник, не може то било ко да вам заказује!“ Не заврши шта је хтела, сачека десетак дана за колико су јој рекли да ће се „наш“ поп вратити са одмора и оде поново. Кад тамо међутим. „Јао, па управо сте се мимоишли. Мало пре је био ту...“ „Сачекаћу га, није проблем.“ „Их, не знамо кад ће се вратити јер је отишао, знате, у парохију па... не знамо кад ће завршити, знате већ, разумете ви то већ, зар не?“ „Опростите али није ваљда да ми баш нико од свештених лица овде не може рећи шта бих требала да спремим, да урадим, да купим пре самог крштења и да ли је уопште могуће заказати за жељени датум?“ „Жао нам је госпођо али парохија је парохија... и ми не желимо да се мешамо у туђе.“ Опет она оде као попишана кући. Распита се да ли је могуће крштење у некој другој цркви и одговор је био увек исти: „Ви не припадате нашој парохији па би било најбоље да питате свог свештеника.“ Брате мили, као да су кримоси. Не дилују на туђим ћошковима! Моја мајка је једна дивна жена па је отишла и трећи пут код њих. И нађе попа на радном месту. Успех! Пита га све већ речено а он ће: „Ви сте му бака. Заказивање могу само родитељи да заврше. Ви, не.“ „Опростите али они нису ту. Спречени су. Доћи ће кад вам већ, можда, буде касно. Има ли икакве шансе да закажем ја, не они?“ „Не! Само родитељи. Али кад већ инсистирате, нека ме позову (пружа јој визит-картицу са „ТТ“ подацима) на мобилни. И то понедељак између 8 и 8,15 ујутро, наравно.“ Кад ми је све ово испричала, мало је рећи да сам попиздео али сам јој и предложио да каже комшиници да га зовне у то време и закаже крштење за Младића или Караџића! Ово је било, у најмању руку, веома непословно са црквене стране.

         Мирко је крштен у манастирској цркви у Земуну. Крштења обављају у групама. Ко год дође да се крсти је добро дошао. И увек суботом. Милина. Ништа паре, ништа чашћавање и сличне финансије али смо сви оставили по који кеш. И ту се догодила епизода веома типична за овдашње просторе. `Ајд`што је бар половина присутних била леђима окренута олтару, старији су људи, у комунизму су одрасли, то му дође као оправдање али што младе мајке долазе у допичњацима у цркву, то је већ превише. Мајка једне девојчице, њена сестра и њене другарице су изгледале као да су се спремале за кастинг за порнић! Свега ми! Јесу згодне, нека су, али мини хаљине уз тело, нападних боја и још нападније нашминкане... А мучени свештеник прича о одбацивању грешних мисли. Гарантујем да се сваком мушкарцу тамо, који није имао физичких проблема са ерекцијом, стегла батина! Гарантујем!

          Прославили смо дан постанка православним Србином у стану, са доста драгих гостију и прасетином на столу. Мирков деда из Босне се побринуо за прасе. Хвала му. Пиће, прича, зезање и сјајна атмосфера са доста клинаца је помогла да се део негативне црквене енергије изгуби. О другим мукама, неком следећом приликом...