Жика Павловић

            Ко није чуо за серијал „Луде године“ и наставке под именом „Жикина династија“ се или прави блесав или није из Србије! Иако је ту било глуматања и глупирања које се толико развукло да је то на крају било јадно гледати, ипак је успешно провучена линија обичног Србина, човека из народа. Кроз главни лик и његову околину је приказан тај полувулгарни, на тренутке и црни, хумор српског „неишлифованог“ човека. Легендарно је „Хер Жикино“ представљање тамо некој грофици: „Драго ми је. Ја сам Хер Жика Павловић, гроф од Милутовац!“

            Покојни Драгомир Гидра Бојанић је његов лик маестрално изнео али ја бих хтео овај текст да посветим једном другом Жики. Доктору Живораду Жики Павловићу. Није глуматао, није забављао народ, скоро да није имао било какве користи од свог знања и умећа али је оставио неизбрисив траг. Измислио је чувену „Павловићеву маст.“ До следећих података може доћи ко год жели а ја осећам извесну потребу да му се, бар овако, захвалим. Мој поносни наследник је имао, као и свака бебица, проблема са кожом које је ова маст са невероватном лакоћом решила!

Др Живорад Павловић, 

педијатар (1905.-1979.)

            Др Живорад Павловић је рођен 1905. године у шумадијској варошици Љигу. Гимназију завршава у Ваљеву а Медицински факултет у Београду.  Лекар је постао 1931. године а педијатрију је, опет у Београду, специјализовао четири године касније. Те 1936. године постаје и лекар града Београда где је радио и као дечији лекар. Пред сам почетак другог светског рата, нарастајући фашизам га је натерао да се пресели из Земуна у град преко Саве, где постаје управник Дома за незбринуту децу у Звечанској улици. Рат је проводио међу том несрећном децом, која су се крила у подавалским збеговима и Вили Живковић. Године рата су многе малишане оставиле без родитеља који су тамо били у тешким, нехигијенским условима, неухрањени, болесни, неки су имали и ране, чак и тешке  упале коже, све због неодоговарајуће неге. Ризикујући свој живот, готово свакодневно их је обилазио и помагао им. Како су године пролазиле, након рата је ту пристизало све више деце из целе разорене земље. Време проведено са њима му је дало и идеју и подстицај да им он лично, још више, помогне. Године 1946. обелоданио је данас познату Павловићеву маст, своје животно дело и понос наше фармакологије и медицине. Недуго затим и пудер за кожу. По рецептима др Павловића се правио и сируп против кашља.

            Састојци ове чудотворне масти су испитивани скоро две године, да би 1947. управница апотеке на Звездари „Вељко Дугошевић“, магистар фармације Ружица Ресановић, омогућила производњу ове масти на велико. Наравно, без измена оригиналне рецептуре. Због очигледне делотворности убрзо су и друге апотеке у Београду прихватиле рецептуру домаћег педијатра за справљање лековите масти, која се до 1970. године делила бесплатно. После прихватања њених благотворних дејстава у Београду и Југославији, била је опште прихваћена и у другим европским градовима погођеним ратним страхотама. Трст, Рим, Париз, Москва па и Берлин, су неки од градова у које су је наши људи, исељеници, трговинска предузећа и амбасаде доносили.

Павловићева маст, по многима незманљива за негу и заштиту коже 

деце, изум је нашег познатог дечијег лекара Живорада Павловића

            Иначе, Павловићева маст садржи раствор борне киселине, цинк и талк, ланолин, вазелин и парафин, састојке који штите дечију кожу од микроба, упала и зараза и благотворно делују на смиривање оштећене коже. У употреби је више од 50 година. Синоним је за све могуће креме и масти за негу детета и за све ово време није изазвала никакву алергију или неку другу нежељену реакцију, а сматра се најбољом подлогом за све друге сличне препарате.

            Иако све медицинске установе, од клиника до болница, користе и здушно препоручују Павловићеву маст, овај софистицирани препарат др Павловић није стигао да патентира и тако га заштити од могућих злоупотреба. Преданост послу и пацијентима му је увек била испред свега. Учинили су то, много година касније, његови наследници и следбеници. Патентом је заштићена у више од 120 земаља света.

            Др Живорад Павловић је преминуо 9. новембра 1979. године у Београду остављајући за собом легенду, најбољу маст од свих масти, захвалност многих мајки и име за памћење. Био је поптуно аполитичан, лекар по опредељењу и у души, а у знак поштовања једна улица у Љигу од 1992. године носи његово име. Моје мишљење је да је то мало...