Јебен филм...

            Негде сам прочитао изреку „Погледај шта си радио у прошлости да би разумео своју садашњост и пази шта тренутно радиш јер то директно утиче на твоју будућност.“ Цитирао сам према сећању али је поента на месту.

Питам се да ли је човек увек свестан својих поступака? Да ли је спреман да се одрекне нечега да би после уживао у још већим благодетима? Да ли уме да појми, да претпостави, да види шта се ваља из брда? Или је све сад и одмах. 

Дешавања у нашој најближој околини нам понекад, у најмању руку, сужавају свест и моћ расуђивања. Посебно ако смо сведени на ниво пуког преживљавања. Тада постајемо маса којом се веома лако влада. У ствари, не влада већ управља. Усмеравање масе је лакше него владање. Да би неким владао мораш да будеш увек спреман на све могуће и немогуће опције. Треба учинити задовољним своје поданике, а умеју да имају поприличне прохтеве, јер кад то они нису, владавина се веома брзо завршава. Управљање масом је једностваније. Нешто је дуготрајнији поступак у почетку али када се већина сведе на одређени ниво, који је веома ниско, то иде као по лоју. Све што треба тада радити је одржавати ту критичну масу, дакле, треба „одстрањивати“ оне који могу да пољуљају ниво збуњености, слуђености. Сматрам да смо ми сви били део те масе током најгорих година наших живота, Милошевићевих година. Нећу о политици, мада бих могао, јер није захвална тема. Морао бих све ово да посматрам из много зајебанијих углова. Сваки политичар има свој животни век. Неко краћи, неко дужи, јеби га... али сви имају неке своје разлоге и видике. Живот посвећен политичким убеђењима је веома лепо одсликао Душан Ковачевић кроз чувени монолог лика Илије Чворовића (плус веома надахнута глума Данила Бате Стојковића): „У рату сте ме рањавали! Једва сам живу главу извукао! Ви, ти, твој отац, твој брат, и све оне које смо побили и они који су успели да побегну. Када сте видели да ми не можете ништа, и да сам извукао живу главу, онда сте ме затварали, није вам одговарало да будемо једнаки, и да нема оваквих разлика међу људима. Није се рат ни завршио а ти си се вратио са поштено зарађеним капиталом, пре тебе њих хиљаду, после тебе још хиљаду, да поново зидате дворце и замкове, да поново тлачите и уништавате људе, је ли? Па јесу ли мене затварали само зато што су ме терали да верујем, а тебе не затварају због оног због чега смо се борили? Па мајку вам јебем, шта то значи? Па јел то значи да сам ја цео живот био будала која је радила стално против својих принципа, да сам стално био на супротној страни? Па јесу ли мене затварали само зато што сам викао: „Живео Стаљин и светска револуција!“ Јесте ли ме зато затварали? Шта је требало да вичем!? Живео капитализам!? Слушај ти, Стаљин вас је убијао али вас није убијао довољно. Ја сам његову слику држао као икону пет година, и држаћу је поново. Нећете ви добити докле год сам ја жив! Ја, мој брат, и још нас хиљаду...“ Политика и политичари ме не интересују. Они су за мене ванземаљци. Мира Ступица је у некој емисији опуштеног карактера изјавила да је свог мужа Цвијетина Мијатовића (политичар, био је председник председништва СФРЈ) сматрала странцем кад је у друштву са „колегама из бранше“ јер су им теме током разговора биле крајње имагинарне. Питала се да ли је то онај исти човек са којим је постељу делила...

Желим те године да погледам из другог смера. Онога који је гледао у ту власт.

Не знам за државу која није имала какву-такву власт. Нити знам некога ко је бирао своје родитеље нити где ће да се роди. То се догоди. Е па мени се догодило 1977. године. Што се тиче родитеља, имам само речи хвале. Учинили су све што је било у њиховој моћи да будем што бољи човек. Било би превише себично, чак и безобразно, да се хвалим али судећи према реакцијама околине, добар сам. Какав сам могао да испаднем, добар сам. Ово кажем јер је мој најбољи друг из детињства, популарни Небо, на крају завршио као кримос. Ми смо се одселили из тог краја игром случаја кад сам имао 7 година. Када сам почео да се окрећем за девојчицама и први пут кренуо у град, ћале ми је дао кеш и рекао: „Само немој да идем по тебе у 29-ти, молим те...“ Никад нисам имао испраћај од стране екипе у плавом. Грешке сам правио али не толике. У принципу, родио сам се у лепо време. Моји су радили, имали су шта ми је требало а ја сам био мали да бих тражио нешто више. Кад сам стасао у „мамину јуначину“ знао сам шта ми треба али сам видео да ми је јалова работа да од њих нешто тражим. Прошла су та времена... На сцену ступа место рођења. Још је Наполеон рекао да је историја неког народа директно повезана са географским положајем државе у којој тај народ живи. И био је у праву. Маму му јебем, у праву је. Ја не знам који је мој са Балканом али исто тако не знам да ико има толико обимне уџбенике из историје као ми. У њима стоји да смо ми увек испадали поносни ратници, велике војсковође, непобедиви бедеми пред којима су се заустављала и пуцала на пола чак и највећа царства. И јесмо. И? Шта с тим? Све што смо зарадили ратовањем, усрали смо за „зеленим столом.“ Јебеш умеће ратовања кад нас карају у миру. И не само што нас други јебу кад не ратујемо, то још и да поднесе човек, мора се, политика и дипломатија су такве струке, гаће не вреди ни да навлачиш на гузицу, али што нам то раде наши...? Чиме сам ја, као неко ко је тек постајао човек, заслужио да ми моја власт не дâ да напредујем? Чиме? Ничим! А опет сам имао проблема где год се окренеш...

Основна школа. Шести разред. Девојчице почињу да гледају у нас, дечаке. Ми се будимо из сна детињства јер осећамо да смо битнији, падају први невини пољупци, и мало касније почиње рат у Босни и Хрватској. Е до курца! Ништа ја то нисам капирао. Био сам заљубљен. До ушију! У свим мас-медијима извештаји о јуначким подвизима наше војске која није у рату... Мене баш брига. Ја сам и даље заљубљен. Схватио сам да је срање кад сам стигао до средње школе и остао без узвраћене љубави из основне јер је све пукло. Пукло је као тиква. Уштеђевина коју су моји скупљали за мене (два отворена штедна рачуна, кевин и ћалетов, на које су обоје од плата одвајали део и орочавали) а коју сам ја требао да узмем кад напуним 18 година је нестала као и њихове плате за коју се ујутро могло купити кило меса а послеподне ни пишљиви боб! А ја? Уписао сам гимназију. Бирао сам образовање између њега и уличарења и криволова. Моји су допринели том избору, наравно... Не сматрам да сам погрешио нити да сумњам у избор, јер као што рече лик Френка Пемблтона из серије „Балтимор – Одељење за убиства“: „Бог нека се смилује ономе ко сумња у оно у шта је сигуран...“ Ипак, било је јебено. Новца у џепу немам или имам врло мало и путујем трамвајем на други крај града који као да путује кроз време. Нови Београд, „Сава“ центар, „Дејтонка“, са леве стране зграда ЦК која штрчи к`о говно на сред пута и подсећа да нас неко увек прати и посматра, стари железнички мост који су Немци направили давне 1943. године за своје потребе, „пицин парк“, „штајге“, аутобуска и она друга поред које, као споменик Титу, стоји локомотива његовог „Плавог воза“, па Немањина до цркве Св. Марка... Сва срања која су ми се догодила су на том потезу испланирана... мрзео сам тај део! Ташмајдански парк па уз булевар. Револуције, наравно... „Мадера“ па онда комплекс зграда где „памет расте“, Вуков споменик и парк око њега који је вечито био пун „вуковаца“ који су црни хлеб зарађивали са још црњим и уморнијим рукама, пијаца „Ђерам“, ресторан „Липа“ и на крају моја станица. Станица код „Лион“-а. Трамвај је настављао свој пут даље низ и уз булевар и враћао се по мене... Нисам чак ни хтео да бежим са часова. Што би? Где ћу? Шта ћу без пребијеног динара у џепу? Имам за сендвич, а и то штедим да бих имао каткад негде низ булевар са ортацима попити по које пиће, док кева иде на посао коју станицу даље са два парчета хлеба који глуме сендвич надајући се бољем. Нисам клонуо духом. Напротив. Заволео сам тај део града. Стекао пријатеље које и данас имам. Проводио сам сваки минут у околини „Звездара театра“ и као клинцу ми је било добро. Нисам другима скидао патике, нисам обијао трафике, крао аутомобиле и нисам имао ништа од тога. Било ми је битно да не будем го и бос и ћао. Лети сам радио којекакве послове преко омладинске задруге или преко некога и увек имао неки кешић. Крајем гимназијских дана су ствари почеле да бивају лакше. Чак су ми моји уплатили и часове за полагање вожње. До краја школе сам положио па сам и пар пута ишао колима у школу... Не да сам био висок тим данима, ма их бре, није ми било равног на целој Звездари! Интересовале су ме новине. Нове идеје у свету. Све ми је то било као неки прозор у друге светове. Као нпр електронска музика. Могу само да се похвалим да сам имао улазницу за гостовање Лорана Гарнијеа са бројем 0001! Ишао сам не те рејв журке јер ми је тамо било као на некој другој планети. Целу ноћ на ногама и увек без гудре, ексера или алкохола. Који ће ми то срање? Да отупим скроз, јел? То не. Тај се филм код мене није приказивао. И неће!

Био сам добар ђак. Учио сам шта сам хтео и уписао факлултет. Први испитни рок а ја све испите дао. Једна 6-ица, 7-ица и једна 9-ка! И током те моје прве године, у марту 1996. године почињу протести. Е јеби га... Нећу о њима јер сам ту и чуо и видео толико тога да не желим да се подсећам. Само ћу се изнервирати јер ликове које сам тамо видео, једни обични лезлебовићи, беспосличари и тешки паразити су и дан-данас тамо и `вамо популарни и актуелни. Срамота... То ми је продужило студије и таман кад сам се поново ушемио почело је бомбардовање. Помислио сам: „Сад још и небо да се сруши па да кренем из почетка!“ На једном од испита током овог периода нам је професор Саша Марковић рекао: „Имате три задатка и три сата да их урадите. У срећним временима бисте за овај испит имали сва три сата. Међутим, ако сирена засвира у првом сату, један задатак је довољан за десетку, ако засвира у другом, два. Срећно!“

Када погледам уназад, некако ми се чини да сам још и добро прошао. Судим на основу онога што сам видео око себе. Сви које знам, који су се родили пет година пре или пет година после мене, су некако више најебали. Старији су изгубили давно компас, шта да раде, где да иду, ценим да су се једноставно уплашили за голи живот, а млађи су сјебани да не виде даље од носа. Чавке ми је у филму „Гето“ потврдио теорију. Мислио је да ради нешто добро, да живи неки правилан живот али јок... Све је било некако погрешно. Или није имало последицу. Обрни, окрени, дупе ти позади а ти стојиш... живот ти стоји... пропадаш а године иду... Признајем, нисам толико кривио власт. Зашто би? Нисам је ни бирао... Било је тренутака када сам кривио себе, падао сам у тренутке меланхолије, отупљености према околини, као Чавке у филму. Кривио сам и моје родитеље јер сам сматрао да су требали другачије да гласају, да направе другачије изборе у животу, да су једноставно речено требали да живе неки другачији живот. Кривио сам у једном тренутку све око себе што се не померају, што сви стоје, што не утичу на људе, догађаје, живот око себе! Време је пролазило, ја сам заволео рок виђе од електронике и схватио да ми не вреди да кривим било кога до себе. Не вреди ми да се препустим времену и да постанем безначајна тачка у историји јер ће ме време прегазити и појести. Само ја могу свој живот да променим. На боље. Или, глупим поступцима, на горе. Дубоко сам удахнуо и дао све од себе а тај процес и даље траје. Борба је то непрестана... а „Гето“ је само једна јебена епизода.

Ко хоће и жели да одгледа ту епизоду, може овде да је "скине":  хвала Мирконију за линк.