Забава са органима власти

Поведе се синоћ разговор и како то обично бива, увек се у мушком друштву дотакну одређене теме. Догодовштине са женама, током војске или са муријом. Е па ово последње је синоћ било доминантно.

Колега се враћао из града кући у неко глуво доба ноћи и направи прекршај скретањем у неку уличицу и наиђе на патролу, која је тај прекршај видела. У супротном то и не би био прекршај, зар не? Добро вече, добро вече, ваша документа. Погледа полицајац шта има, он сам у колима, нема ни пијаних ни дрогираних, дозвола уредна, чак и ауто опран! Шта ће, `де ће, упита га: "Па добро бре мајку му, шта ти је требало да скренеш овде, а?" Овај се збуни, глупо је питање, и одговори му у стилу да је журио јер је уморан и слично. Пандур настави бити упоран, док му је колега куњао у колима. Наставе они тако па што, па ето, па што, па ето и на крају дођу до цифре од 1000 динара. Једна црвена и решена ствар. Колега рече: "`Ајд 500! Јел може?" "Чекај мало, немаш ни хиљадарку?" "Па био сам у граду јеби га..." "Добро де, дај тих 500 и губи се!" Маши се за новчаник и пружи му руку а у њој црвена! Пандур забезекнут! "Шта је бре ово!? Јел ти то мене зајбаваш, а!?" "Није бре него морам и ја нешто да доручкујем... Имај душу..." Прича се завршава закључивањем да овај има душу, затим раскусуравањем и викањем службеног лица у толикој мери да је закуњали колега изашао из аута да провери шта се овај који мој дере!

Својевремено, док сам студирао, радио сам као возач у једној приватној фирми која је продавала компјутере и опрему за исте. То сам радио са ћалетовим колима. Застава 101, у довољно добром стању и лагано. Амортизација је била урачуната у плату. Нисам се жалио јер је шеф рекао да ће ми чак и рефундирати ако будем морао да подмитим неко службено лице да би робу испоручио купцу на време. Елем, ишао сам на аутобуску станицу по неки пакет и пратио сам бусеве који тамо скрећу, иако стоји знак да не смем. Ипак скренем кад 20 метара касније, стани. Полиција. Паркирам са стране, изађем на захтев чике у плавом а он сав нешто бесан. "Не обраћај ми се, правац у Пежоа код колеге!" Видим да је враг однео шалу па послушам и гледам како пристиже бус од којег треба да узмем пакет. А Београд му није последња станица. Ух... На путу до кола кратко зовнем шефа, објасним да некако зове возача и да ме чека. Хоће ли, не знам, морам да "задовољим" лице правде. Полицајац у колима седи на возачком месту, задригао, повелик, са изразом лица као да је скоро појео тринаест бурека и попио бар седам јогурата, ми се обрати са класично глупим питањем: "Шта ти је ово требало?" Почнем ја ту срцепарајућу причу да сам студент, да је ауто ћалетов и да ми сада одлази бус јер не стижем да узмем пакет... Он ће: "Јеси ли се везао?" Видим да је у питању потрага за кешом. Добро, значи тако. Е па не дам! Никад нисам и нећу! Ко вас јебе! Ако сам направио прекршај, пиши казну а ако нисам не сери! Са тако накурченим размишљањем му се обратим: "Јесам, увек се вежем, ено питајте колегу ако ми не верујете." Увек се вежем али увек! "Аха..." и нагне се некако напред и погледа у правцу кола и опет се огласи: "Чисте су ти таблице... јеби га!" Јесу, што нису... "Знаш шта момак, `ајд ти лепо напоље и пази мало шта радиш, `оћеш?" "Хоћу, хоћу, како нећу, до виђења!" Сероња... смарао ме, трошио ми време а ја сам после њега морао да трчим на одлазни перон у потрази за пакетом. Ауто сам оставио тамо где ми је онај рекао да паркирам. Непрописно али јебе ми се... И без бриге, пакет сам нашао...

Пријатељи мојих родитеља су путовали кроз СФРЈ на море. У Хрватску. Спуштали се негде из Босне према Шибенику па су хтели на Хвар. Како је било вече, упитају неког у сред вукојебине да им каже куда би требало да иду. Он их упути на неку пречицу и то се испостави као јебенија варијанта. И негде у пола ноћи наиђу на милиционера како стоји поред пута. Стоји човек, дигао руку и реше да га приупитају: "Добро вече!" Одговора нема. Чудно али они ипак наставе: "Извињавам се, на коју страну је Шибеник?" Онај ништа. Јави се човек са задњег седишта. Викне: "Друже на коју страну да идемо? Пола ноћи је, уморни смо, где да идемо?" Ништа. Само стоји са дигнутом руком... Закључе да је глув па да му приђу мало ближе. Кад су пришли видели су да су покушали да комуницирају са макетом милиционера... Укинуте су давно али се и ово збило давно.

Враћао сам се са кумом из Новог Сада. Отишли да видимо шта се тамо догађа и остали. Он попио, спустио сувозачево седиште, хрче и тек по неку проговори. Ја нисам пио јер сам возио. Сео и кренуо. Старим путем до Београда, кроз села.  Јест` да је кроз села и слендре али не плаћам глупаву путарину за ауто-пут, који успут речено и није завршен. И негде у Новој, или Старој Пазови, не сећам се, патрола. Заустави ме и почне да ми завирује у кола са батеријском лампом. Кум хрче, није везан, наравно за разлику од мене, мрмља и псује ко му је, и зашто му је, уперио лампу у очи, а пандур ми после прегледа докумената уради проверу аута! Светла, мигавци, сва четири, ручна, осветљење таблице... све ради! Нисам волео кад ми нешто не ради и не дам да ме јебу због тога. Ништа. "Изађите из аута?" "Обојица или...?" "Не. Само ви. Онај је пијан, ко га јебе... Отворите гепек." Отворим а он ми тражи да му покажем троугао, пакет за прву помоћ, резервне сијалице, ма све бре ту, нема грешке. Не лези враже, сине му генијална идеја! "Где вам је сајла за вучу?" Будући да ми је ујак полицајац, рекао ми је да ставим било какву сајлетину у ауто јер има глупих колега који ће ми то тражити. Ћале је у селу узео једну расцветалу од комшије трактористе и ћушнуо је у гепек. "Ево, изволите," рекох. "Аха... и њу имаш..." разочараног гласа. "Ништа, срећан пут!" Салутира ми и отпоздрави ме... Кретен залудни.

Кум је касније купио ауто. Ишао сам са њим до Суботице по исти. Мост код Бешке и прекорачење брзине... а таман је био запалио цигарету. Није био мој ауто иначе то не би могло. Баци он исту, онај упита већ устаљено глупо питање, кум исуче брзином светлости једну црвену и до виђења. Трајало је минут, до минут и по. Причамо о томе, пали он следећу пљугу кад опет патрола. Баци цигарету, упита шта би. Прекорачио брзину, опет! Крене пандуру на мотору да објашњава како није видео знак, па како, па зашто и где смо пошли и пронађе му сентименталну жицу јер је исти био из Суботице! Прође без казне и да мени да ја возим јер хоће да запали цигарету а да га то не кошта хиљаду динара. А било је то пре добрих пет, шест година. Хиљадарка је тада била много више него данас.

Како је купио породични ауто, једно вече добије позив-молбу од другара којем треба неки такав ауто да оде у тазбину са женом и дететом па му треба помоћ. Он има фирму и једно доставно возило и Бе-Ем-Ве Зе-3, плави двосед кабриолет, којег је добио као дуг и који не може да прода јер је краден. Може да га воза по Србији али даље не. Предложи му да му да њега за пар дана, док се не врати. Што да не. Тај исти кабриолет овај воза већ годину, две и нема разлога да тму не учини. Дакле, овај њему у замену да пицоловца за викенд. Није лоше... Сутра вече дође субота па што га не би мало провозао. Ја нисам могао па он зовне комшију. Није планиран излазак у неки клуб већ само вожња и овај и комша излети из стана у неком шорцу, силеџијки и папучама. Седну и крену да се возају. Сврате с њим до неизбежне Силиконске долине да провере погледе спонзорушица. Све је било бајно, сјајно и крену назад. Дорћол је то, субота вече а то је мамац и за интервентне екипе Полиције. Са њима нема зезања! Три улице даље од Страхињића бана, заустави их једна. "Добро вече, документа." Загледа у њих па упита: "Јел ти се то ортак дрогирао или је само пио?" "Ма јок, он тако увек изгледа. Нисмо били нигде, само смо у пролазу." "Лепо момак, лепо, него што ниси регистровао ауто, а?" Ух јебем ти, па како није регистрован!? Прошло му је кроз главу и да је краден па ако сад крену да проверавају, муко моја... "Како није регистрован?" "Ти то не знаш да читаш? Истекла ти бре регистрација пре три дана, момак. Шта ћемо сад, а?" Кум збуњен, делимично сјебан, комшија му пребледео, одједном му би прохладно у папучицама у сред лета... Ипак, изусти: "Не знам шта ћу... ево реците ви мени?" "Види, имаш среће. Завршава нам се смена, скоро смо јели али смо ожеднели." "Шта ја треба да радим?" "Ено тамо, иза ћошка, у другој улици је један дисконт па нам узми... Миле, шта ћеш? Кола... две... и ја ћу Фанту. Ето. Две флаше Кока-Коле и једну Фанту. `Ајде... Документа те чекају овде. " Крене он, лагано иза ћошка и баш поред дисконта друга патрола интервентне. Е до мојега. Зауставе их, наравно... Исти текст али сад фале документа! И веома нерасположена поставка органа власти са све дугим цевима у рукама. Кад су чули да нема документа, окружише ауто. Кум је стигао да изусти само једно: "Документа су ми код вашег колеге иза ћошка. Кренуо сам да му купим нешто да се освежи..." Колико је ово глупо изгледало у том тренутку, тешко је објаснити, ипак истинито. "Ко те бре послао?" "Ту, ваше колеге, иза ћошка..." "Сад ћу да проверим али ако лажеш... па мало је рећи да си најебао!" Попричаше преко везе, овај се озари, поче и да се смеје, што је иначе добар знак али у овом случају може бити и веома злослутан. "Иди купи то пиће тамо за њих а нама још по једну Кока-Колу и Фанту, `ајде..." Кум оде, купи, раздели то пиће интервентим патролама по Дорћолу у пола ноћи са тамно плавим кабриолетом и лагано се одвезе назад. Комша блед, не проговара и само су се лепо разишли то вече, без речи... Субота за незаборав.

Слушао сам причу једног Немца овде који је ишао на море у Бугарску. Колима, наравно. Како ће Швабе другачије већ да глуме шерифе и да се разбацују моћима и новцем где год да иду. И тако они наиђу на патролу у Бугарској. Прекорачили брзину. Бугари знају да ако им напишу казну неће видети ни евра. Зато крену са причом о одузимању возила док се проблем не реши и слично. Лажу како би уплашили Немце. На крају дођу до понуде да ситуацију реше преко кеша. Ни ови нису будале па одма` понуде 50€. Бугарин почне да се смеје и упита: "Па видиш ли ти колико нас је!? Само 50€!? А не, не, неће моћи... без 200€ не може!"

Са мном у фирми ради и један Турчин. Ништа чудно за Немачку али чудно је што је само један али је тако. Исток, нема их много овде, сем Берлина. Одлутах, извињавам се. Ишао је кроз Србију до родне груде. Читао на нету да има ауто пут од Суботице до Ниша. Преварио се. И пукне му гума негде. Не зна где. Замени је али реши и да поправи резервну. Скрене у прво село поред ауто-пута и потражи вулканизера. Нађе га  а овај кад је видео Мерцедес немачких таблица, испали као из топа: "50€!" Турчин крене да виче, на свом па на другим језицима а овај наш само слегне раменима у смислу "ако хоћеш, хоћеш, а ако нећеш, губи се." Плати Турчин и крене даље у намери да га пријави првом полицајцу на којег наиђе. Нађе га, и крене на неком енглеском да објашњава. Овај га схвати само због велике гестикулације рукама и показивања шта је било и почне да се смеје као блесав. Чак га загрли и настави да се смеје...

Током боравка у Немачкој заустављен сам буквално три пута. Први пут, рутинска контрола. Погледао документа, проверио их у компјутеру, проверио ауто и "Срећан пут." Други пут. Враћао сам се са женом из града у по бела дана и привукао пажњу патроли. Пратили су ме док нисам скренуо ка паркингу и зауставили ме. Један је остао у колима, проверавао податке а други је био "поприлично нељубазан," није се представио. То је овде веома некултурно. Требало би да буде свуда али није. И док сам ја питао о чему се ради он је спремио апарат за проверу алкохола у крви и наредио: "Дувај!" Запишта сокоћало, зелена лампица је засијала и он се окрену и оде. Ни речи више. Шта би, не знам али ме ни не интересује. Што каже моја малена, не волим их бре ни на слици! Трећи пут ме је зауставила њихова царина. Селио сам се, возио комби и негде на ауто-путу ме пресретну са њиховим комбијем. Био сам са колегом који се исто селио али је спавао јер је било око 4 ујутро. Комби је био празан а нама је у кабини друштво правио само његов ранац са смрдљивим вешом и још смрдљивијим чарапама. Стадосмо ми тако, они нас одма` замолише да изађемо напоље, послушамо и упита ме главни да ли сме да нам прегледа возило. "Изволите, наравно." Да сам се противио то би било нешто сасвим, сасвим другачије... Двојица уђоше у комби, све изпреврташе па чак и колегине смрдљиве чарапе, двојица су нас  држала на оку са дугим цевима у рукама, а главни је причао са мном.  Питао да ли имамо цигарете, алкохол, дрогу... Ништа од тога аи да сам имао нешто сумњам да би му тек так одоговорио. Колега је био толико поспан да је чак и наслоњен на комби спавао. Био је мнооогооо сумњив, мислили су да је дрогиран. Разбудим га и он почне да татрља нешто и они скапирају да је ок. Ништа не нађу, пожеле срећан пут и ћао.

Схватио сам да органи власти у Немачкој уопште не умеју да се забављају. Код нас је сваки јебени пут нека представа, игра доброг и лошег, филозофирање, предавање о добром понашању, игра на срећу по питању расположења или традиционално узимање кеша да би сви остали "ортаци" и у миру се разишли. Баш су досадни...