Нећу да ти дрвим о губицима, нити ми пада на памет да ти дајем којекаве савете. Али! Имам потребу да објасним своја осећања у том периоду кроз који ти сад пролазиш. Дакле, мој отац је отишао са овог света за недељу дана. Од потпуно здравог и чилог човека до ничега после седам дана... Разболео се и све се догађало веома брзо. Реаговали смо најбоље што смо могли и најбрже што смо могли али све што сам могао је да га посматрам како одлази... Није стигао ни једну реч више да каже. Никакву гримасу да направи, ништа. Ја сам му био једино дете и све је било на мени. Цео живот је причао да се женим што раније јер је он окаснио. Добио ме са 36 година, а касније је признао да је хтео да се раније оженим да би га "унуци запамтили са косом" :) Предлагао је да "је доведем" још у трећој години па ће он да нас храни. "Чиме бре ћале да нас храниш?" "Шта те брига како и чиме, само ти њу доведи..." Мала шала али је исто тако хтео да ја завршим факултет. Кад је био најгори период живота у Србији он ми је рекао: "Ти ћеш ићи на тај факултет, имаћеш све што ти треба и завршићеш га па макар ја са твојом мајком јео корење и пио воду из Саве!" Поред оне унучади, хтео је да ме види и са дипломом. Није успео ни једно ни друго... Ја сам тада био далеко од брака али веома близу краја факултета. Последња година и пар испита... Отишао је и мајка и ја смо остали слупани најстрашније. Све сам одрадио око сахране, о свему водио рачуна и све је било како мора. На сахрани су многи други плакали више него ја и мајка заједно. Плакали су они који су му остали дужни на овом свету. Не материјално већ... знају они зашто и како. Мајка је успела некако да искамчи породичну пензију да би имали како да преживимо јер сам ја био студент и пунио сам јебених 27 година и самим тим губио право да добијам било шта. Дипломирао сам релативно брзо после очеве смрти и отишао у редовну војску јер је то био и начин да се нешто и приштеди. Председник комисије на дипломском ми је био један велики човек. Професор Кубуровић. Сви ми честитају а он ми прилази, грли ме и тихим гласом ме упита: "Како се сналазите ти и мајка у овој ситуацији?" То ме није ни најрођнији питао! Рекох: "Некако...", а пет дана после сам био у војсци. Рекао ми је да ће ми помоћи и око заполсења чим се вратим из војске. На заклетви сви одлазе кући да би се мало провели а ја да би оцу дао годину дана и професору Кубуровићу био на комеморацији. И он је приминуо брзо после тог дипломског... Чинило ми се сам безнадежан случај. Први период у војсци, ја мислим да нисам ока склопио ни једне ноћи! Зажмурим и толико тога ми пролази кроз главу да је то било страшно. А сузе само иду... Не цмиздрим али плачем. Гласа не испуштам, главу не подижем а сузе иду и тако дубоко у ноћ. Са њим сам ја више ћутао него што сам причао. Јапанци кажу да је то, парафразирам, уметност разумевања у тишини, или тако нешто слично. Био је ту кад год је требало да буде, говорио је само кад треба, радио је оно што је требало да уради, није ме тукао осим једног шамара који је отплакао са мном и у принципу ме је научио да све у животу радим, што је могуће више, самостално. Све то није било од помоћи... Хтео сам да идем код психолога али је то у војсци скоро па веома погубно по психу. Колико год ово супротно звучи... ко је био зна о чему причам. Свашта бих после тога морао тамо да преживљавам па сам се са свим осећањима самостално суочавао. Сваке ноћи. Цела спаваона цепа ли цепа. Неко хрче, неко прди, врти се, буди се и иде у клоњу... а ја, ништа. Ако заспим по који сат то је то. Да ли сам био уморан? Не. Ни најмање. После сам лагано, врло лагано долазио себи. Нисам пушио, нисам пио и нисам хтео било који други порок јер мислим да би ме то однело. Променио сам се. Веома. Све сад има додатну димензију. Све има некакав призвук који нисам очекивао. На који нисам био спреман... Људи који ме знају, почевши од моје мајке, ме је схватио. Нису ме дирали, нису ми сметали у том туговању и сви су једноставно чекали да туга попусти. Не знам са чим да упоредим а да не буде глупо али као да сам био у чамцу на узбурканом мору и нико, али баш нико, није могао да дође да ми помогне већ су чекали да се вода смири, да кренем у правцу обале и ту да ме дочекају. Сви знају да ствари нису дошле у нормалу, јер те нормале више није било. Успостављена је једна нова нормала. Тако мора да буде. Помогли су ми, разумели ме, били су ту, уз мене и ја сам им свима захвалан. Заборавити нећеш, никад. Да ћеш се опустити, хоћеш. Савладаћеш бол или ћеш научити да живиш са раном на души која не зараста. Ја сам имао утисак да је све сјебано јер нисам има на кога више да се ослоним али сам схватио да то тако иде. Живот је курва а ми смо му најбоље муштерије. Тешко је, разумем те у потпуности, али живот иде... иде некако, меље... драга моја Свуш...
И да, каква си сад, таква си. Ко те воли и цени, волеће те и цениће те и даље. Као и ми овде ;) Околина ми се баш фино искристалисала.
Ево и мохита.
У здравље!
Само да знаш да је ово први текст који сам овде откуцао у даху. Све остале сам куцао како су ми падали на памет и тако их објављивао. Извињавам се свима што је сад све ово по мало лично, некако усмерено ка једној особи али опет, сви могу да читају, кометаришу па је то ипак некако ок...
Нисам користио твој претходни коментар али ћу га овде ископирати... Ценим да је то у реду.
ОдговориИзбришиДакле, Swoosh је рекао...
ОдговориИзбришиEvo mene, nadam se da niste moju stolicu u ovoj kafani dali nekom drugom :)
Lomitelju, odabrala sam da se porazgovaramo ovde u prisnijoj atmosferi, necu vise na Blicu da se nerviram, jedino sto na onu temu o Bogu nisam mogla da se iskontrolisem, morala sam da lanem koju, bilo je jace od mene. A i puno razmisljam na tu temu ovih dana.
Ja vas citam i dalje kad sam u mogucnosti, ali imam razne faze pa uglavnom nemam sta pametno da kazem, najcesce samo slinim. A to vec postaje drustveno neprihvatljivo.
Razmisljam i na tu temu cesto. Ljudima je dozvoljeno da izraze razne vrste "pozitivnih" emocija. Dozvoljeno je biti srecan, ushicen, poletan, euforican, motivisan...ali nije dozvoljeno pokazivati tugu, ocaj, strah, paniku, osecaj krivice, grize savesti...U stvari jeste, ali vrlo kratko. Nekako to neko proceni da je sad dosta s tim. Ne znam na osnovu cega. Posle 2 meseca vise niko nece da te gleda takvu. Jedino onom ko se nadje direktno pogodjen takvom nesrecom, vreme ne igra nikakvu ulogu.Uopste nije vazno da li je proslo 2 meseca ili 22, osecaj je jednako jeziv kao prvi dan. A sva ta "negativna" osecanja (ne znam ni kako da ih nazovem)su tako ljudska, tako normalna u ovakvim situacijama. I svako ih oseti, pre ili kasnije, jace ili slabije, ali ne mozes proci bez njih. Samo ljudi uglavnom nece da se bakcu s tim, pa ponekad imam osecaj da se ponasaju kao da je smrt prelazna i zarazna.
Jedina "dobra" stvar koju sam uspela da izvucem iz svega ovoga je sto vidis ko ti pruza ruku dok se vadis iz govana. Pa i to je nesto.
Elem, da malo prokomentarisem i ostalo. Imao si jako lepe tekstove. Onaj gde ste se upoznavali mi je bio super. Fasciniralo me je kakve ste sve podatke ostavljali, i kako sam sklapala sliku o svakom od vas, bez da vam znam ime, broj lk, jmbg, pa cak ni lik. To mi je bilo super. Jedino me je porazilo sto sam pokusala da sklepam i ja neki svoj profil, pa odustala. Tokom kucanja prve recenice mi je bilo jasno da ja vise nisam onakva kakva sam bila. Na zalost, jer vise sam volela sebe onakvu. Puno se stvari promenilo, mislim za trajno. Rekao mi je psihijatar da kod ovakvih gubitaka neminovno dolazi do "restrukturiranja" licnosti (ako sam dobro zapamtila termin), da je to jedina stvar koja u ovim godinama (32) moze da ti izmeni karakter zauvek. Da ako te ovo ostavi nepromenjenog, onda nesto debelo nije ni bilo u redu s tobom ni pre ovoga. Samo je pitanje sad u sta ces se pretvoriti i kakav ces izaci iz svega. Zato nisam ni znala sta da kazem o sebi, pa sam odustala. Postenije je. Jednom kad budem u fazonu, pricacu vam kako sam se provela kod psihijatra, ako neko bude hteo da slusa :(
I onaj o bebi mi je super, jako sam se obradovala. Pucaju me godine i hormoni, ko i Lajku. A jos mi je draze sto ispadoh neka baba-Vanga, tacno sam znala da ce Malta da odradi svoje. Cestitam vam oboma, imacete najlepsu uspomenu s letovanja :))
Eto, toliko od mene za sad, da ne ukoljem bas jako. Ne bih da vas ovaj moj povratnicki tekst baci sve pod sto. Do sledeceg javljanja, smuti jedan mohito, nisam ga pila sto godina. I isprazni pepeljare, puno pusim ovih dana :)
P.S. moracu i ja da smislim neko novo ime, sacekacu neki napad kreativnosti. Vidim da je to ovde u modi, te inspektor, te Lajka...samo se Mirkoni ne da, car.
Заболе те бре шта је друштвено прихатљиво а шта не! Ја то нисам јеб`о ни 5%! Стан ми је после параде родбине био пун прича и којекавих обичаја да сам ја био потпуно попиздео, отишао код попа, које иначе не ценим нешто много али сам се позвао на православље. Питао га шта се сме, шта не сме и слично... дошао кући и све им узјебао. Гледали ме к`о да сам луд. Мајка ми је после рекла само "Хвала..." Скапирала и она само није хтела да увреди некога. Дивна жена али то тако не иде. Пуца ми баш ко ће све да се увреди! Кад ти се плаче, ПЛАЧИ! Кукај и урлај ако треба! Не фермај ни мало ни погледе ни коментаре! Мора то некако да иде негде... Разумеће те ко треба, не брини о њима, сналазе се они врло добро. Ти се сада бориш са нечим што не сме да те обузме па још и да трпиш, ЕЈ БРЕ! Не, драга Свуш, не иде то тако... Удри! И да, опрости за пепљаре, немам особље па све радим сам, слободно ти припали... ;)
ОдговориИзбришиMa nesto opet ne fercera, nece da objavi moj komentar. Valjda i sam racunar procenio da je glup.
ОдговориИзбришиElem, rekoh da "citam i placem k'o pi*ka", pa cu sutra kad malo saberem misli i sredim glavu da kazem koju pametnu.
Swoooooooooooooooooooosh!!!! Sreća, sreća, radost. Glupo zvuči, ali baš me je, ne znam, pogodilo kad sam pročitala komentar koji si ostavila ovde, a i onaj na Blicu. Već neko vreme čekam da se oglasiš. Iako te ne poznajem, nekako... Ne znam, zapetljala sam se, ne umem da objasnim. Sad ću pročitati blog, nisam ga ni gledala, odlepila sam kad sam "videla" swoosh, pa sam morala da odreagujem.
ОдговориИзбришиP.S. "Uglavnom" se piše upravo kako si napisala, ako si to pitala. :)))
Pročitala... Fraza ili ne, komentar na sve ovo je izlišan. Draga swoosh, ne znam da li su oni kojima si bila "neprihvatljiva" neki bliski ljudi... da sam na tvom mestu, oterala bih to sve u tri lepe. Sad barem znaš ko su i šta su i molim lepo. Neverovatna mi je ljudska neosetljivost. Kako ta bića mogu da se ponašaju kao da su imuini na bol i gubitke!!! Pravi prijatelj treba da bude uz tebe ne 2, već 222 meseca ako treba. Ako su već videli da si loše, kako im nije palo na pamet da ti pomognu, da razgovaraju sa tobom?! Piši slobodno kako je bilo kod psihijatra, šta ima veze?! Bože moj, život nije šetnja po polju, šarenom od cvetića i leptirića. Ali, nije ni najuži krug pakla. Neću da ti sugerišem odlazak na Maltu ili nešto, isuviše je drsko, ali u onom delu sa hormonima ima nečega... Sigurno nisu samo hormoni, novi život je ono što te na najpozitivniji način može motivisati da nastaviš dalje. To je i dokaz da imaš još mnogo čemu da se nadaš i dase raduješ u životu.
ОдговориИзбришиЗаборавих... Малта и бебица... Моја жена је закевила мало пре Малте. Одрадила тест и ћутала и чекала четвртак да ми каже :) Да ми улепша бар један од четврткова. И успело јој је. Пар дана пред полазак на Малту смо имали позитиван тест али не и гинеколошки преглед. Отишли тамо било нам лепо до друге недеље коју ће моја жена итекако да памти. Почеле мучнине... :) Јеби га. Али није се дала. Имала је предиван став. На одмору смо јебеш га и има да нам буде лепо! Кад смо се вратили доца нам је потврдио оно што смо сумњали и ето. Све у свему, Ванга, мало си омашила али си имала "осећај за филинг" што рече ономад председница фудбалског клуба из БГ-а...
ОдговориИзбриши@Lajka,
ОдговориИзбришиOvako je bilo kod psihijatra:
Ja sam jedno desetak dana posle tog dogadjaja sedela iskljucivo na njegovom mestu u dnevnoj sobi, ceo dan, bez pomeranja. Nekako sam sebi ufiksirala da ce se vratiti ako ga dovoljno dugo budem cekala. Sa ove vremenske distance i iz ove perspektive, to izgleda ne suludo, nego vrlo zabrinjavajuce (da naglasim da nisam klinka, i da nemam istoriju mentalnih oboljenja). Jednostavno mi se to ucinilo logicno. Nisam nista drugo imala Bogu da ponudim sem toga. I onda se familija zabrinula i zakazala psihijatra. Otisla sam voljno, jer je bilo jos stvari koje su me zabrinjavale.
Prva stvar koja me je brinula je kolicina mrznje, prema svemu. Prema svima koji imaju tatu, prema svim srecnim porodicama, prema zivotu uopste. Mrzela sam svaki minut svakog dana koji provodim bez njega, mrzela sam svaki sekund koji nisam pomislila na njega, mrzela sam gerijatriju, mrzela sam one koji ga stalno pominju, mrzela sam one koji ga ne pominju...ma na sta god pomislim ja mrzim. A ja nisam neko ko je zadojen mrznjom. I toliko me je uplasilo to novo osecanje, nisam znala kako da se nosim sa njim, i bojala sam se (a i jos se bojim) da ne postanem ona ogorcena specena pakosna zena od koje se bezi.
Onda mi je psihijatar (u daljem tekstu P)rekao da to u stvari nije prava mrznja. Ja samo mrzim to sto mi se dogodilo, pa onda tako projektujem na sve sto me okruzuje. I da ce proci. I proslo je, nekako vremenom se izgubio taj intenzitet.
Sledeca stvar koja me je uplasila je sto ja nekako kao da nisam ni zelela da mi bude bolje. Ne znam kako ovo da srocim, ali imala sam osecaj da, dok sam u takvom stanju, da mi je tata nekako blizi, i da ce svako vracanje u normalan zivot biti samo jos vece udaljavanje od njega. Kao da cu ga zaboraviti ako prestanem da placem. I dalje se uzasno plasim zaborava, plasim se da cu mu zaboraviti glas, miris, smeh, da kad zazmurim necu moci odmah da se setim njegovog lika. Ali P je rekao "nema sanse, kako to uopste mislis da ces ga ikad zaboraviti?" Svaka cast rodbini i prijateljima, ali neke stvari moras da cujes iz usta nekog nepristrasnog i sa autoritetom, pa da u njih stvarno poverujes.
Nastavak:
ОдговориИзбришиI da ne duzim dalje, ispricasmo se P i ja, a u medjuvremenu sam uspela i da ga rasplacem. Jednu ljudinu od 1,90m i 50-60 godina koji se svakakvih luda nagledao. Pitao me je da malo pricam o svom odnosu sa tatom, i posle dve recenice skinuo covek naocare i brise suze bez blama. A ja krenula da placem jos jace, mislim jebote meni nema pomoci, i njega sam sjebala.
I na kraju mi rekao da ne dolazim vise (posle sam plakala i zbog toga, jebote mene nece vise niko ni za pare da slusa). Rekao da nista psihopatolosko nema u mojoj prici, ali da cu sa tugom ipak morati da se izborim sama. Da dodjem tek za par meseci ako se budem osecala identicno kao tad, to je onda vec pocetak depresije i onda ce on da popravlja. A do tad da sve to pricam drugarici, isti ce biti efekat, a nece da me kosta nista. Ja pitam "a neki lekovi?" a on kaze"ma kakvi lekovi, idi kuci i placi koliko god mozes, to ti je lek".
Dao mi je jos par malih saveta kako da preguram dan. Da ni u kom slucaju ne susprezem osecanja, ni pred kim. Da idem na mesta gde mi je prijatno, da se druzim iskljucivo sa ljudima koje volim, da one ostale za koje nisam sigurna da li ih volim ili ne jednostavno eliminisem ovo prvo vreme, pa cu posle videti sta cu. I to mi je pomoglo. Neko mi je ipak rekao da je ok da se ne javim na telefon ako zove neko ko ce me smoriti. Mislim da se toga ne bih dosetila sama, ipak su mene vaspitali da se sa stvarima suocavam a ne da bezim od njih. A P me je ipak ubedio da sad treba da mislim najvise na sebe, i da to ne znaci da sam sebicna.
Sve u svemu, taj jedan odlazak kod P je dosta stvari preokrenuo u mojoj glavi. Ipak mi je sad zao sto nisam u nekoj Americi ili nekom belom svetu gde mogu da nadjem tako neku "grupu za podrsku", znas ono kad su svi u istom sranju pa se vade zajedno. Mislim da bi mi to pomoglo. Ipak je drugaciji osecaj kad pricas sa nekim ko je sve to licno doziveo. Evo Lomitelju sigurno nista od ovog nece biti nenormalno, a neko drugi bi mozda i mogao da vrti glavom na neki deo moje price.
Mislim da cu uskoro opet da odem, pa nek me opet otera ako proceni da treba. Ne gubim nista.
I u pravu si da zivot nije samo cvece i prolece, samo je strasan osecaj kad ga 32 godine provedes tako, pa onda u delicu sekunde blebnes o beton i vidis da je i Andric u pravu kad kaze "Sto ne boli-nije zivot, sto ne prolazi-nije sreca".
Kad me nema, nema me. Ali zato kad se uhvatim pisaljke, nemerem stat' :)
ОдговориИзбришиСамо ти куцај, пиши, говори, није фрка. Кад се ја не љутим... сме ли онда неко други!? ;)
ОдговориИзбришиЈа тебе не да разумем већ све што си рекла је за мене већ давно прошло време. За ту ситуацију, то стање ја сада имам потпуно разумевање. Једном сам био у ситуацији да људима објашњавам што је неко сјебан и да мало искулирају са својим ставовима. Читам и капирам да си на добром путу... С једном разликом. Мени није требала та група. Нисам од феле која утеху добија на тај начин. Код мене су сузе ишле чак и кад сам мислио да је то све прошлост. Очи су ми сигурносни вентил за те ствари. Прве попусте. Иако сам "мужјак" ја немам те комплексе, беше Едипов, јебем ли га.
Осећај безнадежности је и код мене био примаран. Све га појачава, у свему видиш неки дубљи значај и слично. Али.. прође. Као што рекох, навикнеш се. Хтела ти то или не, временом се навикнеш да је сада нова ситуација а сећања, осећања, речи... остају у глави. За то не брини.
Kako vreme prolazi, shvatam neke stvari. Kratko je to, ali valjda cu vremenom stici i do tvog nivoa (kao u video igrici, prelazis nivo po nivo, tako mi slikovito rekla kuma koja je isto ostala bez oca). Sad sam shvatila da ne mogu da progutam svoju tugu, da je ona jaca i da ce progutati mene ako samo pokusam tako nesto. Umesto toga, moram da naucim da zivim s njom. Jebena je to rabota. Ucis da zivis s necim jezivim, navikavas se na zivot koji ne volis, ali nemas drugu opciju. Drugacije ne moze.
ОдговориИзбришиPonekad pomislim "pa dobro, nisam jedina, preziveli su mnogi i gore stvari, prezivecu valjda i ja nekako". I na momente se priberem, kao okrecem novi list, kao jaka sam i te fore. A onda se tuga prisunja onako s ledja, kurvanjski, opali te u potiljak da ti oci iskoce od muke, pa pomislim "kako si uopste mogla i da pomislis da mozes bez njega? odakle ti ideja da ce biti bolje? kako bolje? ko ce tu prazninu popuniti, kad, kako i s cim?" i onda me uhvati takva panika, takav strah, beznadje, ocaj, da ne mogu da se sastavim.
Eto na takvoj sam klackalici, cas sam gore, cas dole, neko ljulja, ne znas ko, a ne znas ni kad ce da stane.
Swoosh, ja sam dete jedinče. Kada se roditelji razvedu, deca uglavnom nastave da žive s majkom. Ja sam nastavila da živim sa ocem. Ja obožavam svoju majku, dečka, prijatelje, blisku rodbinu, ali ni za koga nisam vezana kao za oca. Moj najgori strah je da ostanem bez njega. Već godinama se muči sa čirom na želucu, vodi neuredan život, puši dve pakle dnevno, jede masno, ni pivo ne izbegava, a tvrdoglav je i za lekara ne želi ni da čuje. Promena ishrane? Haha... "Pre bih umro od slanine, nego što bih živeo na kupusu."
ОдговориИзбришиOtac je najbitnija figura u mom životu, zato me je ovo što ste ti i lomitelj napisali posebno pogodilo. Naši roditelji su preživeli neverovano teške godine, to je sve uzelo svoj danak. Na žalost, ove godine tri moje drugarice su ostale bez svojih očeva... Jedna od njih je u teškoj depresiji, ne razgovara ni sa rođenom majkom. Živi u maloj sredini i kaže da odlazak kod psihijatra ne dolazi u obzir. Ne želi da razgovara o tome, uopšte, ne želi ni o čemu da razgovara kad se vidimo. Čak bih rekla da se ponaša i grubo prema svima nama. Prosto, nisam znala ni kako da joj priđem. Bile smo letos na jednoj proslavi diplomskog. Malo je popila i postala je neprijatna prema svima. Kad je situacija postala nepodnošljiva, odvukla sam je u drugu prostoriju i rekla joj da nećemo izađi odatle dok ne progovori. Tad se rasplakala i prvi put počela da priča o svemu što se desilo. Dobra stvar je što se nisi zatvorila prema ljudima i što si potražila stručnjaka. Čini mi se da je najgore kad se neko, kao Marija (moja drugarica) otuđi od svega. Prvih dva-tri meseca sam mislila da joj treba vreme, ali što je više vremena prolazilo, njeno stanje je postajalo sve gore, najviše zbog toga što je bila zatvorena.
Po priči bih rekla da je tvoj psihijatar fin čovek. Moguće je da te je "oterao" zato što misli da bacaš pare i da tu vrstu bola doktor ne leči, već da to mora prirodnim putem i da treba vreme. Ali, pošto ti je očito prijalo, batali taj njegov savet i idi opet.
Gde ste ljudi. Swoosh,i pored svega ne umem da ti opisem zadovoljstvo na mom licu kada sam te video ovde. Citao sam o tome kako ti je i strpljivo sam cekao da se pojavis,kao i ostali verujem. Znaci...cekali smo te.
ОдговориИзбришиTrudicu se da ne duzim,jer tema je teska,ja nemam vremena,mrzi me da pisem...a i svaki put kada sam ja imao jako lose trenutke (jedan vrlo skoro) nista niko nije mogao da mi resi i pomogne dok ja to sam sa sobom ne raskrstim. I bas onako kako je swoosh rekla...za trenutak pomisli "ma sad cu svima da vam jebem kevu" i onda se odredjena misao pojavi u glavi i tako te razvali da ne znas gde ti je dupe,a gde ti je glava. U delicu sekunde. Citav mukotrpan put povratka u mentalnu normalu,kakvu takvu...ta jedna misao razjebe za sekund,sravni sve za zemljom. Znam sigurno da tu ne pomazu nikakvi razgovori,saveti,niti bilo sta slicno. To jednostavno moras sam da preguras. A za to je potrebno vreme.
Swoosh,sve sto mogu da ti kazem je da te potpuno razumem u svakom slovu koju si napisala. Ne da te razumem,nego da je to BAS tako kako kazes. Kada mislis da nesto trebas i hoces nama da kazes ti reci,slobodno. Ja kada sam u tako teskim sranjima nisam uvek raspolozen da neko prica samom,da mi prosipa razne zivotne mudorsti koje bi kao trebale da me podignu. Koje bre dizanje,to je takav down da niko zivi osim tebe samog ne moze da te podigne nikakvom glupom pricom ili onim glupim optimistickim e-mailovima. To mora da prodje samo od sebe. I da pricas samo onda kada ti se prica. Placi,vristi,skaci,razbijaj ako treba...sve je dozvoljeno.
Ja cu da napisem situaciju jednog mog odlicnog drugara,sa kojim se znam ceo zivot.Decko je sa 25,26 godina ostao bez majke. Zena je naprosto umrla za sekund,od srcke. Posle par godina...sa nekih 28,29 ostao je i bez oca,koji je takodje umro od srcke na putu za bolnicu,znaci za par minuta. Izmedju dve smrti se ozenio...a posle ostao sam samcit na svetu. Jedince. Ima sestru od ujaka samo. I pazi sada...i njegovoj sestri je majka umrla kada je bila dete,a otac (njegov ujak) joj je umro 2-3 godine pre svoje sestre tj. njene rodjene tetke. I ona je jedince. Njih dvoje su za nekih 10-12 godina ostali oba roditelja! Toliko je stravicno,da ni ja ne mogu da verujem u to ni dan danas.
Sto se tice mene...ja sa svojima imam jedan specifican odnos,koji nije bas harmonican. Moj cale i ja smo dva totalno razlicita sveta i to se videlo jos dok sam bio dete. Sto sam postajao stariji komunikacija i razumevanje je bilo sve slabije. Sto se nikada nije promenilo. Mislim da je to najklasicniji primer dva sveta. Dva totalno drugacija nacina razmisljanja i pogleda na zivot i SVE drugo. Ja imam obicaj da kazem da je moj cale povukao na svog oca,a to je jedna debilna linija njegove familije,dok je familija njegove majke (moje babe koja je umrla dok sam bio dete,skoro da je se i ne secam) bila potpuno drugacija i normalnija i zustrija,angazovanija familija. Pricaju da je baba bila zena zmaj i da je vodila glavnu rec. Valjda je zato i umrla,jer nije mogla sama da se izbori sa budalama. Kevina majka je takodje bila zena zmaj (rodjena na Sv. Iliju gromovnika,hehe),nema sta kod nje nije moglo,razvaljivala je redom...zena,ratno siroce, kojoj je majka umrla na porodjaju,otac poginuo dok je branio selo od Muslimana u Drugom sv. ratu(poginuo je glupo,narvno, kao i vecina tada pravih Srbendi-kurcio se. Kao komadant sela izasao iz rova da "Turcima" usmeno prenese kako ce da im jebe majku i ovi ga naravno skinu. Tako je baba pricala.),kad je baba imala 7-8 godina.Inace je prezivela i streljanje tj. neko je uspeo da namoli Nemce da ih ne streljaju,proveli su ceo dan ispred nisana cekajuci komandu. Zamislite tu situaciju? Uzas! (Setih se vica sa ciganima na streljanju "streljaj bre brate,pa da idemo kuci" hahaha)
ОдговориИзбришиIz takve situacije postajes ili covek zmaj ili nista. Nema izmedju. Ta zena (moja baba po kevi) je kasnije,kao ratno siroce,sagradila dve kuce i sa mojim dedom (takodje ratnim sirocetom kome su otac i majka pobijeni na kucnom pragu,a on pukim slucajem stigao da utekne) odgajila dvoje dece,a kasinije odgajila i mene i jos nas troje...i ja sam za nju ostao vezan kao da mi je ona majka. Umrla je dok sam ja bio u vojsci,a neverovatnim spletom okolnosti,ja sam dan pre toga stigao na neko odsustvo i ja sam poslednji koji je sa njom pricao i video je zivu.Svi ostali nisu bili tu. Sutra dan je umrla. Za mene jednostavno nije umrla NIKAD. Ja i svi moji je toliko cesto pominjemo i pricamo njene dogodovstine (koji je jako puno) da niko i ne oseca da ona nije tu. Njen rodjendan i dan njene smrti je za nasu kucu praznik,nesto kao Bozic i Uskrs. najveca greska u zivotu joj je sto nije rodjena kao musko,da jeste...druga bi se pesma danas pevala. Onda su je kao zensko puno sputavali,kako deda,tako i okolina. Pored teskog zivota morala je jos da se bori i sa okolinom.
Vidimo se za par dana,opet...
Optimistički mejlovi, happy thoughts? To je nezrelo. Prosipanje životnih mudrosti nekome ko je u žalosti? To je surovo. Zamisli samo situaciju, ti u očaju, a neko ti tupi o tome kako se sve dešava s razlogom ili, još gore, kako je onaj kog si izgubio sad na nekom boljem mestu. Pa, kako da ne pljuneš u facu tog nekog? Ali, i dalje mislim da ne možeš ni zaboraviti nekoga ko ti je drag, a trenutno se bori s nečim teškim. Normalno je da dragi ljudi brinu za tebe, zato su Swoosh i poslali kod psihijatra. A nekada i ne možeš sve da rešiš sam sa sobom, a ni ne treba. Za to i služe oni kojima si bitan. Ovo nisu, što bi rek'o inspektor, životne mudrosti, koje sam btw. pokupila iz latino sapunica, ovo najiskrenije mislim. :)
ОдговориИзбришиPošto sam još budna, reko' da vas još malo udavim. Uskoro će me lomi popisivati s inventarom ili će morati da me isteruje iz kafane u zoru.
ОдговориИзбришиSwoosh je rekla da je počela da sklapa sliku o svima vama. E, ja ću vam reći da nesvesno lepim neka imena i slike uz vaše komentare. Džaba Milutinu lično ime iz krštenice, što posebno voli da istakne, on je u mojoj glavi Ratomir. Ime Milutin mi nikako ne ide. Ali, fotke savršeno idu uz komentare, kao da je besan svaki put kad piše. :D Forza mi je k'o moj drugar Borko, sličan smisao za humor, još je i veliki obožavalac torti. Forza je Borko i to je to. :) I nemoj sad, inspektore, da ti padne na pamet da pišeš kako se ne zoveš tako. O tome nema rasprave. :)))
Да те истерујем!?! Ма `ајде бре Лајка шта ти пада на памет? Па свака кафана мора да има дежурне пијандуре, јел тако? ;) Како другачије да опстане...
ОдговориИзбришиСвуш, видиш ли колико људи има да те капирају а да ти не нуде инстант одговоре на тешка питања? Ако ништа друго, замисли нас овде како седимо око једног од мојих столова са све карираним стољњаком пуним рупа од цигарета, јер су гости попили превише па су омашивали пепељаре, и причамо... пијуцкамо свако по нешто своје... Инспектор сок од вишања, Миркони и Лајка по пивце, Пер-леи и Сањчи по хладан нес, Предатор вири кроз прозор јер га мрзи да сврати јер не причамо о политичким темама ;) а ја у зависности од расположења идем од јакое црне кафе, преко домаће ракије до мохита са тобом. И тако причамо. Сад о сличним мукама које су тебе снашле, касније о нечему другом и тако. Трудимо се бре да будемо што је могуће више опуштени и блесави. Свако каже шта има и? Нема љутиш ;) Јел ти добро, јел ти лоше, јел те боли нешто, јел би да скачеш до неба као ја сад јер ћу бити ћале, јел би да мирујеш, јел би да вичеш, може, пиши ВЕЛИКИМ СЛОВИМА и биће нам јасно, ма овде све иде... Нема потребе да тражиш она америчка удружења. Ми смо ту! ;) И за тебе и за све друге, само што још увек не капирају али има кад... Опет, можда је и инспектор у праву, можда је боље да је друштванце мало. И да. Послушаћу инспектора који ми је давно предложио да мало окречим кафану. Планирам за викенд па ћемо видети... А ти Лајка, сви имају нека имена и сличице, а ја? Нисам ваљда тооликооо неинтересантан... муко моја... Морам мало да се хвалишем. Једном сам од једне девојке добио надимак да сам Дијего. Сабљозуби тигар из цртаћа о преисториским животињама, "Ајс ејџ" беше... Што, упитах? Па ето, не могу да те протумачим и провалим до краја. Нисам ни знао да остављам такав утисак...
ОдговориИзбришиAjd' što nema Milutina... ali što nema Flejmera? Lomitelju, imaš li ti protivpožarni aparat ako ipak slučajno bane? Ili ću morati da gasim vatru pivom iz Lajkine i moje krigle? Gre'ota...
ОдговориИзбришиТине је ту негде, веруј ми... Коментарисао је само једном, као Предатор. Прати он нас, сигуран сам. Што се тиче Дуће, некад хејтера, данас флејмера, не брини. Гасићемо га сви, ако затреба. Не мораш ти, може и инспектор са оним соком, јефитнији је ;) Иначе, мислим да он ни нема појма да смо овде...
ОдговориИзбриши@Mirkoni A, jesi li pokušao da dovedeš flejmera? Vi se, ipak, svakodnevno "čujete" ne stripu. Volim ja strip, ali više idem tamo da bih či vas dvojicu. Zaslužili ste i da se nađete jednom u stripu. :P
ОдговориИзбриши@lomitelj Za tebe imam dva imena, ti si pomalo Miroljub, a pomalo Dragan. :)Nije ni Dijego loše, pomalo zvučiš i kao on. Eto predloga za novi avatar, kad se beba rodi, ti stavi avatar iz crtaća - Dijega. Inače, Dijego mi je najjača faca u Ice age-u, tj. u prvom delu koji sam odgledala bezbroj puta. Drugi deo me nije oduševio, a treći nisam gledala. :)
ОдговориИзбриши@Lajka,
ОдговориИзбришиsve si me skapirala za tatu; kako ti osecas za tvog, tako i ja za mog. I neverovatno su licili, masna hrana, 2 pakle cigara, a lekara zaobilaziti u sirokom luku - to je recept za srecan zivot. I da ti kazem, moj tata je i imao srecan zivot, a ja sam ga i zbog toga obozavala. Vecito nasmejan, sve je lako bilo, sve opusteno. Mi smo u nekom cupu krili cigare od keve da nam ne kenja stalno, i onda mu samo namignem i on kaze da ide da kosi npr travu napolju, a ja za cca 1 min idem da mu npr odnesem vode, pa pusimo u garazi i ogovaramo ih da sve pljesti...ma uzivala sam u njemu svakog jebenog dana svih ovih 32 god. Cak sam ga vrlo retko zvala "tata" jer mi je i to bilo glupo - svako ima tatu, al nema niko ovakvog. Onda je tu bio 1001 nadimak, sve ludji od ludjeg. A moje drugarice su ga obozavale, pile kafu s njim i bez mene.
Ja mislim da svako od nas ima neku vrstu emotivne piramide. I na vrhu Srodnu dusu. Izabrano bice. I gubitak takve osobe znaci potpuni gubitak smisla.
Cuvaj tatu, Lajka. Jebene su to godine, moj je imao 59, legao da spava posle posla i nije se probudio. Bez ikakvog znaka upozorenja, ni nagovestaja nicega. I sve vise takvih prica cujem. Evo ja sad sebi ne mogu da oprostim sto ga nisam odvukla kod lekara. Mada znam da je i to suludo, pre nekih pola godine sam ga jedva ubedila da izvadi krv. Plakala, molila, pretila, vikala, ljubila, podmicivala, mazila, nagovarala...jedva. I kad je sve bilo ok, svaki dalji pokusaj cackanja je bio nemoguc.
A ja kao da sam slutila. Keva npr po celi dan kuka kako je boli glava, niko je ne konstatuje, u neko doba neko se seti da kaze "popij tabletu" i kraj. Ali to je zato jer joj je celog veka nesto falilo. A tata se u zivotu nije pozalio ni na sta. Pa kad onda jednom u 10 god kaze da ga boli zub, a ja pobelim, krenu ruke da drhte i glas da mutira. I jebiga, ode mi on.
Zato lepo caletu da pokazes ovo sto ja pisem, i da mu kazes "ako hoces da mi umres i da mene ostavis ovakvu za do kraja zivota, onda baci zdravstvenu knjizicu i kraj". Mozda upali. Ni mom tati se ne bi svidelo sto sam ja sad ko jarac-zivodarac "ziv, klan, nedoklan; ziv, pecen, nedopecen", ali sad je kasno. Za tvog jos nije. Nemoj da ti bude tesko, koliko god vremena i napora trebalo. Posle dodje tesko, a ne mozes da olaksas.
I javi kako si prosla.
Lajka, inspektor ga je nešto vabio ali nije se još primilo. I on je uglavnom "one-liner" kao ja... sa malo otrovnijom žaokom od mene pa mu možda ne odgovara da ovde bocka. Ovde je većinom "čaršaf" ekipa tj. tekstovi su često dugi k'o čaršafi... Ja retko napišem više od dva pasusa ali sve vaše pasuse čitam, ne brigajte... Možda i on ćutke čita, ko zna? Neka ga inspektor ponovo vabi, on je nezvanični PR ovog bloga.
ОдговориИзбришиA za mene nemaš alter ime? Znam da je lako zaključiti moje pravo ime po mom "pseudonimu" ali ipak... odapni jedan predlog, čisto da se zabavimo...
Sad videh komentar Swoosh pa mi ovo "zabavimo" zvuči pomalo glupo. Nadam se da je moj komentar shvaćen na pravi način...
ОдговориИзбришиСвуш, могла си радити све могуће и немогуће анализе, Лајка може сутра покренути свог оца али то веома мало мења. Веруј ми... Ако је твој отац живео срећно, а кажеш да јесте, нека те то осећање носи. Ако је Лајкин отац срећан сад, ништа га не боли, па нека је. Обојица су доживели да им ћерке буду одрасле и нормалне особе. Ево зашто ти ово говорим. Мој отац је био доброг здравља. Пушио је пре, и по две пакле дневно. Радио је као аутолакирер трактора у "ИМТ"-у и једне ноћи, причали су ми, је почео да кашље и то само тако. Никако до даха да дође. И искашље црвено у руку! Није му било свеједно. Оде код доктора сутрадан и он му каже: "Искашљали сте боју, фарбу за лим! Плућа су вам се заситила боје и вероватно сте први и једини човек коме ћу рећи да су му цигарете помогле!" У то време је радио по две смене. Не због кеша, тога је било, већ су сви радници у фабрици радили у две смене а добијали плату за једну јер се друга смена рачунала у паре за нову халу фабрике! Кући је спавао и једном дневно јео... Мало је рећи да су то биле отровне фарбе на бази олова а као заштиту је добио хируршку маску... Кад је кева затруднела, бацио је пљуге. Цело паковање сарајевске "Дрине" и све шибице које је имао у стану. Никад више није ни једне припалио... Да је некад пио, није. Чим попије три гутљаја пива зарумени се само тако. Ту сам на њега. Дакле, пола живота није пушио а цео скоро да није ни пио. Кад је отишао у пензију ишао је у шетњу поред Саве. Сваки дан. Није само кад дува јак ветар и по јакој киши. Дневно је преваљивао између 5 и 10 километара! Код доктора је ишао кад би му кева села на грбачу, да би је откачио. Крв, мокраћа, анализе, чуда муда и све што је имао је повишен шећер који је регулисао са пола неке таблетице дневно а остатак шетњом. Због тог лагано повишеног шећера није јео масно као што је желео. Притисак к`о у дечака. Све бре како треба. Мој ујак, човек који је од њега тада био 15так година млађи, му је увек говорио како би волео да изгледа као он. Чак му ни на глави нису биле све седе. Био је онако со-бибер, ко Џорџ Клуни ;) Ујак га је исто цимао јел иде на прегледе а он му је увек лаконски одговарао: "Ма јок, шта ћу тамо. Нека тамо иду они који су болесни. Мени је добро. А од нечега човек мора умрети, јел тако?" Ујак заћути а кева се само намршти или прошишти коју кроз зубе, к`о Марџ Симпсон. И нема га. Отишао је у 65ој години, тихо, за недељу дана... И моја кева иде редовно код лекара. Пије шаку лекова за не знам више ни ја шта. Иако сматрам да си ме схватила, рећи ћу. Ништа ниси урадила лоше. Нити си могла да учиниш лоше. Живео је срећно и то је то. Ти буди испуњена јер си познавала великог човека. Као што сам ја поносан кад ми неко каже да сам по нарави и понашању исти отац. Веома ми је драго због тога... Сад се само надам да те нисам много расплакао, јебеш га. У ствари, нека сам. Рекао сам оно што мислим и како теби препоручујем. Из најбоље је намере па макар Саву, Дунав па и Тису с њима исплакала! ;)
ОдговориИзбришиМиркони, само опушено... Ниси погрешио ;)
ОдговориИзбришиЛајка, `ајде се одлучи за неко име `леба ти! Па нисам из јужне Америке па да имам два имена и три презимена :) Раније сам спомињао да су ме у војсци звали Дајц. Стари тип камиона, веома заступљен у нашој војсци, који веома гласно ради. Како су ми дани тамо одмицали ја сам био све уморнији и уморнији те сам ноћу хркао само тако. Звали су ме Дајц јер ко је спавао поред мене... у ствари и није спавао већ ме пола ноћи дрмусао :) Касније сам био "кафе-куварица" у касарни а они ми залепили на врата "Код Дајца" :) Могао бих у то име и ову кафану тако да назовем... хммммм...
ОдговориИзбришиMa nisi pogresio, Mirkoni. Ko u svakoj kafani, i ovde mora neko preko stola s nekim da prozbori nevezano za temu :)
ОдговориИзбриши@mirkoni Rekao si da ti je seja Tatjana. E, moj tata je mirkoni k'o ti. To mu je jedan od nadimaka. :)
ОдговориИзбришиTi si mi komplikovan zbog onog avatara, samo mi se motaju po glavi neki negativci iz crtaća kad se setim onog avatara. Ne znam, deluje kao neki zli Lucijan ili sl. :)
Za svuš mi je najbolje ime nekog grada koje može biti i ž. ime. Atina, Sofija... Bolje Atina, kažu da Sofija i nije nešto lep grad.
Lomitelju, mnogo se ti tu buniš, daću ti neko egzotično ime ako nastaviš. :))) Nego, zašto Dijego? To ne upitah, je l' imaš kljove k'o on ili? :D
Uf, imam nešto da dodam van teme. Iako bih volela da čitam Lomija ili Uličnog muzičara na Blicovom blogu, možda je bolje što nije tako. Sad gledam pretposlednji blog tamo, ono je kafanska šorka kao na vestima. Svi oni besni ljudi su došli sa vesti na blog i započeli opštu tuču. Meni krivo, ja Blicov blog baš volem. Uništiše onu divnu atmosferu. :(((
ОдговориИзбриши@Lomitelju,
ОдговориИзбришиnama su i lekari koji su taj dan dosli rekli da apsolutno nista nismo mogli da uradimo da bi se ovo sprecilo. Jednostavno je tako. Ali znas kad te uhvati ludilo, pa krenes da vozis u glavi i nikad da stanes. Da sam ovo, da sam ono... Kao da mi nije dosta tuge i muke, nego sebi hocu da napakujem jos i grizu savesti i ta sranja. Pitala sam P da li on misli da sam ja mozda mazohista, pa volim da se mucim jos vise, jos da samu sebe kidam. Odmahnuo je samo rukom, zavrteo glavom i rekao "c".
Drago mi je sto ni P, ni moji bliznji, a ni vi ovde ne nudite one jeftine reci utehe "tako je moralo biti", "ko zna zasto je to dobro", "on je sad na boljem mestu" i ta sranja. Plasila sam se da ce i P to da mi servira, pa cu ga odmah nokautirati, ali nije. Cak ni pop nije to bulaznio. Dosao je kod nas kuci kad smo davali tati 40 dana, uredno odslusao moju pljuvacinu po Bogu, sedeo 2 sata (cak nije ni pobegao brzo) i sve podneo onako stojicki, bilo mi zao i njega jadnicka. Mislila sam da dam jos jednu sansu crkvi, moja kuma (ateista kao i ja) ide povremeno u jedan manastir na Fruskoj gori gde razgovara sa ocem Stefanom, i kaze da joj vrlo prija. Otici cu jednom sa njom, ali malo kasnije. Sad sam jos u toj anti-Bog fazi, samo cu se svadjati po manastirima, pa nije lepo.
Sad sam inace i u fazi da trazim slamku za koju cu da se hvatam. Nekako ne zelim da prihvatim da je smrt kraj, a nisam ni neki vernik pa da me tesi cinjenica da je on sad u raju. A nisam bas sigurna ni u reinkarnaciju. Sad prikupljam podatke, citam kojekakvu literaturu, da vidim sta se sve nudi na trzistu, pa da sklepam neki svoj film. Uopste nije bitno kojoj religiji koji kadar pripada, bitno da film radi kad ga pustim u glavi.
A kakvih sam se sve govana nacitala, narode, necete verovati. O tome cu drugi put, stvarno je smor tema. Da citiram jedan meni omiljen komentar Ducce hejtera "smor u meni se smorio" :)
Ja sve slabije idem na Blicov blog, stvarno sto Lajka kaze mnogo neki besan svet. Sto se mene tice, ovde fali jos hejter i licopas/zirafa i moze Lomi da zakljucava kafanu. Ostale nek pusta povremeno, po zelji. A mi smo oni polu gosti-polu domaci, znas u svakoj kafani da gazda ima svoj sto u cosku za svoje drugare, one sto piju po nabavnoj ceni, zbog kojih nikad nije u plusu, ali se uvek lepo provede pa uglavnom nema srca ni da im naplati.
ОдговориИзбришиLicopas/žirafa? Što žirafa? :)Inače, hejterovim komentarima se često i glasno smejem (sama u sobi), antologijske odvale. :)Sećam se tog komentara ("smor u meni se smorio"), mislim da je to bilo onda kad je MŠ obesila sliku iz rerne sa porukom da je golotinja jedina istina. :)Haha, bila su to zlatna vremena Miličinih slika i klipova na blogu, ne zbog slika, zbog komentara naravno. E, sad, ti besni ljudi... 'Ajde što su besni, al' su i zajedljivi! Juuuu! Kvazilektori, poštovaoci tekstova pisanih visokim stilom, zahtevaoci naučno zasnovanih tvrdnji u blogovima, stručnjaci u svim oblastima. Pošto su lomitelj i inspektor neđe preko, mene baš zanima da li smo zaista mi Srbi takvi, ili su ljudi svuda k'o mi. :)
ОдговориИзбришиA, ti Svuš, u bedaku jesi, al' te smisao za humor nije napustio. Uspela si i da me rasplačeš i da me nasmeješ prethodnim komentarima. Počeo je septembar, kako se držiš na poslu? :)
Na poslu je ok, ono sto je najbitnije je da je ekipa u mojoj smeni genijalna. Nema nas puno, a dugo smo vec zajedno, pa smo ko crevca, i to me bas vadi. Kad sam u dobroj fazi, onda me oni jos dodatno sokole, a kad primete da mi se voda bucka u ocima onda izvedu decu napolje i bace im loptu, a mene puste da njacem negde u nekom cosku i cuvaju strazu da ne naidje Veliki Brat.
ОдговориИзбриши(Ovo ne bih smela napisati na Blicu ni u ludilu, odmah bi bilo 245 pljuvackih komentara na temu nezajazljivih prosvetara koji mlate 350 evra mesecno i nije im dosta, ko nam decu vaspitava c-c-c)
A zirafa? Ja sam povezala da je Dragutin (sa avatarom zirafe, ako dobro vidim) ustvari licopas, nekako mi stilski jako lice, obojica vole ono nabrajanje pod 1, pod 2...tako i Milutina uvek prepoznam po "madmazel" i slicnim izrazima. A mozda i nije, koj bi ga znao.
I ja sam se ponekad glasno smejala hejterovim komentarima, to sam mu jednom i napisala, kod madmazel MS je bio posebno inspirisan, jedva sam cekala da ga neko iznervira pa da baci neki vrhunski hejt. Fali mi ovde.
Све то што прихваташ или не је опет твоја ствар. Говна или не, то су све ипак на крају крајева јефтина решења. Фразе. Очекују људе са пољуљаним поверењем у себе, околину и слично па да им, буквално, увале срања. Ма...
ОдговориИзбришиЈа нисам атеиста. У ствари, нисам ни неко ко верује у бога. За мене је то у принципу једноставно. Постоји "нешто" што нас чини оваквима какви јесмо, а шта је то, е па јебем ли га, тренутно то називам богом до бољег имена и решења. А цркве и попови... то је посебна прича у коју ја не бих много улазио. Кратко ћу. Касно сам се крстио. Средња школа. Отишао сам са својим кумом, ортак из разреда са који ми је и дан-данас к`о брат, без родитеља, било кога и крстио се. Поп нас је ошишао! Ја га частио, па и кум а онда на крају он рече да идемо у канцеларију да попуне образац и да платимо! Еј бре! Шта да платим? Па ово кошта толико и толико... Кад га нисам рокнуо мајке ми! Изашли смо сјебани оданде и опљачкани. Много година касније, на сахрани мог оца се није појавио поп који је требао већ ће доћи неки други. Ко је дошао? Исти! Смрачило ми се кад сам га видео... ал` шта ћу. Позове ме иза да узме податке, ја му дам а он ће "Где су паре?" Које бре паре!?! А он ће мени опуштено "Па момак, не може ово без пара, знаш!?" Сестра од ујака ме је држала и нагло ми стегла руку кад сам инстинктивно кренуо ка њему. Стао сам и рекао, буквално: "Еј, ако ти ово не можеш без пара да одрадиш, онда се терај одавде и ја ћу сам да кажем неку реч и да објасним људима колико ми недостаје и зашто нема попа, јел може овако момчино!?" Нисам био благог тона. Тихо али јасно. Пребледео је и рекао врло туњаво "Добро, добро, чему љутња... само сврати сутра до цркве да решимо то око плаћања." Он опет о новцу! Секунд је фалио да буде још једна сахрана, свега ми. Иако ми шибање није у нарави, овај је могао да отвори сезону а није ни био светан тога. Одужих, јеби га, али схваташ колико црква мени мало значи. Ти пробај, можда ти помогне али те само молим да не постанеш нека богомоља после, свега ти, може? ;) Мој предлог су увек људи око мене, тј тебе. Странци и којекакве организације желе само да зараде на људској души. Тако ја то видим, јебем ли га, ил` сам обазрив ил` сам луд :)
Ovo mesto me ne podseća samo na kafanu već i na ono đakuzi bazenče u kojem se skakači u vodu zagrevaju i analiziraju svoje skokove. Tako i mi... malo se regrupišemo (ali i ne samo to) na ovom mestu pa onda opet na Blic skakaonicu.
ОдговориИзбришиLajka mi je dala dovoljno uputstava o tome ko je Licopas da sa sigurnošću mogu da kažem da Žirafa NIJE on. Ako se obrati pažnja na ta uputstva, lako se može zaključiti KO JESTE. Uh, bre, ovo mu dođe k'o neki roman Agate Kristi... Ja mogu da vam kažem "ko je ubica" ali neću... moraćete da pronađete žicu za to... he, he...
Vala, tu si u pravu. Odmah bi počeli filozofiju o poljuljanoj instituciji školstva itd. Ja sam hepo kocka, kao što su mirkoni i lomitelj već primetili, pa se desi da, blago rečeno, planem na neke komentare. Gledam, neka polupismena riba juče na blogu proziva autorku kako je nepismena i kako "nema smisla za književnost", što je šokantno, pošto je završila srbistanski nam jezik blatruć. Da, da, sloboda govora i mišljenja je to, ne smem da se bunim. Ali, morala sam da je pitam koji su to nepismeni delovi teksta jer ih ja, kao nepismena jezičara (valjda nas samo tak'e i štancaju), ne uočavam.
ОдговориИзбришиŠto se tiče klinčadije, ne znam kakvi su tvoji, sećam se kakvi smo bili mi. Naša učiteljica je bila vezana za nas, bili smo joj prva generacija, mlada bila, kao ti sad. Sećam se, drugu iz razreda se razveli roditelji, on došao u školu sav izbezumljen, ona se bukvalno rasplakala s njim. Ako su tvoji mališani onakvi kakvi smo mi bili, neće oni pogrešno reagovati i ako vide neku suzicu, još uvek su oni neiskvareni, osećajniji su od odraslih ljudi. Nisam obratila pažnju na Dragutina, ali vidiš, u isto vreme su on i licepas otišli na odmor i u isto vreme se vratili. Licepas isto nedostaje ovde, moramo ga zvati da se pridruži. :) Ne znam zašto nam se nije već pridružio.
Prethodni komentar je @swoosh. Nisam obratila pažnju na Dragutinove komentare, ali nije nemoguće da čovek ima još jedan nalog. Sad ću pogledati blog. :)
ОдговориИзбришиMislim da Dragutin nije naš dragi saputnik Licepas... Ali, ko sam ja da glumim detektiva?
ОдговориИзбришиJedared, na sportskim vestima čitam ja komentar i nervira me od prvog do poslednjeg reda. Arogantan, iritirajući stav, jedna paljevina poput mene ne može to da iskulira. I lupim ja minus, kliknem na "odgovori", krenem u napad, pogledam nick i uzrečice u komentaru koji napadam, osvrnem se po stanu i ...
"Milaneeee!"
"Da?"
Jes' ti nešto baljezgao na Blic sportu danas?"
"A?"
"Ma, je l' ti ostavljaš komentare pod .. imenom?"
"Mmmmm, da... Što?"
"Ništa."
"Hm., pa, dobro."
"Dala sam ti minus, samo da znaš."
"Vau!"
Redovno se blamiram, još pod imenom i prezimenom iz krštenice. xD
e, ciao svima !
ОдговориИзбришиZdravo , lomitelju , domaćine !
Nisam Dragutn ...
ОдговориИзбришиali , imam još 2 naloga !
jedan je za zajebavanje ...
jedan je za ... zajebavanje
lomitelju , da ne navučem Milutina , pa da sjebemo blog , a ?
ОдговориИзбришиmože li blog da prima samo po pozivu ?
E licopasu, nek si ti dosao ovde, vidis koliko te vabimo :)
ОдговориИзбришиSamo nam nesto bioritmovi nisu uskladjeni. Inspektor, Mirkoni i Lajka su nocne ptice, Lomitelj i ja dnevne. Mada se ocekuje da Lomi postane na raspolaganju u svako doba dana i noci, cenim da ce mu uskoro nesto slatko malo sto puuuno vristi preokrenuti zivot naopacke :)
@Lomitelj
ОдговориИзбришиMislim da nema bojazni da cu postati bogomoljka, ali u ovakvim situacijama mislim da pravi vernici ipak malo bolje prodju. Oni ipak veruju u Raj, ipak veruju da Bog zna sta radi.
Ja sam neko ko voli da ima teoriju, a posto su mi sad sve pojebane (ukljucujuci i onu o licopasu i zirafi), onda moram da nadjem nesto za sta cu da se drzim. Pa sam krenula sa raznim stivima.
Mislim, u stvari, da se jako plasim da poverujem da je smrt kraj. Onda trazim neka govna da me ubede drugacije, i sve citam i vrtim nosem, ali kao dacu sansu i nekom drugacijem pogledu na svet. Volela bih da poverujem u sta bilo, nek je najvece sranje, samo nek deluje. Reinkarnacija, karma, Ona Strana, astralne projekcije (doduse, jos nisam shvatila sta je to, ali ipak sam tek pocetnica), transcendentalno nesto, ...za sad bez uspeha. Pocela sam da citam nekog po imenu Dipak Čopra, neki kao guru wellbeing-a, jebem li ga cega, pa ga nisam bas svarila, mnogo lupeta. Onda uzela Silviju Braun "Zivot na Onoj Strani", to je mnogo lakse za citanje, ali je debilno do zla boga, opisi raja i izobilja i blazenstva i gradjevina u raju, ma budalastina. Sad je na redu izvesni Newton. Dobice sansu, svojih 20-ak strana, toliko im dajem.
I posle svega, najvise mi je pomogla knjiga jednog psihijatra na temu gubitka. Volim nauku, pa to ti je.
Gaduckam se malo sama sebi zbog toga. U zivotu nikad nisam procitala nikakvu self-help knjigu, a ovo je i gore od toga. Pricali smo o citanju na Blicu jednom. Ja sam se uvek hvatala Latinoamerikanaca najradije, kod njih sve puca od zivota. A sad zaokret za 180 stepeni. Da mi je neko pricao, ne bih verovala. A kevu su mi vec startovali Jehovini Svedoci, oterala ih da sve pljesti.
Kad bolje razmislim, mislim da je to sve zato sto nemam pametnija posla. Jbg ali tako je. Puno stvari koje su me ranije ispunjavale sad jos uvek ne radim, pa moram necim da popunim vreme i da proguram dan. Valjda ce i to da se promeni, pa da opet citam iz meraka a ne iz nuzde.
@Lomitelj,
ОдговориИзбришиe bas sam polupana. Krenem da ti pisem na temu crkve, pa okrenem na drugu stranu. Ko o cemu, baba o ustipcima.
O crkvi i popovima imamo identican stav. Crkva je institucija i nema veze sa verom. Mogu da zamislim koliko te je izbezumio pop, na svu muku on trazi samo pare. Da ga izbodes, nista drugo. Bila sam na jednoj sahrani nekoj tamo babi, gde je bio obicaj da ljudi stavljaju pare na sanduk. Pop lepo ispruzi rucicu i pokupi sve do dinara. Vidim ljudi se zgledaju. A platili su sahranu posebno popu. Posle cujem da se pare stavljaju na sanduk kao pomoc porodici. Takav je obicaj. Smrt ipak dodje nenajavljeno, nikad ne znas finansijsko stanje porodice. Zato se i daju pare, koliko ko moze i ima, da se malo olaksaju troskovi. Zna to i pop sigurno, nije mu prva sahrana. Ali ne moze da se obuzda. Ko u crtanom filmu mu iskacu oci kad vidi pare. Tad mi se smucilo zesce. Samo sto niko nije imao muda da kaze "ostavi to". Jezivo. I kako onda da ih cenis i postujes?
Meni je zao da ih trpam sve u isti kos. I inace mrzim generalizacije bilo koje vrste. Sigurna sam da medju njima ima onih kojima vera nije biznis. Setim se uvek patrijarha Pavla. Ali malo je takvih, ili ih ja nisam jos upoznala.
Ja sam oduvek verovala da se dobro dobrim vraca, eto to je bio moj bog. Nekako nikad nisam mogla da zamislim sedog matorca koji nas od gore sve gleda i meri i deli. Ali sam verovala u neku kosmicku pravdu. I nikad nisam ocekivala nagradu za dobra dela, ali bogami nisam ocekivala ni kaznu za ista. Nisam ocekivala da mi Bog progura tiket za loto zato sto sam dobar covek, ali nisam ocekivala ni da me ovako sutne. Mene manje vise, ali zasto njega. Moj tata je bio od onih koji nikad nisu nikog u zivotu uvredili, a pomogao je svakom kad god je bio u prilici. Prepoznala sam onu tvoju recenicu da su na sahrani tvog tate plakali kao ludi svi oni koji su mu bili duzni ali ne finansijski.Zato mi je sjebana teorija kosmicke pravde.
Lomitelju(a i ostaloj ekipi)..
ОдговориИзбришиSve vas citam skoro godinu dana.Rekoh tamo kod bloga "upoznavanje"-pronasla vas kod Sujice,raznijezili me sa slicicama kod Kesica,pocela da prepisujem latino pisce od swoosh na temu knjiga i tako..tu i tamo nekad nesto prokomentarisala na nekom blogu,anonimno..
Dozivjela,prezivjela veliki gubitak(jedini razlog zasto nisam komunicirala cesce sa vama svima)..povukla se u sebe i svoj svijet..paralelno zivjela i realan(imam dijete i porodicu).Iz onog mog ste me ponekad trgnuli vi,na momente nasmijali,bas kao blic.bljesnuli,pa ja opet u mome mraku..
Prosla je godinu dana kako sam shranila majku(za oca i ne znam)moji se rastali kada sam imala godinu dana,ocuh mi je Bog.Majka mi je bila SVE.Da Swoosh i Lomitelj nisu iznijeli sve ovo,mislim da nikad ne bih ni ja..Swoosh,negdje ovde,ma prvi put kada sam usla na Lomi.blog,sam se prvo obratila tebi,jer me pogodila tvoja tuga,mene,anonimnog lika sa neta(citiram samu sebe).Ispala sam i ne pristojna jer se prvo obratih tebi a ne domacinu.
Skoro se vratila sa "odmora"..imali smo godisnjicu,tj.tacno godina kako je nema.Umrla mi je na rukama,bukvlano..stigal sam,i uspjela da je zateknem zivu..nestajala je polako,mucno..isto god.se borila..samo mojoj majci je ono sto je ubija i jede bilo non.stop pred ocima..rak vratnih zlijezda..rastao i zivio od nje..Svaka joj cast bila kada si je svaki dan morala previjati i mazati to cudoviste..Dan danas mislim da bi joj mnogo bilo lakse da ga je nosila negdje u sebi..treba biti heroj pa gledati svaki dan svog ubicu.Porodica,mi svi ,pokusali sve..Do jucer zdrava zena..Ma samo kada se sjetim,kako sam znala nekako oholo da kazem doktorima kda pitaju za istoriju bolest(najbliza familija);Ma kakav rak ili slicno..Ironiocno,a i to je izmedju osatalog zivot,taman pre nego sam sznala da je bolesna(cak je krila od mene jedno vrijeme),rekla sam joj da ce joj zivot biti sada SAVRSEN..spremali smo bratu svadbu,buduca snajka je bila trudna..svadbe nije ni bilo,djeca su se uzela,mama poslije par mjeseci umrla,sahranili je na bratov rodjendan(zamisli taj udarac,tako da se namjesti)..
Danas u kuci imamo novi zivot,jednu slatku djevojcicu koju ja volim duplo i za mamu..skoro sam morala,bas tako,morala nakon godinu dana da sredim i njene stvari..ideju mi je dala najbolja drugarica,ujedno mi je i kuma..kada samo isli njoj u posjet skoro sve mamine stavri sam spakovala i dala u Sigurnu kucu u N.sadu,posto u mom gradu ne postoji ista.Ako ikada nekome pomogne,ugrije,dobro...
9
jka je bila trudna(mama mi je bila zeljna svoje unuke)-zivim vani.,svadbe nije ni bilo,djeca su se uzela,mama umrla par mijeseci kasnije,sahranili je na bratov rodjendan..
Ja do dan danas trazim neke odgovore,jer ono doktorsko-Ovakav slucaj jos nismo imali,meni ne zanci nista.Ja zbog svog dijeteta a nadam se i buduce dijece,pa i neme same,odgovor moram znati.I da ,eto,prvi put se u zivozu bojim necega,ja koja se nikad nisam bojla..takvih nbolesti,da ustajem,pjebvam dijecje pijesnice,pravim kolac za giste,i polako odUMIRAM:
Lomitelju,molim te obrisi ovo ispod..moja djevojcica je slucajno pritisla tastaruru kada mi se smjestala u krilo(nije joj bilo jasno sta mama tako ozbiljno kuca)..Htjela sam gore reci,da se prvi put u zivotu bojim,ja koja se nikad nisam bojala,takve bolesti..da ustajem, pjevam dijecje pjesmice,pravim kolace za goste i polako ODUMIREM..
ОдговориИзбришиI trazim odgovore,jer ono "ovakav slucaj jos nismo imali",meni ne znaci nista..zbog mog dijeteta,i buduce dijece,nadam se,a i mene same,moram znati..
par recenica je otislo bez ikakvog konteksta,pa ih obrisi
ОдговориИзбришиDragi gosti,Lomitelju..
ОдговориИзбришиOvo je kafana,pa kao i u svakoj,jednom u zivotu se iznese i tuga...i neka ostane na ovom blogu..ispade da Lomitelju kvarim zurku..
Posto kasnim za ostalima,pa i blogovima..evo nesto iz stvarnog zivota.Saljem bratu skoro SMs..kako sam uzela novi mobilni,dobra kamera,ima 8 mega-bajata..he,he..dala sam mu kredit za citav zivot da me zeza..a jos sam pritom plavusa..pa neka ovo ide na Vic blog..inace obozavam viceve o plavusama,jer sam ista vec nekoliko godina..a plava dobro i prikriva sjede..
Tuga se dobro reze smijehom,a ide u paru...
Ajde,pa se "pisemo"kasnije..
@Swoosh
ОдговориИзбришиMa, ja ti ni ne spavam, već danima ležem oko 3 ujutru, a budim se u 8, mislim da ću uskoro poludeti, već mi nije dobro. Počinjem da haluciniram. :S
Ja sam na temu Boga već dosta pisala na onom blogu. U zagrobni život apsolutno ne verujem. U kosmičku ravnotežu i slične stvari želim da verujem, kao što sam već napisala, tj. potrebno mi je da verujem u to. Mada, sve mi je to šuplje. Priroda je sve to, kako se mi odnosimo prema njoj, tako će i ona prema nama. Za ratove smo sami krivi, prokleta smo rasa. A, ako bude smak sveta, i za to smo sami krivi. Uništavamo ovu planetu, to će biti potpuno logičan rezultat. Neko to posmatra kao Božiju kaznu, pa dobro, poenta je ista. Donekle je mirkoni i u pravu kad kaže da nam treba totalni reset.
@tamo daleko
ОдговориИзбришиEvo, ja sam napravila nalog ovde, pa sad mogu sama da obrišem komentar ako mi se ne sviđa ili ako mi objavi dvaput. Naravoučenije, uvek se treba registrovati. :D
Браво Лајка! Ја сам давно причао да је свима најбоље да се лепо региструјете па онда кликнете доле на "прати" па би требало да добијате и обавештења на мејл ко, шта и слично. Можда негде друго није али је овде предност :)
ОдговориИзбришиДраги јебо ми пас матер ако лажем, добродошао! Мада ми је лакше да откуцам Боки али ајде де. Лајка и Миркони су схватили ко си и шта си по алтернативним налозима али мене мрзи, искрено да ти кажем :) Опрости али сам искрен. У сваком случају, шта пијеш? Тамо далеко је рекла да ће да спреми мезе за следећи пут па те ја питам само за ћепи. А и не водим ресторан, већ кафану :)
ОдговориИзбришиЕх Свуш... ниси једина за добро добрим и те форе. Ја по том принципу живим. Усвојио сам га од ћалета. Увек је говорио да ако не може да помогне неће ни да одмогне! :) И био је у праву. Није то лош принцип. Буде човек задовољан.
ОдговориИзбришиО цркви и поповима нећу више. Довољно сам бесан на ту тему да то стварно не иде. Нисам човек који лупа стереотипе, напротив, али у животу сам упознао оца Ђуру Скочића, проту Александра Бајића и још пар неких других лично и неколико посредно и немам лепо мишљење о њима. Само о Александру имам добро, није лоше али није ни лепо. Оставио сам му мало кредита па ћемо да видимо како ће да се покаже. Они функционишу преко кешовине и ћао! Ако ти неки од њих да неку реч спаса или утехе, свака част. Причала си са једним у 100! Сигуран сам у ово што говорим. А космичка правда... па ми немамо појма која је то космичка правда, зар не? Мали смо ми у космосу да би имали комплетно виђење ситуације. Помало је то виђење космичке правде субјективно... Зато ја и не мислим на то. Мислим, да је те јебене правде, не би било сиротиње и убогих на свету, јел тако? Лепо каже и моја свастика: "Није бог џабе створио сиротињу..." Можда је то та правда, немам појма, нисам филозоф већ машинац, егзактан, милиметри и тај трип. Ако је "у винклу" онда је ок, а ако није, поправљај! :)
@lomitelj
ОдговориИзбришиnisu shvatili , nego sam ja rekao Tatjani ...
žurim sad , ali vratiću se !
Lomitelju,ovo moje"besdedenje"neka bude ovako..Eto,zaginula ja u kafani i poslije farjonta,stolice su podignte,casa prazna..a pritislo..
ОдговориИзбришиNe zelim da ti pravim crnjak od bloga,nikako..Ni najmanje...
Ja ovo nosim sama sa sobom dugo..predugo..Idu i suze ponekad,one male ,krvave..Ali,dok je mene,brata,nase dijece...pa mama je uvijek u nama,oko nas..a tek generacije koje je vaspitala...Tako ja nekako gledam na smrt..tj.nas koji ostanemo.koji smo trenutno "postedjenei..pa dok je nas,i oni su zivi...
Swoosh..memi si ti djevojce koje voli svadbe,i sladoled,Lajke se sejcam kako se smrzavala jednog dana u Osijeku...
Da,setam ti tako proljetos po Beogradu,ide mi tip u susret..ma znam ga odnekud..pozdravim ga u prolazu(da ne bude opet zivi vani pa nikoga ne pozna)..ali me citavo vrijeme "zulja"ko je to?
Milutin,ljudi,Milutin...ja se sirota pitam odakle ga znam..he,he...
@tamo daleko,
ОдговориИзбришиu pravu si, necemo Lomiju da sjebavamo kafanu stalno. Ovde jos mogu, na sledecem blogu vec necu. Nema smisla stalno o tome da se prica, a nista se ne moze promeniti. Ali mozda cu, kad mi dodje, na ovaj blog da se vratim da kazem jos koju :) ovo ce da bude onaj izdvojen sto u kafani za kojim se prica tise, da ne cuje svako :)
Tacno sam znala da si imala neki veliki gubitak, cim si mi se obratila onako odmah, bez razmisljanja.Tako Lomi, tako ti, tako ja neki dan na Blicu nekom liku. Ranije verovatno ne bih, kad ne znas sta da kazes a ti zaobidjes, cini ti se lakse je.
Zao mi je zbog tvoje mame i zbog tebe. Zao mi je svakog coveka koji ovo dozivi. Sreca u tvojoj nesreci je sto imas devojcicu, imas razlog da ustanes ujutru. Ja ga jos nemam. Veruj mi da svako jutro razmisljam da li da ustanem ili ne, da li da jednostavno batalim sve, da cvrsto zazmurim i da jako jako pozelim da odem i ja, mozda uspem. Pa onda pomislim kako bi tata bio tuzan da me vidi ovakvu, pa ustanem, izletim iz kreveta kao iz katapulta da se ne bih predomislila, pa odmah oplacem, pa tako lepo krene dan. Svo to razmisljanje traje par sekundi, ali fakat ima ga svako jutro. Borba je to, svakodnevna.
I naravno da i ja zivim dva paralelna zivota. Jedan onaj za svet, gde ides na posao, vozis kola, peres kosu, brijes noge, radis sve te radnje kao i ranije. A drugi koji tece u isto vreme, u kojem si ocajan do ludila; ja pricam sa svojim tatom u glavi, pa se malo smejemo zajedno, pa malo placemo, pa pijemo kafu, a sve da niko ne primeti. I boli pakleno. Dok ne cujes sebe kako vristis u glavi a da niko pored tebe to ne cuje, ne znas sta je bol.
I kao i tebi, i meni se cini da sam umrla, i da svaki dan sve vise odumirem. Znas, kad su mog tatu odneli iz kuce, ja sam fizicki osetila da mi je pola srca otislo s njim. Plasim se da je ova polovina sto je ostala toliko ubogaljena da vise ne sluzi nicemu, da ne mogu vise ni da volim, ni da se radujem, ni da uzivam, ni nista s njom.
Verovatno jeziva prica za one koji to nisu doziveli. I ima toga jos. Jos puno gadnih stvari je unutra. Znaj samo, draga tamo daleko, da nisi nenormalna sto tako osecas, i da nas ima jos. Nije neka uteha, al bolju nemam da ti ponudim.
Драге моје, не сјебавате ви кафану, нема шансе... само сте у фазону Томе Здравковића :) Свака кафана има тај процес. Све мора да се доживи и осети. Живот је то. Тако да, кад вам се прича о томе, ви слободно, шта да вам кажем. Не кршите основна правила понашања и све је ок. Нема ко да се љути, јер ко се љути увалим... и тако даље.
ОдговориИзбриши@tamo daleko Tad u Osijeku je bilo j*beno. Kraj maja, napolju 12-13 stepeni, u hotelu nema grejanja. Sedim u sobi, a para mi izlazi iz usta. Spavala sam obučena. Ja očekivala sunce, šetnje u slobodno vreme, a kiša padala tri dana. Imala sam baš iskustava sa putovanjima i sa kišom, pisaću vam jednom. :)
ОдговориИзбришиNe znam zašto se ti i svuš uporno izvinjavate, ova tema je i otvorena zbog ovakvih priča. Ja sam htela i ranije da joj se obratim ovde, htela sam da joj napišem nešto i kod Gorana na blogu, ali plašila sam se da ne odvalim nešto površno ili prazno. Kao što rekoh, na gubitke niko nije imun. Ne možeš iz svoje kože (zvuči glupo, ali je j*beno tačno). Mojoj majci je umro otac 10 dana pre nego što sam se ja rodila, sahrana je bila u Banja Luci, a ona je bila u Bg-u, stomak do zuba, nisu je pustili da ode na sahranu. Kaže da joj je moje rođenje donelo neverovatan osećaj. S jedne strane suočavaš se sa strašnim gubitkom, s druge strane, desilo ti se nešto najlepše na svetu. Ne može dete da ti nadoknadi izgubljenog roditelja, ali sigurno ti daje snagu. :)
Pomalo zavidim vama roditelja i ovim budućim roditeljima (npr. našem dragom sabljozubom tigru), ali nedovoljno još uvek. :)
Jeste da je jutro,i da vas pola nije progledalo,al'meni doslo:
ОдговориИзбришиGAZDAAAAAA,daj turu za cijelu kafanu..pa do kraja dana ko za stolom,ko ispod stola!!Ajd'da castim!!!Meze vam je za sankom.Pa neka ide zivot!
ZIVJELI!!!!!!!!!!!!
Тура је била подељена, попијена а ускоро ће ми и мајстри да ово мало окречимо. После ће бити и нови астал па ћемо да видимо колико ће бити интресантан.
ОдговориИзбришиОвај сто, као и сваки пре њега се не помера. Ко жели може поново да седне за било који. Ја ћу знати. Обавештења о посети ми стижу на мејл тако да ћу се потрудити да свако буде услужен, где год да седи. Дакле, Свуш, седи `де `оћеш и удри. Ако нико други, ја сам ту ;)
У коментарима на претходни текст сам споменуо да ћу дати линк са интервјуом оног Екрема који је мени мнооогооо објаснио ко је он бре у ствари! Можда нема везе овде са било чим али ето... Тамо сам заборавио али овде ипак нисам. Ваљда се и то броји ;)
ОдговориИзбришиhttp://www.youtube.com/watch?v=q44aBS6KApI
Лајка, немам велике зубе, иако би ти то изгледа волела ;) Надимак сам добио у друштву своја два најбоља пријатеља, такозваној браћи. Недостајао је још један али ето. И тако смо се нас тројица зајебавали као што знамо и у друштву је била једна девојка која нам је дала надимке према цртаном филму. Један је био онај слон јер је све време мало причао. А и иначе му извлачлимо речи из главе. Други је опет па причљив. Не лупа глупости, напротив, већ је једноставно такав и он био онај лењивац. Ја сам тако постао трећи лик из филма јер није могла до краја да провали шта мислим и шта смерам. Ето. Нисам "сабљозуб", да знаш! :)
ОдговориИзбришиBas sam se isplakala...:))))
ОдговориИзбришиSad mi smesno da pricam za "praznim stolom", ali vec sat vremena cmizdrim ovde, i red je da ostavim nekakav trag.
I klise mi je da pricam koliko sam se pronasla. I da su neke recenice koje sam procitala kao ukradene direktno iz mog srca. Cale mi je umro 20 dana pre mog 21og rodjendana. I bio mi je najbliza osoba na ovom svetu, najveca podrska. I to me je zauvek izmenilo. Zao mi je samo sto u to vreme nije bilo ovakve kafane, i ovog stola, sigurna sam da bi mi znacilo. Svoju tugu drzim u sebi, i svoje emocije nisam navikla da delim...vi ste deleci svoje sa mnom (iako niste mozda imali takvu nameru :))ucinili da se osecam manje usamljeno po tom pitanju, nekako ljudskije, normalnije...
Pozz...pa makar i svom ehu
Не брини Ана, чуо сам те... ниси сама ;)
ОдговориИзбришиTražila sam ovaj blog. Ove godine na Uskrs moj tata je samo pao i umro. Srčani udar. Bilo mi je potrebno da ovo sve iznova pročitam. Lajka
ОдговориИзбришиКолико ми је драго што си ме се сетила и што си ме пронашла, више ми је жао разлога који те је натерао да ме се поново пронађеш. Све што бих још могао и имао рећи, већ сам рекао горе.
ИзбришиНемам појма како сам нашла овај текст уопште, нисам прво знала ни које године си га писао, али некако сам се сетила једне вечери у Грчкој док сам се осећала као да сам сама на овом свету и једина којој се ово десило. Осећам се празно и разорено изнутра иако се то споља не види уопште. Испоставило се да умем да глумим да сам јака и да држим емоције у себи много боље него што сам мислила да могу. Сви мисле да све то сјајно подносим пошто делујем сталожено, ведро, ваљда сам ту маску довела до савршенства радећи у просвети јер пред децом мораш бити сталожен у свакој ситуацији. И онда једва чекам да останем сама код куће да бих могла да плачем на сав глас, а да ме нико не дира, да ми не прилазе да ме теше. Да ми не говоре како га не могу вратити и како морам да пазим на себе. Да ми не говоре: "Барем се није патио." Или: "Не можемо сад сви у земљу за њим." А и прошло је три месеца, шта ће свет да помисли ако ме види уцвељену?! Тугује се и плаче се на сахрани да свет види колико си волео драгог покојника. Јачином урлика се мери љубав. Драга родбина се оштро противила томе да попијем нешто за смирење пред сахрану. "Па, шта ако падне у несвест? Зваћемо хитну." Наравно, ја то нисам дозволила. Сахрана мог оца није вашар, па да се село занима. Али кад прође неко време, ако и даље делујеш потиштено, ожалошћено, онда говоре да се види да и ниси баш сав свој. Није дозвољено бити тужан. Жалост показујеш тако што носиш црно, не слушаш музику и не идеш на свадбе и весеља. Зна се како се жали, зна се ред, село тако функционише, битан је ред. А ко ће поштовати ред ако нећу ја? Ја сам млада сеоска наставница, ја треба да будем узор, да обарам с ногу и главом и ставом, то се очекује. А ја испуњавам очекивања, упала сам у ту колотечину и пуштам да ме село држи у својој витриници међу порцеланским фигурицама лепо поређаним. И страшно сам усамљена. И нико ме не разуме. Ни рођени дечко који је оца изгубио пре три године. И он већ зна шта је ред. Кад је изгубио оца, вратили смо се кући, у своје село и он је врло брзо почео да се понаша онако како је ред. И труди се да ме подсети. Ето, кратак опис како сам завршила урличући на 6 година старом блогу. :))))
ИзбришиПрошло је доста. И од нашег заједничког куцкања и прекуцкавања овде, ма од свега али неке ствари остају. Не знам како ти је, могу само да претпоставим јер сам се увек пазио да не завршим на неком селу. Не зато што сам из Београда и та срања, већ једноставно не миришем ту околину и могућност да свако зна све о свакоме, или бар мисли тако, па село што је мање оно више има неку једну свест. Надам се да ме разумеш. Једноставно није дозвољено било какво таласање, мењање, обичаја и очекивања јер то нарушава неку чудну атмосферу, као да су сви једно тело.
ИзбришиКада сам рекао да неке ствари остају, мислио сам на сећање и тугу. Много је прошло откада сам остао без оца али ми се и даље догађа да га се сетим, да ми затреба у животу. Сада је то још некако појачано јер имам своју децу и нисам увек сигуран шта ми је чинити. Јесте, имам мајку али отац је онај којег бих радо питао. Зато ми се догоди да некад ноћу не могу да заспим, да једноставно седнем на ивицу кревета и бленем у неку јебену тачку а сузе крену. И стану. Прође. Схватим да све иде својим током, да не могу много тога да променим. Докле год се будеш борила и хтела нешт ода мењаш у својим осећањима, биће ти тешко. Унутра смо такви кави јесмо и ту нема зајебанције, нема велике промене, смао финог животног подешавања. Али када се ради о околини, е то је већ друга прича. То је није константа већ варијабла. Мене је моја жена променила, признајем на боље. Ја сам њу, надам се на боље. Људи којима сам окружен су око мене јер некако одговарамо једни другима, а чак сам и град променио јер нисам могао више у претходном да будем. Не каже мда бежиш одатле али види шта ћеш и како ћеш. Види ко ти је битан, ко те воли, ко ти одговара и са њима све уреди и среди. Живот је леп, само има своје јебено тешке моменте.