Е да га јебем ако много псујемо!?

Не спадам у тамо неку врсту пуританаца. Не снебивам се кад год нешто није по ПС-у и слично, али ипак се понекад око једне ствари запитам. Да ли је могуће да толико псујемо? Не мислим ту само на Србе већ на све оне које би разумели само са знањем српског језика. Јел то Балкан неко згодно легло за псовање? Као да се свака псовка баш ту родила. Имао сам прилике да упознам различите људе у свету. Од хрватског молера преко немачког инжењера до пољске продавачице. И сви су имали неки свој начин изражавања беса и негодовања. С том разликом што нико није псовао. Бар не као ми. Њихове најјаче псовке нама звуче као да се обраћају детету. Понекад и смешно. Једно је сигурно: бога не псују. Нисам чуо нити једног странца да га је опсовао.

Не би ми ово можда толико ни пало на памет да нисам скоро са једним познаником случајно цитирао једну од реплика из наших старих филмова. У питању је „Варљиво лето `68“ где деда после матурирања унука каже да цепа покерски дуг директора школе. И на упитни погледа оца он одговара „Ко га шиша! Што игра кад не зна...“ Крајње бенигна, некако као покушај псовања. Чуо сам много пута мишљење како је велики Зоран Радмиловић отворио Пандорину кутију псовки у легендарној улози Радована 3. По мени, то је било све у служби улоге. Веродостојнија је. Ипак, каснији филмови ипак добијају више и више псовања. Опет, није да ми смета али примећујем.

Да ли је могуће да је немогуће направити комедију, шалу без псовке? Некад смо могли. Данас је опсовати нешто у говору обична ствар. Каже се да бог у Србији и не облачи гаће јер га мало, мало па пошаљу да јебе ово, оно, оног, ону и слично. Не исплати му се. Ако ово чита неко свештено лице, у шта искрено сумњам али ипак, нека зна да „не хулим“ и ако тако мисли нека мало изађе из Аудија и прошета се међу народом. Па кад упита „Извините, можете ли ми додати...“ то и то, највероватније ће добити чувену српску негацију: „`Oћу, курац!“ Убацивање имена мушког полног органа, посебним изговором, који нажалост писана реча не може одсликати, негира целокупну реченицу. И то онако, у инат!

Скоро ми је мајка рекла да је нашла неке старе аудио касете. Немам појма одакле их је извукла и како је физички могуће да још увек раде и имају тонски запис али ето. Само су пар година млађе од мене јер их је снимала моја баба. Тј снимала је мене :) Видео камере су тада биле луксуз па је она кришом укључивала снимање на радио апарату. Кришом јер ја кад год сам видео да она то ради нисам хтео реч да проговорим иако сам имао две до највише три године. Елем, ја сам на тим касетама толико псовао да је то страшно. Моја баба, која се сама описменила, у животу није опсовала ништа јаче од „Сунце ли ти твоје мало!“ а ја... Где ли сам ја све оно чуо... остаће мистерија. Најупечатљивији пример је кад ми је рекла да позовим њену комшиницу на кафу. Ја се лепо попнем на столицу, нагнем кроз прозор према њеном дворишту и викнем: „`Ајде на кафу, јеб`о те магарац!“ Баба ми је после причала да је била забезекнута одакле ми то. И дан-данас понекад повучем ручну да не опсујем. Некако ми је то ушло у свакодневницу опуштеног разговора. Кум, којег сам скоро венчао, ми је рекао да ћу да му крстим и дете и ако буде псовало да ће то да буде због мене! Он сам није веровао кад смо једном разговарали колико је он пута изрекао псовке за то кратко време. Разговор је био телефонски а ја сам са стране лупао рецке. После десетак минута разговора он је употребио 18 „неваљаштина“. Није могао да верује... Колега са факса ми је причао да је једном приликом био код свог деде на селу у околини Врања током лета. Тј таман је снег био окопнио у том мају кад је он стигао код њега и шетају они тако и наиђу на неког дединог комшију и они почну пре „Добар дан“ са „`Де си јебем ли ти сестру да ти јебем, а?“ „Ево ме пичко једна стара, нема те целе зиме, све ти јебем!“ И тако пар минута... Он упита деду што му се јавља кад се толико псују а овај му одговори у стилу, па нисмо се видели дуго па ето, мало, ред је... ! Све оно што нису рекли један другом због снега који их је раздвајао они сасуше један другом у лице, изљубише се и одоше сваки својим послом.

Да ли је богатство језика управо у тим добрим/лошим речима? Сочним псовкама? Кад се само сетим „Јебем ли ти све што ти се за кваку хвата!“ и мог фаворита који већ дуго није скинут са првог места на мојој топ листи псовки (које сам чуо, не и употребио јер су прејјаке) „Јебем ли ти први ред у сахрани!“ Колико духа је потребно да се све ово смисли? Колико ово далеко иде је за мене запањујуће... Многи лингвисти тврде да је погрдно изражавање мана народа, неинвентиност, сиромашност језика. Као, немаш ништа паметније да кажеш па опали по мајци, теткама, сестрама а ако си у Црној Гори и по оцу, браћи, стричевима... Нико се неће извући! :)

Моје мишљење је да те ситнице обогаћују слику коју желимо направити. Истакнути нешто. Наравно, није за сваку прилику али у опуштеној конверзацији, што да не? Сигурносни вентил треба да буде ван погона кад је опуштен разговор у питању. Ако неко не може нешто да каже, нема велики „вокалбулар“, ма нек` ожеже, шта има везе. Битно је да се ми разумемо, јел тако? Стресних службених ситуација има колико нећеш тако да се тада сви морамо понашати некако стегнуто. Зна се ред. Посао је посао. И не и пред децом. Знам, знам и ја сам му јеб`о кеву колико сам псовао док сам био мали али деца ипак не схватају у потпуности смисао својих речи а све ће да понове. И то вероватно у нејнезгоднијим могућим ситуацијама.