... четвртак...

Дуго сам мислио да се ја ту нешто трипујем али сам онда помоћу свемогућег интернета, схватио да нисам једини. Не волим четвртак, па то ти је. Пре нета, прва назнака да има нешто пробелматично са тим четвртковима је и сцена из филма „Breakfast at Tiffany’s“ када се предивна Одри Хепберн (Holly Golightly) буди после целовечерње журке код комшије и пита који је дан.

„What day is it?

„Thursday.“

„Thursday! It can't be! It's too gruesome!“

„What's so gruesome about Thursday?”

„Nothing, except I can never remember when it's coming up.”

Ту је још и невероватни Артур Дент који изјављује пар тренутака пре уништења планете Земље: „ This must be Thursday. I never could get the hang of Thursdays” и има ту још примера. Да не дужим ево лепог линка па http://en.wikipedia.org/wiki/Thursday кога не мрзи...

Нисам Артур, Земља није уништена, очигледно, а нисам ни Одри, нити сваке среде идем на журке али једноставно не функционишем како треба сваког четвртка. Буквално сваког. Многи имају проблем са понедељком. Прошао је викенд па им се још одмара и слично... Код мене је понедељак сасвим ок дан. Наспаван сам, одморан, могу да устанем кад год хоћеш, мада и овако и онако мало спавам, али генерално тада супер функционишем. И све тако до четвртка. Он ми је некако дно недеље. Посао ми је већ досадио, као и одлазак на исти, енергија ми је на све нижем нивоу као и резервоар стрпљења за све и свашта и свакакве ликове, близу је викенд али до њега се испречио цео петак тако је у принципу подоста до истог... Чуо сам мишљења да би требало мало позитивније да размишљам на тај дан па ће као бити све ок. Покушао сам. Размишљао сам о свему лепом што ми се догађало четвртковима. Има ту финих ствари, није да није али једноставно не помаже. Читав дан сам „low energy“. Мајка ми је рекла да сам се родио у четвртак. Хтела жена да ме развесели :) Шта ће, мајка к`о мајка...

Да не будем погрешно схваћен, нисам ја мрзовољан тим даном. Није ми таква природа, мада би се неки вероватно успротивили овој тврдњи. Само сам некако невољан, није ми до посла, до приче, до шетње...

Баш не волим четвртак!

Е да га јебем ако много псујемо!?

Не спадам у тамо неку врсту пуританаца. Не снебивам се кад год нешто није по ПС-у и слично, али ипак се понекад око једне ствари запитам. Да ли је могуће да толико псујемо? Не мислим ту само на Србе већ на све оне које би разумели само са знањем српског језика. Јел то Балкан неко згодно легло за псовање? Као да се свака псовка баш ту родила. Имао сам прилике да упознам различите људе у свету. Од хрватског молера преко немачког инжењера до пољске продавачице. И сви су имали неки свој начин изражавања беса и негодовања. С том разликом што нико није псовао. Бар не као ми. Њихове најјаче псовке нама звуче као да се обраћају детету. Понекад и смешно. Једно је сигурно: бога не псују. Нисам чуо нити једног странца да га је опсовао.

Не би ми ово можда толико ни пало на памет да нисам скоро са једним познаником случајно цитирао једну од реплика из наших старих филмова. У питању је „Варљиво лето `68“ где деда после матурирања унука каже да цепа покерски дуг директора школе. И на упитни погледа оца он одговара „Ко га шиша! Што игра кад не зна...“ Крајње бенигна, некако као покушај псовања. Чуо сам много пута мишљење како је велики Зоран Радмиловић отворио Пандорину кутију псовки у легендарној улози Радована 3. По мени, то је било све у служби улоге. Веродостојнија је. Ипак, каснији филмови ипак добијају више и више псовања. Опет, није да ми смета али примећујем.

Да ли је могуће да је немогуће направити комедију, шалу без псовке? Некад смо могли. Данас је опсовати нешто у говору обична ствар. Каже се да бог у Србији и не облачи гаће јер га мало, мало па пошаљу да јебе ово, оно, оног, ону и слично. Не исплати му се. Ако ово чита неко свештено лице, у шта искрено сумњам али ипак, нека зна да „не хулим“ и ако тако мисли нека мало изађе из Аудија и прошета се међу народом. Па кад упита „Извините, можете ли ми додати...“ то и то, највероватније ће добити чувену српску негацију: „`Oћу, курац!“ Убацивање имена мушког полног органа, посебним изговором, који нажалост писана реча не може одсликати, негира целокупну реченицу. И то онако, у инат!

Скоро ми је мајка рекла да је нашла неке старе аудио касете. Немам појма одакле их је извукла и како је физички могуће да још увек раде и имају тонски запис али ето. Само су пар година млађе од мене јер их је снимала моја баба. Тј снимала је мене :) Видео камере су тада биле луксуз па је она кришом укључивала снимање на радио апарату. Кришом јер ја кад год сам видео да она то ради нисам хтео реч да проговорим иако сам имао две до највише три године. Елем, ја сам на тим касетама толико псовао да је то страшно. Моја баба, која се сама описменила, у животу није опсовала ништа јаче од „Сунце ли ти твоје мало!“ а ја... Где ли сам ја све оно чуо... остаће мистерија. Најупечатљивији пример је кад ми је рекла да позовим њену комшиницу на кафу. Ја се лепо попнем на столицу, нагнем кроз прозор према њеном дворишту и викнем: „`Ајде на кафу, јеб`о те магарац!“ Баба ми је после причала да је била забезекнута одакле ми то. И дан-данас понекад повучем ручну да не опсујем. Некако ми је то ушло у свакодневницу опуштеног разговора. Кум, којег сам скоро венчао, ми је рекао да ћу да му крстим и дете и ако буде псовало да ће то да буде због мене! Он сам није веровао кад смо једном разговарали колико је он пута изрекао псовке за то кратко време. Разговор је био телефонски а ја сам са стране лупао рецке. После десетак минута разговора он је употребио 18 „неваљаштина“. Није могао да верује... Колега са факса ми је причао да је једном приликом био код свог деде на селу у околини Врања током лета. Тј таман је снег био окопнио у том мају кад је он стигао код њега и шетају они тако и наиђу на неког дединог комшију и они почну пре „Добар дан“ са „`Де си јебем ли ти сестру да ти јебем, а?“ „Ево ме пичко једна стара, нема те целе зиме, све ти јебем!“ И тако пар минута... Он упита деду што му се јавља кад се толико псују а овај му одговори у стилу, па нисмо се видели дуго па ето, мало, ред је... ! Све оно што нису рекли један другом због снега који их је раздвајао они сасуше један другом у лице, изљубише се и одоше сваки својим послом.

Да ли је богатство језика управо у тим добрим/лошим речима? Сочним псовкама? Кад се само сетим „Јебем ли ти све што ти се за кваку хвата!“ и мог фаворита који већ дуго није скинут са првог места на мојој топ листи псовки (које сам чуо, не и употребио јер су прејјаке) „Јебем ли ти први ред у сахрани!“ Колико духа је потребно да се све ово смисли? Колико ово далеко иде је за мене запањујуће... Многи лингвисти тврде да је погрдно изражавање мана народа, неинвентиност, сиромашност језика. Као, немаш ништа паметније да кажеш па опали по мајци, теткама, сестрама а ако си у Црној Гори и по оцу, браћи, стричевима... Нико се неће извући! :)

Моје мишљење је да те ситнице обогаћују слику коју желимо направити. Истакнути нешто. Наравно, није за сваку прилику али у опуштеној конверзацији, што да не? Сигурносни вентил треба да буде ван погона кад је опуштен разговор у питању. Ако неко не може нешто да каже, нема велики „вокалбулар“, ма нек` ожеже, шта има везе. Битно је да се ми разумемо, јел тако? Стресних службених ситуација има колико нећеш тако да се тада сви морамо понашати некако стегнуто. Зна се ред. Посао је посао. И не и пред децом. Знам, знам и ја сам му јеб`о кеву колико сам псовао док сам био мали али деца ипак не схватају у потпуности смисао својих речи а све ће да понове. И то вероватно у нејнезгоднијим могућим ситуацијама.

Како сам се провео на летњем распусту... Малта и још понешто

Одмор је био, дакле, прошао. Прошло време баш тужно звучи кад човек прича о одмору. Невероватно је колико сам се лепо осећао кад сам себи говорио: „Ускоро ће одмор!“ Сада је ситуација потпуно обрнута... нажалост. Али, није ми жао. Било је добро за све паре. Две недеље сунчања, шетања, ма одмарања бре! Малта је, морам признати, невероватна мешавина свега и свачега. Размишљања су им и даље из прошлог века (звучи познато, зар не?), возе левом страном, остало им од Енглеза, као и много других ствари иако их и дан данс криве за своје неуспехе. Нису се потрудили нешто много да се цивилизују како су 30. марта 1979. године прогласили независност од Уједиљеног Краљевства а пре 15так година постали део ЕУ, тако да ми личе на урбанизовану Црну Гору. Ушли у ЕУ, дозволили куповину свима ко је хтео да гради било какав хотел, било где на камењу и то је то. Данас имају један од најмодернијих „Хилтон“-а као и „Интерконтинентал“. Добро по њих јер су наставили да живе по свом. Велика гомила нерада. Изнајмљивање је дефинитивно посао за нераднике. И њима иде баш, баш добро. Море су добили за џ и сад га само чувају. Пар пешчаних плажа изгледају као што већина замишља да треба да буде. Имају и они Плаву лагуну, па наравно... Тамо је песак крупан и светле је боје тако да је вода тиркизна. Може само да се замисли. Или да качим слику, хммм... Видећемо. Колико их мрзи да се цимају око свега говори податак да су им ресторани као фотокопирани. У који год да сам ушао имао је скоро па исти мени. Много пилетине, говедине и свињетине као и зечетине али морских плодова на овај или онај начин, јок. Или премало. Неко ће помислити да сам очекивао превише, можда и јесам, али опет па био сам на мору! Ало бре! Ја реко` сад кад падне нека чорбица од ајкулиних пераја (ово нисам очекивао због филмова већ због чињенице да ајкуле воле Медитеран кад им је до мрешћења тако да су Малтешки рибари уловили највећу ајкулу у том мору, икад. Била је 9 метара дугачка. Дакле, очекивао сам то са разлогом, јел...), нека скуша на жару, хоботиница или неки рак у супи са белим луком и тако даље, и тако даље... Слабо... Додуше, тога је било само у једном месту на целом острву. Маршалок (оригинал је Marsaxlokk :) ). Рибарски градић и тога тамо има. Али је на сасвим другом крају од места где сам ја био. Малта (мала дигресија, они је тамо изговарају као Молта и језик им је чудна мешавина претежно арапског и италијанског, мада је мене с времна на врема подсећао и на албански) је мала. Око два сата колима с крај на крај. Одакле ми ауто? Изнајмио нисам, а требао сам, и ето... Тамо нисам јео. И да не буде сад ко о чему баба о уштипцима, курва о поштењу, војник о скраћењу а ја само о јелу, свега тамо има. Мамипара од туриста има колико нећеш. Од ситних џиџабоца до скупоцених ресторана и клубова. Па ко воли... Ипак, ипак морам споменути невероватан саобраћај. Не мислим овде на „погрешну“ страну, нисам дете :P, већ на чињеницу да правила у саобраћају у ствари и не постоје. Опет звучи као код јужних комшија, зар не? Вози се већином средином пута док ти неко не наиђе у сусрет а онда се мало измакну, тек толико да се не очешу. Као да темпирају минимални могући размак. Закон већег на путу важи. Усвојили су енгелску возачку изреку „Might is right“. До краја, јер кад наиђе бус, ух. Ем су то стара возила, око 30-так година у просеку, без претеривања, ем је сваки возач тог буса у ствари и власник истог. Звучи невероватно али је сваки бус регистрован на породицу тако да је могуће да га један дан тера ћале, сутра кева а прекосутра може и баба. Дозвола се лако стиче. Пре уласка у ЕУ полагање возачког је трајало око 400 до 500 метара. Зависи колико је полагач вешт и спретан у вађењу довољне количине новца полицајцу поред њега. Данас мора да се одвоза одређен део па може и без кеширања али то је у принципу и даље то. Стога, кад видиш велико возило које ти долази у сусрет на Малти... бежи лево колико можеш! Лепо је што је тај исти „градски“ превоз јефтин па клацкање и не падне баш толико тешко. Климатизацију немају, наравно али им и не треба јер ветрић непрекидно ћарлија... милина... Максимална температура ваздуха је до 32 степена, воде до 20... кад се само сетим колико сам уживао... муко моја радничка. Јеби га, мора се... Мора се зарадити за следећи одмор. :)

Поред одмора, који се очигледно наметнуо као тема, нешто друго ми је баш прочачкало мозак. Не, није фудбал и Светско првенство али посредно има везе са њим. Свако навија за неки тим у неком спорту. Прошлог месеца у фудбалу али и иначе. Рецимо да свако воли своју земљу или цени неку другу (као колега с посла навија за Холандију, његова жена за Енглеску а деца за Немачку) и воли обележја исте. Некако ми то дође нормално, зар не? Повремено волимо и да истакнемо то обележје. Неко заставу, неко грб, неко дрес... Ја сам, на пример, прошетао дрес наше репрезентације и окачио јебену заставицу на ауто. Њих искрено не волим али рецимо да је прорадио неки инат јер су у месту где живим све Немци. Невероватно је колико сам питања добио типа „Јеси ли смео?“ Због чега се поставља увек тако нешто? Јасно ми је да сам у Немачкој и да они воле фудбал и бла, бла, бла... и да је можда у групи увек по неки тотални кретен који ће покушати да ми учини нешто нажао. То се није догодило, као што сам и очекивао јер сам пре годину, годину и по, проверио ниво агресивности прошетавши шал Борусије Дортмунд поред двадесетак навијача Вердера. Добио сам много вике и повике, вређања, вербалних претњи и то је то. Кад год постоји могућност да се скупе навијачи, ту је негде и мурија. Знају то они. И пазе. Не треба им млаћење са модерним нинџа корњачама. Људи знају да немају шансе. Било како било, дрес са бројем 9 и Пантелићевим презименом изнад је био на мојим леђима и доживео сам само интересантне тренутке. Ко год ме срео обратио ми се са одређеним поштовањем и разговор је текао у правцу како мој тим нема шансе. Логично размишљање противника. Није било проблема. Бар не док није почела утакмица. Позвао ме је један познаник, Немац, да одгледамо текму заједно у граду. Може, рекох. И иако, судећи по изразу на његовом лицу, није очекивао да ја дођем баш у дресу, одабрасмо крајње насумично један кафић где је све било црно-црвено-жуто. Нису ми дали да седнем поред било кога. Меч није ни почео али не, не може. Страх!? Неее... већ само нетрпељивост. Опет, човек то може да разуме. Бежи бре ти, немој да ми сметаш овде док гледам утакмицу, је било у погледима. Добро, добро, није фрка, склонићу се, нисам будала, не тражим кавгу без разлога, те сам се са све домаћином склонио од нежељених погледа. Победили смо и није им било право. Нормално да није али опет, понављам, без и најмањег проблема сам прошао кроз цео кафић до излаза. На Малти сам видео, чини ми се, све могуће и немогуће заставе. Нема ко није за кога навијао. Седели су по кафићима и пабовима заједно Немци, Холанђани, Енглези, Шпанци па чак и Французи... и викали и навијали и свашта нешто радили. Једном речју, уживали!

У чему је онда наш проблем? Да ли је могуће да су нам психу толико сјебали да се просто плашимо да се истакнемо било где? Када треба у причи споменути ко смо и шта смо само се у Србији са 150% поноса изовара Србин а свуда даље... некако тихо и бојажљиво. Сви цене када јасно и гласно кажеш ко си. Може се догодити да наставе да те посматрају мало другачијим очима али пропаганда је урадила своје. Знам колико није добро бити припадник неког лоше изрекламираног народа, то ми је кристално јасно али нисмо само ми под утицајем лоше приче. Кад овде виде црног човека одмах подсвест проради и почне да говори како је он дошао из неке афричке државе где једу малу децу. Кинези су омражени због свемогуће робе малог квалитета и велике јефтиноће. Арапин је терориста, одма`! Ко год дође са Балкана је највероватније ратни злочинац. Хрвати се мало бусају у груди како су они другачији и куну се у Немачки спас али овима овде је то невероватно исто срање. Један од колега ми је својевремено рекао да је био на хрватском мору и да је после тога скокнуо до Србије. Било ми је мало чудно да је баш „скокнуо“ јер ипак, није то баш толико близу а он ми одговори да је био у Загребу! На моју констатацију да је био у главном граду Хрватске, питао ме је да ли сам сигуран!? За њега је Дубровник био главни град Хрвата а био је збланут кад сам му на нету показао да постоји и северни крај. То је за њега било откровење као и чињеница да је Босна окружена Србијом и Хрватском. Ишао је колима на море и није могао да верује како је Словенија „узана“ јер му је требало мање од два сата да прође са једног на други крај. На тв-у му се чинило веће... Као што рекох, ми смо за њих све исто. Заболе их. Једноставно им није битно. Али им је интересантно да виде заставе и обележја. Привлачи то пажњу, к`о вранама. Све ново што сија и пресијава се је заслужило пажњу. Кажем ко сам и одакле сам па се онда поведе разговор на тему свега и свачега. Због чега се онда скривати? Због чега онда остајати у константној илегали? Потпуно подржавам истицање државних симбола и свега што нас обележавау најлепшем светлу свуда по свету! Да је којим случајем Хрватска играла у Јужноафричкој републици... па ја мислим да нико не би жив остао од црвено-белих квадратића! Сигуран сам у то. Одакле њима толико жеље да се истичу? Питање можда и за психологију али и за све нас по мало. Сви припадници малих народа се желе истицати. Као мали пси. Обавезно лају на све велике. То се мора ако се не жели асимилација. Није ваљда да ми подсвесно желимо да будемо асимиловани? Не верујем и не желим да верујем у овако неку помисао. Ми немамо нешто било коме да доказујемо и ми смо са тим потпуно у реду али шта имају било коме Американци да доказују? Чему њихова застава и мало, мало па и химна у свакој могућој прилици? Шта они више имају било коме да доказују? Да не заборавимо можда ко су, јел? Мааа вааажиии... Због чега се ми према својој застави, државним обележјима и уопште националној припадности односимо као да нас је срамота? Ово говорим из свог и искуства још неких људи који живе и раде ван мајке Србије. Додуше, где год се може сакупити минимум 100 Срба постајемо дружина којој нема равне, бре! Све можемо да их победимо до доручка... Све остале смо ми вековима уназад добијали кад `оћеш! Чим се група расформира... готово... ентузијазам и припадност свом народу нестаје. Морам да додам да овоме доприносе и наше амбасаде које ни на који начин не окупљају Србе. Ово тврдим из немачког искуства. Како је негде на другом мсету, могу да причам из посредних прича и рекла-казала варијанти. Сви се постављају некако понизно, погнуте главе, посрамљено... Па јел сви који тако раде знају да ће тако добити само још више непоштовања? Јел знају да онда почиње да важи „удри коња који вуче“ јер тако погнуте главе могу само да раде и да буду израбљивани? Јел могуће да нико нема више довољно самопоштовања, сем кад је у групи? Јел могуће да је постало толико срамотно рећи: „Ја сам из Србије!“ и знати бар основне ствари из своје историје па им свима дати до знања да није Србија то што је данас већ да је била оно што је морала да буде у својој историји? Лепо је рекао Наполеон. „Историју сваке државе одређује њена географска позиција.“ Истина. А и омражено-вољени Тито рече да смо на таквом географском положају „да сам ђаво о нас зубе оштри.“ Због чега већина жели да се тога не сећа? Због чега се све то потискује? Онако мала Малта се невероватно поноси својим витешким редом Светог Џона и соколовима. Нико и не пита шта су бре ти витезови по свету, највише по Блиском истоку, урадили. То су витезови, еј! Гледам гомиле скулптурица и фигурица које их приказују у борби а имају оклоп као што је имао и цар Лазар. Па? Ко је чуо за њега? Свако веће презиме је и у Србији имало свој грб, заставу и штит са тим истим грбом. Јел ми то заборављамо намерно или случајно?

Јесте, знам, у Србији се лоше живи. Ја сам један од оних који је успео да се снађе. Игра случаја али је тако. И шта сад, јел треба да заборавим одакле сам и да можда додатно понекад и опљунем ону средину, мајку и оца који су ме направили човеком? Нема шансе! Никад! У Европи, можда и у свету, нема народа који је направио толико зла колико су то урадили Немци. И то из два покушаја! И даље покоравају Европу, финансијски... и нема да нема заставице, сад већ познате свуда у свету, да сви знају ко су и шта су. Јаки су, велики су, јесте... можда сад. Али нису то били 1946. године 100% сам сигуран. Нема погнуте главе већ гурај, дигни главу, гледај напред, не криви друге за своје грешке и идемо! Само напред, нема стајања...

Не знам, нећу даље... али ово ме једе, изнутра ме једе. Да не буде да сам ја ту нешто националналистички настројен па сад дрвим без везе о великој Србији и малом Хрватима рећи ћу само да су ми у породици теча, стрина а од скора и ташта припадници Хрватског народа. Мој коментар нема везе са тим. Само се питам докле ће свако ко се иоле потруди да нас представи у неком бољем светлу да буде спутаван у тој идеји. Коме одговара срамотна илегала?