Почињем да волим ноћ

    Тераса. Столица је удобна, ноге подигнуте, прекрштене на, за то намењеном, додатку. На столу, поред пепељаре, мирише чашица домаће траварице. Тишину и мир нарушава звук паљења шибице а затим и звук жара приликом удисања дуванских испарења. Тек запаљена цигара има најлепши мирис а њен опори дим шири ноздрве и иритира језик и непце. Облак дима се лагано растаче и нестаје у ноћи. Месец и пар слепих мишева ми праве друштво. Нигде, никога. Тишина. Сви спавају. Мирно је. Сањам ли? Не! Будан сам и пуним батерије енергијом мира и тишине, док смирујем мисли и пуштам их да дођу и да прођу. То понекад уме да буде тешка и напорна процедура али овде, сада, у тишини, у мраку то је некако лакше.

    Ноћ лагано постаје мој омиљени период дана. Није да нешто посебно волим таму и ноћ, чак бих пре рекао да сам јутарњи тип. Али, како време пролази, живот се прилагођава и само тада се стичу услови да неко време останем сâм. Сâм са собом, својим мислима, идејама, стресовима, сањарењима, бригама, питањима, мишљењима, убеђењима... Једноставно не морам ама баш ништа да радим. Ни да кажем. Баш ничим не морам да реметим природу осим да постојим.

    И ето, цигара је догорела, траварица је умирила пецкање а дубок уздах изазива зевање. Време је за починак. Сутра је нови дан.

Серијал. Део: десети. Нешто си ми нервозан данас, а?

                  Ко је бре нервозан!? Ја!? Је ли!? А ти!? Теби је све потаман, наравно, је л` да!? Само сам ја тај који је нервозан а сви остали су скроз супер, лепо вам је свима. Нека, нека је.

             Добро де, карикирам неке могуће екстремне ситуације али да је нервоза ту, ту је. И тешко налази пут напоље откад смо притерани уз унутрашње зидове својих домова. Мука је највише због деце. Заиста. Не кривим их, далеко од тога, јер не могу бити криви за оно што нису проузроковали. Мали су и тешко им је да појме да морају све да сведу на минимум. Када пређу меру, онда наступамо ми, родитељи. Приметио сам да обоје улажемо енормне количине енергије да они не осете сву проблематику. Све више се трошимо а истовремено имамо све мање времена да натанкујемо енергије. Мало је тренутака када било ко од нас може да буде сам, да га нико не дира, не зове и не тражи нешто. Зато и долази до нервозних излива. Од стране свих нас. И разумем све то али је компликовано. Некако тешко. А нисам то очекивао, заиста нисам. Бар не у овој мери.

            Нисам лицемер. Знам да многи имају већих проблема од јебене нервозе и досаде. Не знају да ли ће остати без посла, ако већ нису. Питање им је шта ће ускоро за стан, ручак... Разумем и то али им не могу помоћи. Помажем коме могу. Зато ово и причам у својој кафани. Седим, пијуцкам онако сам за столом и питам се, докле? Слуша ли ово неко? Зна ли све ово? Или се прави мутав? Или је у некој својој опакости све ово, баш овако, смислио?

Серијал. Део: девети. Сад они као могу да се загрле, а ми?

           Ако заиста нема лека ни терапије, што је према последњим одступним информацијама из званичних канала последња валидна истина, како и када ће неко одлучити да се стало на пут зарази?

                 Како то да Кинези могу лагано да се окупљају? Ко је рекао и чиме се водио када је изјавио да је дозвољен нормалан излазак из кућа и станова? Заиста се питам ових дана у чему је трик. На страну чињеница да је Кина веома тоталитарног и диктаторског уређења па су и информације које одатле долазе поприлично чудне. Полазим од основних постулата проблема и покушавам да сложим слагалицу до краја. И не иде ми. Можда сам ограниченог коефицијента интелигенције, у шта сумњам али ето нека ми то буде отежавајућа околност док размишљам.

                 Вирус је веома заразан, што ће рећи да се много лако преноси. Довољна је да једна особа, на пример, оде у продавницу, пренесе вирус касирки а она читав део града зарази у року од десетак дана. Немају сви симптоме тешке болести. Већина се провуче са мало симптома ако их уопште и буде. Ово све говори о подмуклости преноса вируса. Неко не мора уопште и да претпостави да има вирус у себи и да као такав зарази много других. Због тога су се многи одлучили на карантине како би се спречило ширење. Разумљиво. Научници у лабораторијама раде на налажењу лека или вакцине али по том питању нема још резултата. Самим тим, седење у изолацији је најреалније решење.

               Докле тако? Ко одлучује да нема више опасности од великог ширења заразе? Како тај неко зна да вирус више није подмукао и да неће доћи до поновне епидемије, преко опет оне мучене касирке? Како су то Кинези решили? Нема лека, то сам рекао а они решили? Како мајку му? 

                Недостају ми делови слагалице за комплетну слику. Не вреди.