Јирген Клоп није тренер, он је тренерчина!

               Има већ доста година како нисам одгледао фудбалску утакмицу на те-ве-у а поготово је доста воде прошло испод Савског моста откад сам некој уживо присуствовао. Ипак, никад не реци никад и прошлог викенда је моја породица угостила познанике из, далеког нам, Котбуса.

               У питању је једна трочлана породица и једини мушки члан исте, тзв. "тата", је велики обожавалац фудбала. Немац, рођен и одрастао на истоку, и никад није имао прилику да дође ни у Дортмунд ни на стадион Борусије. Е сад је имао прилику и какав би ја био домаћин да му не изађем у сусрет. Једва купих карте, које се у продају пуштају 4 до 6 седмица пре утакмице. Годишње и претплатне карте су давно распродате и за ове је била фрка. Два дана после почетка продаје, после неуспеха куповине преко нета, Малена је отишла до града и пазарила нам две у делу преко пута најгласнијих навијача, чувене Борусијине "Süd Tribüne", у 4. и 8. реду али је број седишта био исти па смо бар седели један изнад другог. Гужва на уласку, провере, чекирање као на аеродрому и јурњава на своје место јер је све је нумерисано и распродато.

 

"Süd Tribüne" илити југ...

... исток...

... и запад.

 

 

Тачније 80 645 душа је присуствовало дуелу Борусије и Хановера. Стигосмо одмах након почетка и таман нађосмо своја места кад се зачу пиштаљка. Пенал! Ко је на голу? Голман Хановера. Ух, `бем ти, пенал за Борусију! Већ!

Појма немам ни ко је шутирао али га је голман "прочитао". Срећа те није нешто посебно скочан...

И то му дође све што је вредело на утакмици. Четврти минут. Фаул. Пенал. Гол. Било је ту још пар шанси али једном речју, туга. Два дана сам се питао због чега ли дадох 43€?

                    И овај блог би могао овде да се заврши да не би Лиге шампиона и гостовања Борусије чудном Арсеналу. Мало је ту било среће, мало тактике, мало заиста доброг фудбала и жуто-црни однесоше сва три бода. Опа! Па који је онда тим играо портив Хановера, у ноге их јебем? После свега овога, шлаг на торту за обожаваоце немачке "Бундес лиге". Гостовање Дортмунда у Гелзенкирхену. 1:3 Шалке-Борусија! Ау! И то је један од бољих играча био неки Љакпо са надимком "Куба" којем сам се хтео најебати миле мајке због очајне игре против Хановера. Ушао је као замена и био такав смор на средини терена да је то страшно. Рвао се са свима и само био предмет око којег су се правили фаулови. `Ајд` што је рушио противничку игру, али је нервирао и своје саиграче. А јуче? Блистао!

            После свега овога сам једно схватио. Јирген Клоп је тренерчина! Тактизира, разиграва, уиграва, одмара, напада, ма све бре како треба али што је најважније баш кад треба! У Борусији је од 2008. године и од тима је направио право чудо. Само се питам да ли ће му замена, кад год буде дошла на ред, бити достојна његових успеха? Свака му част. Нисам неки велики навијач Дортмунда, чак се и селим из истог, али свака му част!

 

П.С.:

               Ипак, не би ни он био то што јесте да му није Левандовског напред и наше горе листа испод броја 4 на леђима назад.

Може да прича ко шта хоће али кад он није расположен, Борусија је у проблемима. Или добије гол или буде "стопостотна шанса" за исти.

                 После утакмице је права милина напустити препуњен стадион јер је организација заиста одлична. Ко је дошао колима, отишао је с паркинга низ улицу која је била затворена за саобраћај. Ко је дошао јавним превозом, чекао је око десетак минута да дође следећи воз и готово. Ко је дошао пешке, прошетао је градом у жуто-црним бојама. Ни бициклом није фрка напустити околину стадиона. 

 

Мада је било и ових збуњујућих семафора. Крени лево, крени десно, свеједно је. Куд год кренеш, стићи ћеш до центра града. Је л`? Према овоме би се рекло да Дортмунд и нема неки други део града осим централног.

 

А ја сам хтео да госту пазарим неки поклон па смо сврнули у "фан-шоп". Није изабрао ништа јер нам није био циљ да купи нешто што би му стајало у орману јер где се још може носити дрес или мајица са ознакама Борусије осим у Дортмунду? Ништа. Да би премостили одлазак већине, направили смо паузу поред чувеног стадиона са "црвеном земљом". 

 

Нови, велики "Зигнал Идуна Парк" (Signal Iduna Park) стадион, ипак, не може да баци довољно велику и довољно стару сенку на претечу фудбала у Дортмунду.

Што ли га зову "црвена земља" да ми је знати?

Ко воли да мења салвете? Ево једне посебне. Из биртије покрај стадиона.

 

То је стари стадион, који памти више голова о свих гледалаца који је сада помоћни терен и место на којем се одигравају којекакве аматерске утакмице и атлетска такмичења. Уједно је и место састанка окорелих навијача који уз кобасицу и пиво певају навијачке песме, које су очајне и чудно једноставне, и препричавају важне тренутке. После ове против Хановера, свака друга рече је била: "Шајзе!"

Моје букагије

           Свако вуче неке букагије у животу. Пре или касније. Неко успе да их скине и ослободи себе и душу великих мука, а неко не доживи тај тренутак.

            Моје букагије су неспавање. Бесане ноћи. Током последњих две и по године, само пар ноћи сам спавао без прекида. Када кажем прекид, мислим на будно стање од најмање пола сата. Некад је знало да буде и по два сата „у цугу“ али уме да буде и по неколико пута по десетак минута током ноћи.

Сам сам их себи окачио о ноге. Када сам их спремао и качио на ноге, тога нисам ни био свестан. Сада је касно да их скинем. Превише су квалитетно искројене и већ ми је и само тело срасло око њих. Међутим, од скора сам почео да осећам последице. Да не би тих последица, не бих ни био у потпуности свестан да ишта вучем. Губим стрпљење лакше него пре, лакше се изнервирам и деконцентрисанији сам. Разлог за све ово је умор. Ништа више. Једноставно сам ненаспаван. Ја јесам тип човека којем треба мало сна али оволико мало је већ екстремно.

        Мирко се још увек буди ноћу, некад сања, некад не сања којекаква срања већ се пробуди због неког баналног разлога, типа заврнутог покривача, и потом ме зове. Из свег гласа ме зове. Кроз плач. Јауче. Запомаже скоро. Све што му тада треба је да дођем и, како он каже, „будем ту“. Да клекнем поред кревета како би он могао поново да заспи. Сâм сам крив. Још док је био беба, било ми га је жао док је плакао и клечео сам поред кревета, давао све од себе да га смирим. Успевао сам у томе, успевам и данас али сам већ поприлично уморан.

         Јеби га. Такве су букагије. Зајебане. Све што сад могу да урадим је да сачекам да порасте, да га прође та мукица па да се наспавам. Бар се надам оваквом развоју догађаја.

Један од мојих највећих животних потеза

               Јуче, 29. септембра, пре тачно шест година, на паркингу изнад Маријине ливаде у Минхену, сам први пут видео љубав живота мога. Малену. Тада нисам био свестан ни тренутка ни чињенице да је она нешто најбоље што ми се у животу догодило. Без ње, ја нити бих био ово што сам данас, нити бих имао оволико блага у животу. Жену која ме воли и разуме и двоје дивне деце.

            За пар дана, тачније 4. октобра, навршава се пет година од како смо озваничили нашу везу. Ја рекох: "Да!" Она рече: "Да!" Разменисмо прстење и постадосмо муж и жена. Пред богом смо то постали нешто касније...

             Између ова два датума, још колико сутра, најдаље прекосутра, идем у банку да потпишем папире за кредит за стан. Прво на десет година а онда ћемо да решимо остатак дуга. Стан није луксузан, није међ` тзв. елитом, није чак ни новоградња већ је стара градња, није велики али није, бога ми, ни мали већ је највише што сада могу да се растегнем а да ме не заболи. Сам стан чак и није толико битан, колико је битан тај потез. Куповао сам воће и поврће на пијаци, мало се цењкао, мало подјебавао продавце, мало они мене. Већину сам појео док се мали део покварио и убуђао. Куповао сам гаће и чарапе, не зна им се број. Ципела и ципела сам подерао да ме неће сви обућари света закрпити. Све је то било и прошло. Потрошило се. Чак сам и ауто продао. Не треба ми више. Све у животу дође и прође али стан је некретнина. Ова сува и једноставна реч звучи некако охоло, бирократски али заиста наглашава суштину. Њега нећу појести, подерати, износити... Остаје. Отац ми је давно рекао да се човеком, ипак, постаје тек кад саградиш кућу. Добро де, кућа, стан, то је све исти смисао. Нешто мора остати после.

             Управо тај мој отац није стигао да види било који мој успех у животу. Није да је он сумњао у мене, напротив, али ће ми до мог последњег удаха на овоме свету бити жао што није био сведок ничему, чему је толико жудио. Факултет, посао, жена, деца, а сад и стан. А заслужио је. Да бар није... Нема везе, живот иде даље а ја сам срећан што ће моја мајка бити та која ће памтити сваки трен овога дела мог живота и чувати га.

          Шанса за стан је искрсла, неки би рекли, у баш јебеном моменту. Пред пут у Индију. Јесте, биће напето, али није неизводљиво. Немци имају своја правила која морам испоштовати па полако. Имам још око два месеца. Решићу то па кад се вратим из далека откључаћу врата свог стана, еј, свог! Велика ствар ми се догађа у животу и само се питам хоћу ли бити свестан овог потеза касније? Хоћу ли ово што сад радим моћи икада објективно сагледати? Да ли ћу успети да разаберем праве од свих мисли и брига које ми сад тутњају кроз главу? Вероватно никад нећу сазнати шта би било да ово нисам сад учинио јер деца расту, њихови прохтеви ће бити већи, што саму будућност чини далеко неизвеснијом него што она сад изгледа, а ја и Малена ћемо морати на све те изазове да одговоримо на прави начин.

                Ко га јебе! Сад, ил` никад! И нек` нам је бог у помоћи.