Куповина недељом

                  Чудим се, ево већ годинама се чудим, и не могу да се начудим. Чему то?

            Биће да је психологија одиграла своју улогу. Зли трговци су очигледно посегли за сваким трагом, сваком травком, сваком врстом опсене која би им помогла да натерају људе да се лепше осећају док лако троше тешко зарађени новац.

              Није ми лако да поверујем да баш недељом толико људи мора нешто да купи. Када кажем мора, то се односи на животну потребу. Глад, па оду да купе хлеба. Жеђ, оду да купе неку течност да је утоле. Или је, на пример, хладно, те је нека топлија одећа добро дошла. Ове врсте потреба не постоје недељом. Свако ко бар мало планира свој живот, ко ради уобичајено радно време, жели да одмори, да искористи тај богом дани седми дан и дâ души одушка. Кад оно, хопала. Отворене су радње и продавнице. Идемо, купуј, узимај, сад ил' никад! И управо тај дан, тај моменат када је прекопотребни одмор ту, баш тада када је гард спуштен јер нема разлога за концентрацијом да се не направи нека грешка, су трговци успели да искористе и намаме народ жељан хлеба и игара. Са осмехом се устаје из удобне фотеље топлог дома и одлази да се кроз шетњу и, назови, разоноду извуку из џепа новци за јефтине мајице, гаће, опанке, јакне и ђинђуве.

                Са друге стране пултова и излога стоје продавци и продавачице. Људи исти као и купци само што ипак раде. Немају ни тај дан одмора. Угњетавани су до коске. До сржи постојања једног човековг бића. Натерани су као најгори робови да дођу на своје место, да се среде и осмехују свима као какви имбецили и сиве масе са пола мозга. Желе ли они то? Па наравно да не желе! Једном приликом, у Београду, у једном од оних трговинских центара, сам са маленом ишао у биоскоп. Недеља и што да не. Пролазимо поред многих продавница кад тамо цео низ, отворен. Раде! Кратко упитах, из чистог чуђења, фину госпођу која се тамо затекла: "Па ви радите?" Благо се осмехну и рече: "Ето, радим. Рекла сам газди да ми лепо купи овде неку угаону гарнитуру са креветом. Шта ког ђавола ја уопште и идем кући кад се само малтретирам кроз градски превоз. Овако лепо одрадим, одспавам, обучем се па поново. Само ми још један кратак ланац недостаје да не побегнем." Иронија је јака код ње била.

            Никад нисам куповао недељом. Никад и нигде. Био сам у свакаквим животним ситуацијама и разним деловима света и успевао сам све да учиним да недељом не идем у куповину. Нисам и нити ћу! Није велика ствар али је то мој мали допринос у борби против трговачке похлепе. 

Није ми први пут

                 Наравно да није! Већ сам се пар пута питао да ли ову кафану још увек неко обилази, интересује ли се уопште за ово место?

                 Сваки пут сам добијао повратне информације у стилу "па наравно" али мало ко остави неки траг да је свратио. Из тог и само из тог разлога сам умео да се упитам да ли да наставим. Сада је мало другачије. Питам се и због себе. Јесам ли изневерио и себе и друге својом нередовношћу, коју сам крајње великодушно понудио на отварању кафане. Свакако могу да се позовем на живот и обавезе које он носи са собом али "ко хоће, нађе начин а ко неће, нађе оправдање." Дакле, питање је по мало Хамлетовско: да ли ја ово и даље хоћу да одржавам? 
              Дао сам себи довољно времена за размишљање и да, хоћу. Истина је да онолико елана заиста нема што приписујем умору. Догођало ми се доста тога, догађа се и даље и, како ствар исада стоје, неће се моје стање много променити док се неке друге околности и животни услови не измене.
                  Али, то је већ нека друга прича.

Темпирана бомба

       Нисам у неком чудном утиску после гледања неких филмова катастрофе или апокалипсе која само чека да се догоди али Индија је заиста држава, можда чак није једина, у којој здравствене катастрофе заиста могу да се догоде.

             Сви нешто чисте, сређују, брискају, полирају и слично. Међутим нико то не ради како треба. Прво, све што је испред куће или имања, није од интереса. Тамо бацају све што им не треба, пљују, просипају, истресају и слично. Једноставно речено, све што је ђубре и што је непотребно, врло брзо заврши испред врата. Не у контејнерима, већ једноставно на улици. Ту се ради о малим стварима, као што су мала паковања неких бомбона и чипса па до великих, као што су покварени аутомобили. Све то остаје на улици. Неко у неком од тог отпада види неку ситну зараду и однесе код себе. Ипак, већина остаје на улици и само се гомила.

              Даље, станови, фирме и друге заједничке просторије су стално под метлом или крпом. Током читавог дана неко дође, нешто склони, обрише, пребрише и оде. И опет тако, стално у круг. У неком уобичајеном координатном систему, људи који раде послове чишћења и одржавања дођу или пре радног времена или после, ураде све темељно и како треба и готово. Овде то раде током целог дана и потпуно бесмислено. Ево пар примера. Човек узме онај моп за подове, или како год се то зове али мислим на ону чупаву метлу која добро скупља прашину и стине честице и упија течност и крене са једног краја ходника ка другом. И онда то врти по поду са једне на другу страну, корак по корак и тако иде до краја ходника. Да ли је нешто негде скупио? Јок. Истрљао је и он је своје испунио. Ако је нешто негде и било прљаво, више није тамо где је било већ га је једноставно размрљао толико да се не види али је јебено свуда по ходнику. Онда, тоалет. Писоари, кењаре, све као и нормално. Ту је опет посебан систем чишћења, рекло би се. Није. Узме крпу, пребрише писоаре, под, чесму, површину око чесме и лавабое. Све са истом крпом. Хигијено, ниси никад ни постојала у овој држави. На све стране их је могуће видети, те неуке, необучене и нешколоване људе како раде послове одржавања најбоље што знају а то је најгоре могуће. Могуће изворе заразе само распршују све више. Не тврдим да је потребно користити неке хемикалије или отрове, нису ни они нека велика и сигурна помоћ, али тврдим да се све ово може довести у разумну меру.

                    Свуда вребају микроби и бактерије. Овакав стил живота је довео Индију ту где јесте а то је да су сви генетски отпорнији на разноразне заразе и тешке болести али то само оне које вребају у Индији. Чим оду негде ван, почињу мучнине, прехладе, упале, запаљења која лече веома дуго. У Индији су сви извори заразе на извол'те. Увек су у додиру са њима. Сви други посетиоци, нису. Зато су сви други ризичне групе које се могу разболети и те болести пренети у неке друге делове света.

                   Поред свега реченог, има још једна потенционално најопаснија околност. Радна снага је у Индији јефтина. Ма и мање него јефтина и увек на располагању у великом броју. Долазе из свих слојева друштва. Неки знају шта је хигијена, неки не. Због повољности, све велике компаније и светски концерни имају своје погоне тамо. Или неке индијске фирме са којима сарађују. Једни од највећих послодаваца су фармацеутске компаније. Производња лекова, вакцина, инјекција и другог санитетског материјала је веома скупа и нема неке да није негде у Индији. Широм целе државе су. Мали и велики погони. Све врсте лекова се производе. Људи раде за мале паре, колико се придржавају хигијенских прописа, у то не улазим, само знам да им је лако да манипулишу прописима о заштити животне средине који су већ на ниским гранама. Отпадне воде и разноразне друге течности веома брзо завршавају у речним токовима, морима и земљи. Све оне садрже растворене, у веома малој мери, најчешће антибиотике и то се догађа годинама. Сада су реке у Индији једне од оних које имају највећи садржај антибиотика на свету. Чему то све води? Претераној отпорности микроорганизама на лекове и њиховој неприродној мутацији. Неки то зову супербактеријама и сличним звучним именима али не мислим да су те бактерије саме по себи проблем већ у комбинацији са горе наведеним непознавањем основних правила хигијене, сматрам да може доћи до опасне експлозије, неке епидемије. Не великих размера али неке која ће бити од неке уобичајене болести али ће бити фрка око лекова.

                 Шта знам, можда је ово размишљање због година, можда од страха да се тако нешто заиста не догоди, не знам ни сам. Само имам такав утисак. Сматрам да ово распиривање прљавштине не може довека трајати. Јесте да је историја Индије веома велика, хиљаде година су у питању али све то можда има свој крај. 

                 Биће да су ипак године и родитељство па сам овако забринут. Никад нисам имао овако неке латентно негативне мисли. Још увек сам оптимиста по убеђењу али сада имам вишегодишње искуство. Индијско искуство чак из непосредне близине.