Где сам био сво ово време? Шта сам радио?

           Поздрав свима после дужег времена. Знам, знам, давно сам обећао да ћу бити редован и ово кашњење ми реално и смета. Једноставно нисам стигао да седнем и да напишем који ред. Нисам био довољно одморан ни сконцентрисан за тако нешто.

        Били смо породично на одмору. Месец дана. Звучи много и чудно али сам искористио могућност коју пружа немачки закон. Најбољи превод је породиљско одсуство али овде је он 14 месеци, од којих је 12 плаћено а два узми кад год хоћеш до напуњене треће године детета. И та два може да узме било који родитељ. После повратка са пута, о којем ће бити речи следећом приликом, сачекало ме је гомила обавеза. Бирократских. Мирко је кренуо у вртић и ваљало је ту доста тога решити. Поред папирологије, он није баш по немачким мерилима па на њему "период привикавања" није био успешан. Због тога је било плача, звања Малене да дође да га умири и сличнох ситуација. Онда је ту наступио нови проблем. Вртић је у даље од онога којем смо се надали. Градски саобраћај постоји али бусеви иду у размаку од сат времена! Пешке... пааа, око 45 минута. Киша није непознаница иначе би нам и бицикл био добра опција. Е сад, пример, следећа ситуација. Зову из вртића и кажу: "Плаче, дођите по њега." Док се организује друго дете и оде по њега може проћи заиста много времена. Из тог и само разлога, купили смо још један ауто. Опел Агила.

Мали ауто, као омањи комби, чак је и утисак у вожњи такав. Три цилиндра, једва 1000 кубика, и терај. Лако се паркира, лако испаркира и кога брига да ли ће бити огребан.
         Следећа је дошла на ред кухиња. Она, коју смо наследили, је била 15-так година стара. Пар уређаја је било нешто млађе али ту су негде сличног годишта. А кад се већ планира замена исте, онда се планира и молерај. Кухиња и још једна просторија су имале тапете. Старе. Морале су бити скинуте. Биле су залепљене неким јебеним супер лепком, појам немам које је оно чудо било. Плафон је, у целом стану, прекривен неком врстом ламперије, типа "хвала ти бако". Ужас. То сам се већ мерачио да скидам чим сам ушао у стан али никако ми се није дало да се одважим на тако нешто. Двојица колега су ми дошла у помоћ и кренули смо да се боримо са свим тим срањима. Кваси, гули, цепај, кидај, откидај, чупај... ма све радње. Али плафон... ух! Плоче које су прекривале све су биле причвршћене за летве које су биле фиксиране за плафон. Е онај ко их је фиксирао, треба да иде у затвор због зла које је нанео плафону! Уместо два, три, евентуално четири, шрафа по летви, он је на сваких 15 центиметара забијао по један "смрт" ексер. 

Две просторије, свака око 3 пута 3 метра, и укупно око 250 рупа на плафону... И највеће изненађење је била електрична инсталација. У ствари обичне жица која је висила из зида. Онога ко је то радио је мрзело да штемује зид и плафон па је само развукао жице до средине собе, ставио лустер и лепо. И електричара сам звао... Ипак, молерај је дао резултате. Кухиња је кухиња. Нема ту много да се прича, док је друга соба добила намену. Играоница. За сада зид изгледа овако

и ја сам задовољан. Недостаје ту сад и намештај али добро, не може баш све одједном. Доста ми је премештања овог постојећег из једне у другу собу. Ваља ми се мало одморити...
             Да ли ме све оправдава што нисам чешће писао? Надам се да је тако. Ја знам да ме боли сваки мишић, чак и неки за које нисам знао ни да их имам! Још увек се нисам ни одморио ни наспавао а још ме чекају неке глупости о којима немам жељу овде да причам. Све у свему, виђаћемо се сад чешће овде.