Напредујеш, напредујеш... Нека, нека, ваља се!

           По повратку са обуке за администратора у програму у којем сам до сада радио, дочекале су ме реченице овог типа. Неко је то рекао са више радости, неко са мање, неко са мало забринутости, усуђујем се рећи чак и зависти али да не претерујем. Ипак тај курс, та обука и није нека велика ствар. Већи проблем је примена свега тога и наплата те нове делатности.

            Поред свега интересантног што сам тамо чуо, схватио, научио неколико мисли је наставило да лута овом мојој, можда лудом, главом. У ствари, може се рећи да нису мисли већ комплет питања: „Чему све то? Треба ли ти то све у животу? Зар ниси довољно до сада учио, брате мили...?“

            Фирма ме је послала на ту обуку. Дакле, ја сам им потребан са тим нивоом знања. Јасно. Иначе, тај курс толико кошта да ја и не бих могао самом себи да га платим. Међутим, што више радим и напредујем у послу, све сам некако даље и даље од онога што сам прво учио и дипломирао. Имати неко звање и није нека мудрост ако не можеш да се продаш и да га примениш, то сам давно научио. С тога сам још током студија ишао на којекаве курсеве програма и језика. После година и година студирања, имао сам диплому, знање (у мањој или већој мери) језика и умеће баратања компјутером. И? Ништа. Још увек се, с времена на време, развлачим по којекаквим курсевима, школама и школицама за све и свашта. Све је фазону: „Треба ми за посао.“ Да ли је заиста тако?

           Негде сам прочитао, или чуо, свеједно, да је човек најкомпетенији за свој посао на почетку каријере. Што је бољи у свом послу, а свако нормалан се труди да буде бољи, то га све више и више унапређују. Постављају га на нова радна места, дају му нова звања, нове обавезе. После извесног времена, више се уопште не бави оним за шта је школован већ нечим сасвим стотим. Самим тим постаје некомпетентан у свом послу. Нема школу за то радно место, нема довољно стажа а нема ни правог искуства, јер док су га премештали с једног на друго место, увек је стицао искуство за нешто друго. Кад се мало поразмисли, има смисла.

          Ја сам очит пример за ову причу. Почео сам као Машински инжењер процесне технике а пензију ћу, како ствари стоје, завршити као програмер! У чему је фора? Због чега је ово овако? Знам да је већ дуго времена тренд запошљавања људи који знају нешто а имају у позадини обуку за нешто друго па као „боље разумеју поенту посла!“ Један од мојих колега се одмах после студија запослио као продавац камиона и аутобуса! Ни мање ни више. Био је конкурс, отворен за све, на који се пријавило доста људи са различитим стручним спремама и различитим школама и факултетима. Чак је било наглашено да предност имају кандидати са звањима техничких факултета! Примљени су само машинци. Зашто? Зато што познају материју. Умеју да разумеју потенцијалног купца када се двоуми између камиона са ваздушним или само опружним ослањањем и да ли им треба сандучар или кипер, и тако даље. Звучи логично али чему онда трговачке школе? Где ће они? Биће да морају да иду на додатне курсеве језика, информатике, машинства, електротехнике, хемије, физике... Да се разумемо, колега је презадовољан. Добра плата, добра фирма, нема шта. Али да ли је он сад продавац или машинац? Није више ни једно ни друго. Пре ће бити да је франкенштајнска мешавина обе сорте. Посматрајући овај пример, ја видим себе. Постајем опака мешавина егзактног машинца којем сваки милиметар ван опсега изазива гађење и програмера који жели да омогући, олакша, рад што већем броју корисника. Једно с другим, нема никакве везе а мора функционисати у симбиози.

            Може ли овај суживот две различитости опстати? Мора. Нисам више обавезан само према себи већ и према све брже растућој породици. А нико ме ни не пита. Да сам свој газда, болело би ме баш дупе за сва ова издркавања. Кад сам се запошљавао било је: „Значи ви сте Машински инжењер... хмммм... лепо, фино. Које језике знате? И све можете да користите? Одлично. И за крај, једно питањце. Које програме познајете а које можете да користите на професионалном нивоу? Аха... да, да, тај се подразумева, наравно... мхм, да и тај... И наравно Виндоуз окружење, је л` тако? Овде сте сигурно упознати са Вордом, Екселом и тим, неким пакетом Офиса, надам се. Одлично. Е па овако. Нама је потребан неко ко је икусан у ______ програму јер нам треба за припрему цртежа у електронској форми. Није згорег ни познавање моделирања у истом али би нам баш одговарао неко ко би могао да се посвети овоме. Да то све припреми и сложи како би изгледало што боље. То што сте машинац је одлична ствар! Познајете материју већ на први поглед! Одмах сте експерт, тако рећи...“

              Све сам сигурнији да факултети служе за звање „експерта“ али не гарантују ама баш ништа више у животу. Да бих имао више, морам увек ићи на степеник изнад, даље од свог звања и умећа. Да апсурд буде већи, све сам боље плаћен... Или ћу бити! Ма наплатићу ја ову зајебанцију, јебаћу им кеве, само тако!

Је л` морају баш свима да раструбе?

       Интернет је чудо. Ту нема збора. Али оволика навала којекавих, додуше пријатно за уво названих, друштвених мрежа ми се пење на врх курца! Имена им нећу помињати јер то можда подлеже некој тужби, немам појма.

       Свему овоме ја још и некако, негде у дубини овог мог, врло вероватно застарелог и конзервативног мозга, могу да нађем поенту, да их некако оправдам. Типа: удаљеност људи, жеља да се превазиђу границе, државне, међуљудске као и језичке... Сви смо ми у глобалном селу званом Интернет. Али, оно што ми неописиво смета је Црвкутач. Као што рекох, нећу да наводим имена али ко има три часа енглеског језика из основне школе, зна на шта мислим.

     Не прође недеља, дан ма и сат времена да не прочитам, не чујем, негде, од некога да је неко „битан“ зацвркутао желећи да нам открије о чему ли размишља у једном, малом, малешном делићу свог мизерног живота. Та мисао, та идеја, тај тренутни осећај је толико мали да немам речи да опишем колико је то небитно на овом свету. Небитно је јер већ у следећем тренутку, иоле интелигентна особа, има другачије мисли. Ако ништа друго, развија ону започету. Ради нешто у свом животу. Напредује. Ово тзв. цвркутање могу да упоредим само са прдежом. Битно ти је док смрди. Смета, јеби га. Нико није од смрада умро али му није ни пријало. После десетак секунди, све је прошло. Милина. Идемо даље. Док ти се поново не припрди. А претходног смрада не можеш више чак ни да се присетиш... Што би? И нема неку вредност у животу. Чак почињеш и о следећем оброку да размишљаш, зар не?

Дакле, не интересује ме да ли се нека белосветска фуфа саплела о хиљадити пар својих ципела кад је претурала по свом бескрајном орману, не интересује ме како се, било који, спортиста осећао док је постизао победнички поен, или је, пак, изразио своје осећање приликом губитка у дуелу, не интересује ме како се незапослене и беспослене будуће мајке осећају у трећем дану, шестог месеца трудноће, па у четвртом дану шестог месеца трудноће, па у петом... све до порођаја! Ма не интересује ме ни што се неко посвађао око баналности са девојком, дечком, комшијом, комшиницом, мамом, татом, бабом... УХ! Са свих страна ме бомбардују са свачијим цвркутима. Па да живим у шуми са толико разноликих птица, тачно бих попиздео и тотално излудео од толике буке. Ово је бре као кошмар!

      Разумем поенту рекламирања, то ми је савршено јасно. Као што рече мој кум: „Па ми да не пишемо у новинама о њима и да их не сликамо, они би престали да постоје!“ Леонардо ди Капријо је на почетку своје каријере звао новинаре и папараце, најављивао им где ће да оде, да би га снимили и да би се све више и више о њему писало, самим тим и причало. Али то је реклама. То је посао. Они од тога живе. Шта је са свима осталима који имају регуларан посао, стан, ауто, породицу па и даље желе да нам кажу јесу ли добро обрисали дупе после обилног срања? Да ли је могуће да толико људи осећа толику потребу за дељењем својих мисли? Не само мисли већ, понекад веома интимних, осећања. Чему то? Веома ми је тешко да поверујем да више не постоји било каква интимност. Да је нестала жеља за интимношћу! С друге стране, да ли је могуће да има невероватно велики број прикривених рашомонаца који то све желе да сазнају? И шта бре раде са тим информацијама? Некад су се писали споменари, лепиле сличице а данас? Не знам, стварно ми није јасно...

Цитати – први део

          Схватам ризик од критике да немам више шта да кажем. Неће ми сметати ако се таква појави. Разумећу је.

          Иако су ово давно речене мисли, ја им се с времена на време вратим. Прочитам, подсетим се, замислим се... чак приметим колико сам погрешио у неким стварима од претходног читања али и шта бих могао да променим у наредним данима. Посматрам то као неку врсту менталне медитције, усредсређивања, раздвајања на битно од небитног или потребно од непотребног уз прстохват забаве..

            У овом, првом делу су речи вечитог Душана Радовића.

1. Не претичите паметније од себе. Права возачка дисциплина зове се ко ће дуже, а не ко ће брже возити.
2. Кошава дува, неки другови се клате.
3. Сада се не прави питање, само да је дете.
4. Пошто једу оно што остане, девојке и жене обично спреме мало више.
5. За љубав је важна и неопходна она лепа и слатка глупост. А за брак се тражи она одвратна и сурова памет.
6. Крај је месеца, недеља солидарности.
7. Сан сваког прасета је да умре као свиња.
8. Не можемо живети без других људи. Једни нам стварају, други решавају проблеме.
9. ... дужност је оца да се брине о презимену деце, о именима ће бринути мајке. Дакле, отац оно најважније – опште, а мајка све оно друго, ситно и свакодневно.
10. Мени је тата купио снег уместо зимског капута.
11. Не спуштајте руке, има још да се гласа.
12. Нерад држи говор раду.
13. Сада је вероватно лепо тамо где је било ружно док смо ми били.
14. Субота је дан када се купају мужеви који воле своје жене.
15. Не васпитавајте децу ако не умете. Боље је бити неваспитан него лоше васпитан.
16. Треба почети са иницијалима. Док се не види шта ће бити.
17. Можда је неким другим планетама Земља пакао.
18. Београд је опет огрејало сунце, јер нико други није хтео.
19. То што вас нико не слуша је разлог да ћутите, а не да говорите још више и гласније.
20. Дајте ми добро дете па да видите какав сам ја отац.
21. Да ли би људи могли бити бољи? Могли би али нико неће да почне. Сви имају лоша искуства.
22. Ми волимо оно што немамо и док немамо.
23. Ко живи тешко, дуже живи.
24. Ми умемо или да желимо срећу или да је се сећамо.
25. ... никад вам жена не може родити тако квалитетно дете каквог пса можете купити.
26. Само кукавице воле по неколико жена. Храбри мушкарци се не плаше ризика да воле само једну жену.
27. Страшно је то кад имате да испричате нешто важно а немате коме. А још је страшније кад имате коме, а немате шта.
28. Ви вредите само онолико колико сте другима потребни.
29. Да ли је љубав болест? Јесте, ал` непрелазна. Можете некога љубити и љубити, али га нећете заразити љубављу.
30. Поклони су ретки и јефтини. Све остало је подмићивање.
31. Сам човек не може испунити оволики дан.
32. Ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради.
33. Жена мора да је жена нон-стоп, јер се никад не зна кад мужеви могу постати мушкарци.
34. Испуните живот женом и децом. Брже ће вам проћи.
35. Планине су за врлине, а море је за грех.
36. Тешко је бити дете и бити добар.
37. Унесите у монотонију и мртвило нечијег живота мало своје неозбиљности, неодговорности и лошег укуса.
38. Више чујемо једни друге него што се разумемо.
39. Сваки нови дан је награда или казна за оно што смо јуче урадили.
40. Хладно је. Биће вам потребне или рукавице или туђа рука.
41. Што је брак дужи, речи и реченице су краће.
42. Кад знамо, сви знамо исто, а кад не знамо, свако не зна другачије.
43. Многе жене би могле много и лепо да воле, али немају кога. Сви се праве да су већ вољени, срамота их је да признају да нису.
44. Ви више личите на пораз него на било чију победу.
45. Будни су они који воле, још спавају они који су вољени.
46. Није здрава она памет која много зна, а мало може.
47. Први питајте да бисте морали одговарати. Први тражите да не бисте морали давати.
48. За све што нисте могли реците да нисте хтели.
49. Храбри мушкарци трескају вратима кад долазе у кућу, а кукавице само када одлазе.
50. За живот је потребно мало. За несрећан живот тражи се много више.
51. Киша би падала и не би, не ради јој се ни једно ни друго.
52. Јуче је неко нашао оно што није тражио. Оно што је тражио нашао је неко други.
53. Лепше је бити нечија баба него само баба.
54. Децо, тата вам је оставио маму за успомену.
55. Мушкарци могу да воле само када нађу мало слободног времена и само оне жене које им се у том тренутку нађу при руци.
56. Нас воле неке добре, праве жене, а ми волимо оне друге, које нико не би волео да нема нас.
57. Туците своју децу све док вам не признају зашто сте их тукли.
58. Ко има високу девојку, пере само зубе, а коме је девојка мала, мора прати и ноге.
59. Ако не можете да нађете излаз из ове ситуације, промените ситуацију.
60. Тешко је бити сам. Од тога је једино теже кад су двоје сами.
61. Изгледа глупо свако ко је паметан кад не треба.
62. Нико толико не брине о себи као они који ником другом нису потребни.
63. Много, то је сваког дана по мало.
64. Добри су они мужеви чије жене хоће да их трпе.
65. Муж је име за онога који вас је некад волео. Жена је име за ону која је волела неког другог а удала се за вас.
66. Што је болест мања, све је гласнија.
67. Ако можете немојте волети оне који вас не воле. Ако то не можете, волите их само мало. Ако ни то не можете, волите их много али кратко.
68. Није свеједно које је вере бог у кога не верујемо.
69. Док немате једно, не може вам недостајати друго.
70. Другарице дању раде, а госпође не могу ноћу да спавају.
71. Ако је жена права жена и ако уме да воли, то је довољно љубави за један брак. Мужеви нека троше своју љубав где је нема.
72. Добри људи имају времена.
73. Жене ће причати шта су сањале а мужеви шта им се догодило.
74. Они који примају увек могу више него они који дају.
75. Неко је преварио ону коју воли са оном са којом живи.
76. Сиротиња једе само кад је гладна.
77. Младе мајке не могу да спавају. Стално некоме нешто треба.
78. Ко млад троши новац, неће стићи да потроши младост.
79. Све се може кад се много не мисли о томе.
80. Не трчите за женама да се не сударите са оним који од њих беже.
81. Фудбал скупља две врсте мушкараца: оне који немају девојке и оне који имају жене.
82. Будите достојни туђе љубави, зависти или љубоморе.
83. Чекајте што дуже оно што треба да ћекате. Јер кад то дочекате, после нећете имати шта више да чекате.
84. Лако је волети оне који вас не воле. Покушајте једном да волите оне који вас воле.
85. Женама је потребан само мали знак, наговештај, један миг, невидљив детаљ, ситан повод, а затим све раде саме: воле, пате, надају се, маштају и плачу.
86. Ко нема искуства са децом постаће родитељ.
87. Ко има проблема нека дигне руку. И нека је држи тако док му не утрне. Кад спусти руку биће му много лакше.
88. Ко може, не мора да плаћа. Ко плаћа, може и да не може.
89. Политичари су нам много бољи од политике. Ово закључујемо по томе што чешће мењамо политику него политичаре.
90. Жене воле да воле а мање им је важно кога ће волети. Мушкарци воле да су вољени али би хтели да бирају ко ће их волети.
91. Све што вам треба тражите од добрих људи. Они немају много, али мисле да ни то не заслужују.
92. Кад жена воли мужа то не мора да значи да он њу не воли.
93. Некада смо имали идеале а данас само њих немамо.
94. У животу има више посла за женско срце него за мушку памет.
95. Тате ударају само камен темељац будућој деци. А затим долазе поново на свечано отварање.
96. Стида се треба ослободити на време, док још можемо да радимо оно чега се стидимо.
97. Немојте зависити од онога чега нема. Правите се као да имате и нешто друго.
98. Увек је боље тамо него овде и увек је лепше оно него ово.
99. Шта ли они раде кад су нама дозволили да радимо све ово што радимо.
100. Највише вас мрзе они који вам највише дугују.
101. Сиромашан је онај који има пара а богат је онај који их троши.
102. Ко има пара не мора волет идецу.
103. Ми чинимо све да не урадимо ништа.
104. Жалосно је кад деца више воле своју домовину него она њих.
105. Најпоштеније и најзанимљивије мисле они чији посао није да мисле.
106. Ово је време брзих а не паметних.
107. Немојте никога толико волети да вас он због тога не воли.
108. Ми само треба да говоримо оно што говоримо и само треба да радимо оно што не радимо.
109. Док не мислимо својом главом, сви мислимо исто.
110. Неке жене треба волети а неке поштовати. Поштујмо оне које нас воле а волимо оне које су равнодушне према нама.
111. Никад нисмо мислили да ћемо мислити оно што данас мислимо.
112. Ко је био вољен, заборавио је. Успомене имају само они који су волели.
113. Туђа немоћ је најлепша потврда наше моћи.
114. Народ је спреман на нјвеће жртве, асе жртве праве луде, неће ни да чују.
115. Шта нам вреди што имамо много проблема кад не знамо како да их решимо.
116. Мушкраци су криви за све. Они праве проблеме, а жене их само рађају.
117. Ми не знамо шта хоћемо и радимо све док не погрешимо.
118. Богати виде само богатије од себе.
119. Сетите се шта сте јуче радили. Па, ако вас није срамота, радите то исто и данас.
120. Ко се пробуди оу Београду за данас је довољно постигао у животу.
121. Неки живе на 100 страна и рачун им је исти, као и нама, кои, такорећи, не живимо.
122. Има много рапсарених људи и много непарних комбинација.
123. Или сте сами или сте сувишни.
124. Волите се кад нисте заједно. То је права љубав. Ко уме да воли само кад је зајдно, тај не прави питање с ким је.
125. Јутрос је један младић у таксију заборавио диплому правног факултета и новчаник са нешто пара. Моли се поштени таксиста да диплому задржи, а да новац врати. Он нечега се мора живети.
126. Јутрос је један младић у трамвају изгубио памет. Молимо малу, пегаву плавушу да је врати. После је могу заједно користити.
127. Одморите се ако иамте од чега, поједите ако имате шта, мислите ако иамте о чему.
128. Многи делови града остаће данас и ових дана без струје. Међутим, Електродистрибуција ће монтирати батеријске струјомере, тако да ће бар они радити без прекида.
129. Ускоро ће пролеће. Благо свима за које је то важно.
130. У парку код Југословенског драмског позоришта неко је препознао дрво из свог краја и сад се јадају једно другом: шта ћеш овде, где се чак и вода плаћа?
131. Ако није рано, позајмите негде укомшилуку кафу, шећер и неку цигарету. Седите, смирите се и размислите код кога бисте могли ручати.
132. Ако вам деца кажу да су гладна, реците им да би им било боље да уче. Испричајте им поново, како сте се ви мучили док нисте стигли дотле да позајмљујете тек 28. у месецу.
133. Нaш град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекамо лепше дане.
134. Пред Народном библиотеком је ред, али за трамвај. Ред је и пред Народним музејем, али за аутобус.
135. Ова субота је душу дала за леп и добар живот. Те суботе, 20. септембра 1975. године, више ниакд неће бити.
136. У неким београдским улицама биће посечено старо дрвеће. На њихова места посадиће лепе, младе милиционаре.
137. Живот пролази, а ми не знамо шта бисмо са њим. Мрзи нас или не умемо да живимо. Најрадије бисмо га уступили неком другом и уживали гледајући како је леп наш живот кад га други живе.
138. Не знам како вас греју овог јутра, али треб разумети и те људе из топлана: кад помисле кога све треба да греју, не ради им се. Просветни радници им муче децу, код лекара никако да дођу на ред, трговци их деру, милиционери им узимају меру. А због једног ил идва честита човека не вреди палити толику ватру.
139. Јутрос ће неки другови у аутомобиле, па на састанак, па у аутомобиле, па на ручак, па аутомобилима на други састанак, па опет аутомобилима, евентуално кући. Требало би их једном провести кроз град и живот да виде како се релативно добро држимо, упркос њиховим одлукама.
140. Не морате и ово јутро почињати познатим зановетање: „Да се ја нешто питам...“ Проверили смо како изгледа тамо где се ви питате и видели да није сјајно.
141. Данас ће се на Топчидерском брду славити мали интимни јубилеј: ово је већ шездесет и пета година како не може више да се живи.
142. Предузете су мере за оздрављење једне радне организације. Уклоњен је шофер који је много знао.
143. Биће и данас гужве по кућама кад се окупи све оно лењо, гладно и нервозно.
144. Ви мислите живот мучи вас, а ми имамо утисак да ви мучите, гњавите и понижавате живот.
145. Сунца нема. Оно, изгледа, чека лимун, кога такође нема.
146. Могло би нам бити много боље кад то не би завислио од нас. На жалост, сва брига о нама препуштена је нама. Дакле, најгоре могуће решење. Због тога са огорчењем морамо рећи: нисмо то заслужили.
147. Сутра ће виталнији део Београда провести дан у викендицама. Одакле им викендице? Како одакле? Продали су земљу. Коју земљу, чију земљу? Земљу своји очева и дедова.
148. Обрадујте своје ноге! Оперите их или промените чарапе. Перите ноге! То је први услов за добре међуљудске односе.
149. Свака доследност је конзервативна. Због тога смо често прогресивни на рачун морала.
150. Лопови су почели да поткрадају једни друге. Овакви неспоразуми могући су само због тога што се код нас још увек не зна ко је све лопов.
151. За издајице, тужибабе и цинкароше у београдским школама уводи се ново признање – вуковац. По имену оног Вука, који је, према народној песми, издао на Косову.
152. Слушали смо једну жену како куне таксисту: „Дабогда ти струјомер радио као таксиметар!“
153. Хладно је. Данас ће размишљати и они којим то никада није падало на памет.
154. Један од наших суграђан угризао се пре десетка дана за језик и то је био последњи пут да је окусио месо.
155. И данас ће се водити неравноправна борба између голоруког народа и наоружаних касапа.
156. Туците своју децу ћим приметите да почињу да личе на вас.
157. Нико нема више од једног живота. Али има много оних који, поред свога, троше и неколико туђих живота.
158. Ко жели да је стално у праву, мора често да мења мишљење.
159. У случају земљотреса, прво зауставите лустер који се клати. Увежбавајте ту логику и где год можете уклањајте доказе.
160. Један човек је умро преко везе. Познавао је некога у болници.
161. Кад је неко глуп, не можете му ни то доказати.
162. Навикавајте се да мислите и овако: ако вас нико не разуме, то једино може да значи да ви нисте у праву.
163. Улажите у стомак! То улагање даје брзе и видљиве резултате. Улагање у главу је дугорочно и неизвесно.
164. Многи људи не умеју да умру. Покушавали су на разне начине, спајали и комбиновали разна зла и недаће и опет ништа. Не вреди. Мораће опет да умре неко други.
165. У једном од старачких домова смештени су мајка и син. Син ује већ 65 година и мајка није имала коме да га остави.
166. Нервирајте једни друге ако вам то прија, ако без тога не можете. Свађајте се ако сте тако навикли. На крају се помирите ако вам је тако најлепше.
167. Човек се учи док је жив. Највише би могао научити од смрти, али је тада обично већ касно.
168. Неко је јутрос срећан, пресрећан, јер је нашао место за паркирање. Неко други је тужан и жалостан, јер му се родило женско дете.
169. Наш град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекају лепше дане.
170. Јутрос будале претичу идиоте, јер испред идиота неким кретенима не раде стоп-светла.
171. Жали нам се један пријатељ: „Ја сам луд што сам глуп па увек испаднем блесав.“
172. Маме рађајте деци сестре, јер сестре постају тетке, а тетке су најлепши, незаменљиви дар сваком детињству.
173. Насмешите се, са много доброте и мало, мало горчине. Опростите животу и свету што нису савршени.
174. Температура у Београду је испод сваке нуле. Снег још пада, мада му је речено да неће падати.
175. Сијалице су нам се одвикле од струје. Неке снзибилније, чим их струја поново такне, од првих жмараца прегоре.
176. Почело је запрашивање пчела и астматичара. То је последње упозорење комарцима. Ако не буду добри, провећше се слично или још горе.
177. Чувајте се на пешачким прелазима. Има возача којима је досадио живот, само још не знају чији.
178. Кошутњак је пун манијака. Једни трче за женама, а друг ибез разлога.
179. Сам окукавице воле по неколико жена. Храбри мушкарци се не плађе ризика да воле само једну жену.
180. Хоће ли скоро тај београдски метро? Многи Београђани су већ под земљом и ћекају.
181. Вајка нам се један старац: „Да сам зна ода ћу оволико живети, више бих водио рачуна о свом здрављу.“
182. Деца која носе ципеле број 45 могла би већ да стан уан своје ноге, то није мали ослонац.
183. Иза неких нових клинаца долазе још новији клинци.
184. Добри људи имају времена. То је прва одлика доброте.
185. Има жена које се не плађе мужева, али се плаше разних буба. Један муже је појео такву бубу наочиглед жене, али није помогло. Она се и даље плаши само буба.
186. Домаћи рок музичари су појели музику. Оно што чујемо само је подригивање.
187. Срећним људима ова киша се претвара у вино. Ономе ко нема среће, отићи ће у колено.
188. Ко први девојци, његова девојка. Ко последњи девојци, његова жена.
189. Прсти на ногама вире испод јорган као патуљци. Плаше се главе. Чим се глава усправи, они се сакрију.
190. Ми смо мрве на Земљи, Земља је мрва у космосу. То се може разумети и прихватити све док вас не заболи зуб, мрвине мрве мрва.
191. Кад видите мушкарца на високим штиклама, покушајте да погодите где му недостаје тих неколико сантиметара.
192. Лекари греше, мало сами а мало са медицинским сестрама.
193. Само деца која не слушају могу постати боља од својих родитеља.
194. Данас ће интелектуалци прво прочитати читуљу а затим решавати укрштене речи. Да нису учили и завршили школе, полудели би од досаде.
195. Иде зима и све што иде уз зиму. Кад напунимо марамице, ништа нам неће остати у глави.
196. Има мушкараца и мушкараца. Неки су у стању да усреће много жена а неки једва успеју да унесреће само једну.
197. Данас је четвртак, скоро петак, кад почиње субота.
198. Пуне су улице опалог лишћа. Јадно лишће. Кад није на гранама, оно не зна шта ће. Трчи за сваким пролазником и аутомобилом, као свако ко је остао без родитеља.
199. Немојте много размишљати кад правите децу. Ви их само направите а она ће размишљати сама.
200. Волимо дијабетичаре који не могу да живе без клача и инфаркташе који не могу без чварака. Много волимо оне који више угађају себи него својој болести, који умиру зато што воле да живе.
201. Пијанци немају ни времена ни живаца да се баве децом својих жена. Они подижу и школују децу београдских келнера.
202. Нова година је дошла и прошла. После краћег прекида, данас се наставља стара година.
203. У ран обеоградско јутро, кад су улице још празне и пусте, немате с ким да поделите јутарњи мраз. Свих осам степени испод нуле као пси лају и реже само на вас.
204. Негде на периферији, у неким двориштима умиру Београђани који су чекали али нису могли дочекати да имају чесму бар у кухињи а спаваћу собу изван кухиње.
205. Неке од још увек безимених улица у Београду можда би могле носити имена поштара који у том крају разносе пошту. Бар док се не роди или не умре неко ко је више заслужио ту улицу од поштара.
206. Поштени су сам оравнодушни, они који немају праве љубави и страсти. Кад нешто или некога много волите, спорт, жене, коцку или паре, не можете бити поштени.
207. Мушкарци имају кафане, фудбал, коцку и све друго. Жене имају само мушкарца. Жене имају више него мушкарци.
208. Биће пролећа и сунца, упркос свему, заинат свему, против свега и свакога косе супротставља животу.
209. Ко воли псе, не бира каквог ће пса волети. Ко воли више себе него пса, мора пажљиво одабрати ретког и скупог пса, због кога ће још више волети себе.
210. Оне који прљају Београд не треба новчано кажњавати. Треба им неким спрејом правити флеке по одећи. То је једина одговарајућа казна коју би они могли разумети.
211. Храбри београдски голубови личе на тореадоре. Кас се на њих залети нека бесна моторна бештија, они се елегантно измакну за смоа неколико сантиметара и наставе да кљуцају.
212. Ако вам се нека птица посере на главу у Булевару револуције, обришите се дискретно и правите се луди, као и увек кад су вас посрали.
213. Зашто београдски младићи не служе војску само у Београду? Могли би спавати код куће а маме би их сваког јутра водиле у касарне, као у обданишта, и долазиле по њих кад се враћају са посла.
214. Колико је то година робије, ако убијете неку од службеница на шалтерима Инфостана или општинских служби? Ако није много, ми бисмо почели већ данас.
215. Здрав и задовољан човек може имати и ово и оно. Ово, то је све ово. Оно, то је све оно друго. Оно ми морало да подразумева ово. Оно је лепше уз ово. Ово ће те ослободити и одморити од оног. Ово не мораш, зато што је боље од оног. Док трошиш ово, не заборави на оно. Ово може свако а оно, само ко може. Што више овог, све дуже оног. Здравије је губити време на ово него на оно.Оно је прошлост, у овоме је будућност. Онога ко те је јутрос позвао на ово, ти сутра позови на оно.
216. На питање како ослабити, постоји један једини одговор. Треба мање јести. И на друго питање, како доћи до пара, одговор је цинично прост. Треба радити. Овако логични и једноставни одговори нису популарни. Њих дају они који се праве да нису разумели питање. Јер прави смисао тих питања гласи: како ослабити а не одрицати се јела, како доћи до пара не радећи, како положити разред не учећи и како постићи нешто у животу не трудећи се? То се тражи. Било би добро да ту постоји неки штос, нека духовита цака и решење. Проклета нека је памет која на лака питања даје тако тешке, немогуће одговоре!
217. Да ли примећујете да има струје? Не примећујете. А чим је нема, ви приметите, јел тако? Чудни смо ми. Лакше нам је да приметимо да нечега нема него оно чега има.
218. Неки напредни другови унапредили су своје супруге у високо звање другарице. Кад им затребају жене, узимају туђе.
219. Немојте читати новине док ручате. Обратите пажњу на месо, знате ли пошто је?
220. Данас је четвртак, 22. април (1976.). А то није мало. Толико априла је довољно да свима буде лепше и боље.
221. После синоћних родитељских састанака поново се поставило питање, да ли је васпитање умни или мануелни рад? Нема јединственог одговора. Нека свако васпитава оним чиме располаже.
222. Не ваља кад професори мрзе ученике, не ваља кад воле ученице. Шта ми, заправо, тражимо од професора?
223. У женама има више места него у обдаништима. Зато имамо вишак незбринуте деце.
224. Људи несигурни у своју вредност умеју са великом страшћу да негују врлине. Имате јалових људи којима је тешко пронаћи другу ману.

Жика Павловић

            Ко није чуо за серијал „Луде године“ и наставке под именом „Жикина династија“ се или прави блесав или није из Србије! Иако је ту било глуматања и глупирања које се толико развукло да је то на крају било јадно гледати, ипак је успешно провучена линија обичног Србина, човека из народа. Кроз главни лик и његову околину је приказан тај полувулгарни, на тренутке и црни, хумор српског „неишлифованог“ човека. Легендарно је „Хер Жикино“ представљање тамо некој грофици: „Драго ми је. Ја сам Хер Жика Павловић, гроф од Милутовац!“

            Покојни Драгомир Гидра Бојанић је његов лик маестрално изнео али ја бих хтео овај текст да посветим једном другом Жики. Доктору Живораду Жики Павловићу. Није глуматао, није забављао народ, скоро да није имао било какве користи од свог знања и умећа али је оставио неизбрисив траг. Измислио је чувену „Павловићеву маст.“ До следећих података може доћи ко год жели а ја осећам извесну потребу да му се, бар овако, захвалим. Мој поносни наследник је имао, као и свака бебица, проблема са кожом које је ова маст са невероватном лакоћом решила!

Др Живорад Павловић, 

педијатар (1905.-1979.)

            Др Живорад Павловић је рођен 1905. године у шумадијској варошици Љигу. Гимназију завршава у Ваљеву а Медицински факултет у Београду.  Лекар је постао 1931. године а педијатрију је, опет у Београду, специјализовао четири године касније. Те 1936. године постаје и лекар града Београда где је радио и као дечији лекар. Пред сам почетак другог светског рата, нарастајући фашизам га је натерао да се пресели из Земуна у град преко Саве, где постаје управник Дома за незбринуту децу у Звечанској улици. Рат је проводио међу том несрећном децом, која су се крила у подавалским збеговима и Вили Живковић. Године рата су многе малишане оставиле без родитеља који су тамо били у тешким, нехигијенским условима, неухрањени, болесни, неки су имали и ране, чак и тешке  упале коже, све због неодоговарајуће неге. Ризикујући свој живот, готово свакодневно их је обилазио и помагао им. Како су године пролазиле, након рата је ту пристизало све више деце из целе разорене земље. Време проведено са њима му је дало и идеју и подстицај да им он лично, још више, помогне. Године 1946. обелоданио је данас познату Павловићеву маст, своје животно дело и понос наше фармакологије и медицине. Недуго затим и пудер за кожу. По рецептима др Павловића се правио и сируп против кашља.

            Састојци ове чудотворне масти су испитивани скоро две године, да би 1947. управница апотеке на Звездари „Вељко Дугошевић“, магистар фармације Ружица Ресановић, омогућила производњу ове масти на велико. Наравно, без измена оригиналне рецептуре. Због очигледне делотворности убрзо су и друге апотеке у Београду прихватиле рецептуру домаћег педијатра за справљање лековите масти, која се до 1970. године делила бесплатно. После прихватања њених благотворних дејстава у Београду и Југославији, била је опште прихваћена и у другим европским градовима погођеним ратним страхотама. Трст, Рим, Париз, Москва па и Берлин, су неки од градова у које су је наши људи, исељеници, трговинска предузећа и амбасаде доносили.

Павловићева маст, по многима незманљива за негу и заштиту коже 

деце, изум је нашег познатог дечијег лекара Живорада Павловића

            Иначе, Павловићева маст садржи раствор борне киселине, цинк и талк, ланолин, вазелин и парафин, састојке који штите дечију кожу од микроба, упала и зараза и благотворно делују на смиривање оштећене коже. У употреби је више од 50 година. Синоним је за све могуће креме и масти за негу детета и за све ово време није изазвала никакву алергију или неку другу нежељену реакцију, а сматра се најбољом подлогом за све друге сличне препарате.

            Иако све медицинске установе, од клиника до болница, користе и здушно препоручују Павловићеву маст, овај софистицирани препарат др Павловић није стигао да патентира и тако га заштити од могућих злоупотреба. Преданост послу и пацијентима му је увек била испред свега. Учинили су то, много година касније, његови наследници и следбеници. Патентом је заштићена у више од 120 земаља света.

            Др Живорад Павловић је преминуо 9. новембра 1979. године у Београду остављајући за собом легенду, најбољу маст од свих масти, захвалност многих мајки и име за памћење. Био је поптуно аполитичан, лекар по опредељењу и у души, а у знак поштовања једна улица у Љигу од 1992. године носи његово име. Моје мишљење је да је то мало...

Освежавање базе података

           Мирко је порастао, љуби га мајка. Порастао је дужински али је и број грама повећан за коју хиљадарку. Баба му по васцели дан прича и меље к`о воденичарски жрвањ те нас и не чуди што је прогукао још крајем другог месеца. Кад напући она уста, смркне чело па направи неку замишљену мимику лица, учини ми се да ће у тренутку да проприча! Уста су му пуна речи али ћемо на лавину истих морати да попричекамо. Повремено гукне коју, ништа више. Има кад... Кад год ме неко упита: „Јел гуче? Јел прича?“, ја се сетим легендарне реченице Николе Симића, као Димитрија Мите Пантића из филма „Тесна кожа“ кад се сав слупан и збуњен обрати деци: „Кад сте били мали, док нисте знали да причате, све сам вас разумео. А сад, кад сте порасли и знате да причате, ништа вас не разумем...“ и понадам се да није био у праву.

 Кад је будан, а ти интервали су све дужи током дана, неуморно врти ногама, млатара рукама (ја му причам да је бољи од чика Ђоганија, оно: „Рука бржа од звука!“ и те форе...), очи су му широм отворене, веселе (али кад спава онда баш спава! То му је на маму...), тражи где би ишао, смеје се нама али и када је задовољан, чекамо кад ће почети самостално да се окреће, држи главу како он хоће и тако... Малко га стомак зеза али и то пролази. Како је било, сад је одлично!

Још кад би тати хтео да учини па да састави целу ноћ без буђења, било би савршено!