Чист безобразлук

            Дан први. Позив на централу и јавља се аутомат. Ако хоћете ово, притисните 1. Ако хоћете оно, притисните 2. Ако нећете ни оно, ни ово али сте ипак отворени за могућност нечег трећег, притисните 3... И тако у круг. Немам појма колико сам дуго слушао снимљене одговоре али сам успео да схватим да морамо комплет сви на увид. Мама, тата и дете. Без изузетка.

Дан други. Телефонски позив упућен директно ка службенику државне испоставе ван њених граница.

„Добар дан. Амбасада, изволите.“

„Добар дан. Интересује ме шта је све, од докумената, неопходно донети приликом добијања пасоша за новорођенче?“

„Не много. Само извод из књиге рођених на интернационалном обрасцу.“

„Само то? Јесте ли сигурни? Питам јер мајка и ја имамо различите пасоше?“

„Не, не. Само то вам треба за пријаву детета.“

„Добро пријава, то ми је јасно, питам вас за пасош?“

„Не брините, то све иде после по реду.“

„Хвала вам и довиђења.“

„Довиђења.“

            Дан трећи. Покушај заказивања термина за попуњавање образаца. Мирко је мали а до њих нам треба, брат-брату, око 2 сата вожње.

„Добар дан. Амбасада, изволите.“

„Добар дан. Разговарали смо јуче поводом пасоша за новорођенче али сам заборавио да вас приупитам да ли бисмо требали да направимо термин? Син је мали а пут је дуг. Поред тога ја морам да изостанем с посла читав дан и волео бих да све завршимо у једном дану. Ако је икако могуће.“

„Јасно, јасно... Не брините. Радимо ми сваког радног дана од 9 до 13 часова. Термин вам не треба јер нема гужве. Није то велика процедура. Само дођите и биће све брзо завршено.“

„Извињавам се али ћу да вас упитам још једном. Документи? Шта нам, оно беше, треба?“

„Само извод из књиге рођених на интернационалном обрасцу и то је то.“

„Хвала вам, довиђења.“

„Довиђења.“

            Дан четврти. Веома рано ујутро. Извод из књиге рођених на интернационалном обрасцу је већ одавно спреман. На очигледно чуђење службенице у општини овог градића и на моје инсистирање, добили смо га у том облику. Иако је скупљи, узели смо га. Никад се не зна шта ће нам у амбасади тражити. Поред тог извода спремили смо све могуће и немогуће папире које смо пронашли у стану. Наравно, оне који се тичу нас као породице. Све то лепо спаковали, нахранили и преповили Мирка, спремили сендвиче, кафу и чај за нас велике па на пут. После два сата рулања по ауто-путу, стигосмо. Крајолик града у којем је амбасада неодољиво ме је подсетио на Сењак или Дедиње у Београду. Вила до виле. Порше је био најјефтинији модел аутомобила који је био паркиран на улици. Оно што нам је било најбитније је да смо били међу првима. Чим је видео бебицу у наручју, службеник је замолио тренутну клијентелу да се помери и пропусти нас. Диван гест.

„Добро јутро. Хтели бисмо да му направимо пасош.“

„Може, наравно. Ту је и мајка? Е, лепо. Дајте ми извод... да, да то је тај. Затим ваш венчани лист на интернационалном обрасцу, ваше пасоше и три слике вашег сина, ако хоћете плави пасош. За црвени би морали да чекате. Колико тачно, не знам. Док стигну подаци из Србије и ... вероватно неких пар месеци.“

„Значи чека се дуго. Очекивао сам највише месец дана јер нам треба већ средином маја. И откуд сад плави пасош? Зар се он може и даље добити? И те слике... Немамо слике.“ Заиста смо све остало имали.

„Немате слике!? Жао ми је, ако хоћете плави, без њих не иде. Морате их направити.“

„Рекли сте да се плави пасош добија брзо, дакле врло радо ћемо узети њега. Има ли шансе да ме упутите где да идемо да фотографишемо сина? Нешто међу овим кућеринама нисам приметио ни продавницу а камоли фото-радњу!“

„Није проблем. Крените...“ и стигнемо ми тамо где нам човек рече да идемо.

            Биометријско фотографисање бебице за пасош је невероватно искуство. Једно од родитеља мора да је држи, наравно, а бебица мора да отвори очи и да гледа право у објектив! Е да га јебем! Како то њему, скоро четири недеље старом, да објасним? Били смо кловнови код фотографа, скакали, правили буку, штипкали га и успели! Слике ће бити готове за двадесетак минута. Ах, да. 19,99€ за 8 слика. Узели смо више јер је идеја била да одмах поднесемо и захтев за црвену сошку. Што да не? За ових 20 минута Мирко је поново јео, био преповијен и спреман за даља смарања. Узех слике и назад.

            Већ је било пуно људи. Препознао нас је и опет нас пустио преко реда. Још једном диван гест с његове стране.

„Изволите, изволите.“

„Ево, ту су вам сва документа и три слике.“

„Одлично! Сачекајте двадесетак минута, само да одштампам па ћете ви да ми попуните пар образаца и готово. Брзо ћу ја.“

Узе нам све шта му је требало и изгуби се. Био сам напољу са сином кад ме позваше унутра. А унутра... као у свлачионици боксерског клуба „Бомбардери“ из Мале Моштанице после напорног тренинга. Мала просторија, прозори још мањи, затворени а доста душа. Елем, попунисмо ми шта треба кад се он огласи.

„Ево га пасош. Попуните ове обрасце и спремите 41€.“

„Хвала вам. Можемо ли одмах да предамо и за црвени па кад год буде готов, није проблем. Сад имамо овај а црвени кад стигне, добро је дошао.“

„Жао ми је, то не може. Да сте хтели само црвени, ми бисмо послали све податке у Србију, у општину где сте пријављени, они би тамо пријавили вашег сина, дали му матични број и направили тај пасош. Он би после стигао овде код нас и ви би га преузели. Овако, пошто сте добили плави, то све морате сами.“

„Полако, полако... Шта морамо сами? Јел ми то нисмо ни требали овде да долазимо? Не разумем?“

„Полако, биће да се нисмо разумели.“

„Сигурно се нисмо разумели. Молим вас објасните ми!“

„Овако. Ја све податке о малом Мирку шаљем у Србију и тамо би неко требао да подигне његово држављанство и извод из матичне књиге рођених, чим они то тамо заведу. Затим би тај, та, морао да вам те документе пошаље поштом и да их ви мени предате.“

Овде сам био на граници да га упитам: „Извините, можете ли да ме упутите како да стигнем до Амбасаде Хрватске?“ Али нисам. Био је прави моменат. Јеби га. Смирим се, удахнем пар пута и упитам: „Јел овaј пасош важи или не важи? Може ли, сме ли, моје дете с њим да прелази границу или не?“

„Може, може, наравно како да не! Све до краја године. Онда постаје неважећи па ћете морати у међувремену да му направите црвени и ето, нема проблема!“

„Да ја вас упитам још нешто. Због чега ми све ово нисте лепо рекли преко телефона, после два позива, већ сте навалили на интернационални извод из немачке књиге рођених?“

„Па тај вам документ треба да би сте пријавили дете.“

„И? ЈЕсам ли га пријавио? Кад га пријавим, шта онда да радим? Како да извадим пасош? Нама је потребан пасош.“

„Ево овако. Лепо сте донели сва остала документа и готова прича.“

Кад у овом тренутку нисам направио инцидент, никад нећу!

„Довиђења!“

            Покупио сам моју малу, али битну, породицу и што пре сам напустио површину коју заузима ово легло превараната и запутио се назад. Нико у Србији више не добија плави пасош! А и зашто би кад пресовани, плави тоалет-папир важи само до краја године. Зато се он лепо фура дијаспори под нос. Двадесетак минута живота, четрдесетак еврића по човеку па лагано. Ко ће дочекати црвени!? Кад се само сетим колико се плави чекао док се није појавио црвени, јаооо... Лепо рече моја малена. Овако ће бити и са црвеним кад се буде појавио неки следећи, вероватно жути! Да не би оног пропуштања преко реда због бебице у наручју, што је невиђена реткост у Немачкој, не бих имао ни једну лепу реч да кажем.

            Епилог. За путну исправу непостојеће државе се не чека. А и зашто би? У принципу је тако за све фалсификате на свету. Платиш колико ти кажу и за трен ока је готово. Мој син је добио пасош СР Југославије у којем пише да је по националности Југословен. Сад још само да му купим црвену мараму, плаву капицу са петокраком и да певамо: „Пионири малени, ви сте војска права...“ Бар ће деда да се одушеви, и да нас све редом зајебава, кад буде чуо да му је унук прво Југословен па тек онда Србин у сред Немачке! За српске путне исправе ћемо, ипак, морати сами да се потрудимо.

Здрав живот

            Мало, мало па неко, негде спомене како је нешто нездраво, није добро и слично. Сматрам да нема било кога на овом свету а да се није бар некад замислио над својим здрављем. Да није помислио: „Нек` иде све у пичку лепу материну, мораћу да поведем рачуна о себи!“ Шта то све подразумева, зависи од особе до особе. Неко би оставио алкохол, неко би решио да мање једе, неко да престане да дувани и тако редом. Листа је готово бескрајна. Ево да почнем од себе. Ја бих требало да смршам. Немам 50 кила више, нити ми утиче на здравље, већ ето, боље се осећам кад морам мање да носим. И учинићу то на, за мене, најлепши начин. Повећаћу физичку активност. Јеби га, била је зима, хладно, тмурно и све у свему досадно време. Сад стиже лепше време па ће бити по неки баскет, вожња бицикла, гурање колица...

            Ипак, неки људи се труде да цео живот проживе што је здравије могуће. Да ли они реално имају бољи, угоднији живот? Да ли га проживе испуњеније од нас осталих? Да ли ти примерци људског рода лакше иду „богу на истину?“ Да ли се икад упитају јесу ли требали себи да ускраћују неке ствари или им је ментални склоп такав да им се то питање никад не провуче кроз мисли?

            Један од екстремних примера је, скоро сам читао, неки Индијац који је своје тело медитацијом довео у стање у које му не требају ни вода ни храна. Само сунчева енергија да би преживео. Испитивали га у болници. Мерили му све живо. И нису добили одговоре на небројена научна питања. Једино што су успели је да му погоршају здравље јер није био довољно изложен сунцу. Чудо природе или...?

            Знатно приземнији пример ми је колега с посла. Човек не пуши, не пије кафу, алкохол, не једе чоколаду и све што би могло да садржи кофеин, пије искључиво само посебне врсте чајева у које не сипа ни мед, ни шећер а ни млеко, долази бициклом на посао чак и кад је напољу минус (долази аутом само кад је снег), не гледа тв (не поседује телевизијски апарат више ни физички), повремено слуша радио, нема компјутер у кући, чита само новине које му за џ стигну у поштанско сандуче, свира клавир, вози просечно старог Опела...

Има ли овакав здрав живот апсолутног смисла или не? Можемо ли рећи да знамо избалансирану границу између физичких и душевних потреба?

Але, бауци и крвца црвена

            Релативно давно сам у "Политикином Забавнику" читао интересантан текст о алама и бауцима. Запамтио сам гомилу илустрација свакаквих чуда од којих ми је наинтересантнији био опис але која чучи на крову изнад улазних врата. Заборавио сам јој народно име али она чека оне који су мало попили да би им се неопажено попела на главу и заносила их, те би целу ноћ лутали по њивама и имањима. Највероватније је да су ту "алу" измислиле сеоске пијандуре како би оправдале свој недолазак у кућу. Ипак, неко је то забележио као део народног веровања а Александар Палавестра то све сакупио и издао књигу. Нисам сигуран али ми се чини да ју је објавио под псеудонимом А. Пераграш (прочитати с десна на лево...).

             Господин Палавестра ми је недавно "пао на памет" кад сам са овдашњом бабицом повео причу на тему "мало дете, мала брига, велико дете, велики проблем" и рекао јој: "Код нас се у скорије време каже да док су мали пију млекце а кад порасту пију крв!" Ух, како ме је погледала... Сит сам се наобјашњавао да ми не пијемо крв већ је то стилска фигура уобичајена у нашем говору, која објашњава да ти је најгоре кад те неко твој, коме си све дао, дуго нервира или изневери. Појаснили смо то, чак се и насмејали поводом свега тога и скапирали да се код нас све око крви врти. Мислим на Балкану. Увек смо веровали у паранормалне бића, догађаје и били сујеверни. Али се никад нисмо плашили змајева, на пример. И то не да их се нисмо плашили већ смо велике јунаке изједначавали са њима или им придодавали њихове моћи. Змај Огњени Вук је одличан пример. 

             Елем, крв нам симболизује душу, оно унутра, оно што нам проври кад се изнервирамо, што нам удари у главу кад попиздимо па не гледамо кога и чиме бијемо. И најважније, израз "крв није вода!" Па и вампири су српска измишљотина! Румуни су се провукли к`о курве са причом о грофу Дракули али ајд`, нек`им буде. Гледала ме је у чуду, та сирота Немица, са колико емоција сам јој све ово објашњавао. Реч није рекла, није ме прекидала али је на крају устала, стегла ми шаку и рекла: "Ви имате душу!" Сутрадан је дошла у обилазак наследника и попила са нама једну "турску" кафу. Чула је да је ми тако пијемо па је хтела да проба. Крв није тражила...

Шалтери

            Негде су заиста шалтери, негде су канцеларије али им је једно заједничко: све их морам обићи. Што би наш народ рекао "од немила до недрага!" Администрација, бирократија или једноставно папирологија ми је ових дана буквално дојадила. А и ноге ме мало боле од обилажења свих.

            Мирко се родио. Чињеница. Ваља га пријавити. Рекоше у болници да ће то они да одраде, тј. послаће папире где треба. Обрадовах се на прву! Е јесам био наиван... Они су само попунили своје обрасце, проследили их у општину која је малца ставила у комп и то је то. После тога сам опет чекао да добијемо извод из матичне књиге рођених. Овде то није само један папир. Добили смо по један специјални образац за дечији додатак, родитељски додатак, за здравствено осигурање, за социјалне послове и религиозне послове. Ово последње се тиче крштења али ме то сад уопште не интересује. Сваки следећи примерак кошта 10 евра. Ух... Да бих завршио сваки од ових послова, морам додавати још неке папире и поднеске за сваки од случајева. Дантеови кругови ми се чине једноставнији од немачких.

             Мало је рећи да сам пола годишњег одмора потрошио обилазећи зграде и зградице по Котбусу а још нисам ни пола завршио. Биће да ћу морати да користим и неке слободне дане...