Сећања вредна пажње

Полако. Нисам ја баш толико матор па сам ко у вицу „волим секс и радо га се сећам“. Ма јок, већ ми повремено прође кроз главу, да ли бих био овакав какав јесам да нисам урадио нешто или да јесам или да ми се није догодило то што јесте и слично.

Пример. Упитам се понекад да ли ја аутомобиле, и све што се тиче истих, толико волим јер сам генетски, или већ некако јебем ли га, предодређен да их волим или је на мене утицало пар ствари у животу? Пре бих рекао ово друго. Први пут сам био у неком велико аутомобилу још као баш, баш клинац. Ћале је возио Фићу, шта би друго, којег је купио од скоро па једне плате, eee…, а комшија, уједно и отац мог тада веома доброг другара, Цитроен ДС, популарну Ајкулу! Мајко мила, како је тај ауто мени онда изгледао некако нестварно, свемирски! И дан-данас ме очарава. Сећам се да је он једног лепог дана прао ту Ајкулу. Тамно плаве боје... Ми сви око њега. Упита нас да ли хоћемо да се провозамо? Међу нама је био и његов син. Може! Уђосмо унутра, он покрену мотор а онда сам помислио полећемо јебем ти! Ем је то реално велики и простран ауто, ем се подиже пре него што крене. Хидрауличка пумпа крене лагано да зуји, подиже притисак у цилиндрима и ми лагано идемо на горе. Помислио сам да се одвајамо од земље, да ћемо да одлебдимо. И када смо кренули, нити сам знао да ли пут има рупе или нема, што се у Фићи итекако осети :), нити колико брзо идемо, ма све ми је било свеједно... Направио је мали круг по паркингу и то је то. Ценим да није трајало више од 5 минута али мени је било као година! Никада нас више није провозао... Ја сам био толико под утиском да сам ово искуство мојима детаљно испричао тек после неколико година. Данас обожавам све у вези аутомобила...

Лета сам проводио на селу, код бабе и два ујака. Они су били момци и нису баш нешто много времена проводили са клинчетом. Ту је била баба. Знао сам да читам са врло мало година. Постављао сам и превише којекавих питања па ми је мајка купила књигу „1000 зашто 1000 зато“, научила ме да читам и рекла да ако у тој књизи нема одговора на моје питање да јој се обратим! :) То је био добар покушај али било је више питања за њу него ли одговора у тој књизи... Елем, баба ми је читала народне јуначке песме, Краљевић Марко је за мене тада био цар! Какве бајке, басне и слично. Ма јок бре. Са ујацима сам проводио време кад год су га имали за мене. Знали су свашта да направе од свега. Што рече Цига, за некога оптад а за некога злато. Не кажем да су они претурали по смећу али кад год се нешто поквари они то нису бацали, напротив, већ су од тог отпада покушавали да створе нешто друго. Завари ово, преправи оно, поправи ситан квар на ауту и слично. Фасцинирало ме је како од нечега што је крш може да буде корисна ствар. Ја сам им ту као нешто „помагао“, јел, па ми је млађи купио мали чекић и давао ми по који ексер кад год сам тражио да прикуцам нешто, негде. Где год сам налазио неки ексер, ја сам га чувао. А шраф!? Их, па то је била премија... то се чувало к`о трофеј! Рећи ћу само да није било прага у њиховој кући у који нисам те ексере укуцавао. По мало ми је жао што је од тог чекића страдао и добар број играчака. Требам ли рећи да су у питању били аутомобилчићи? Доста после тог чекићања сам завршио Машински факултет...

Ти исти ујаци и баба су, наравно, живели у једном веома уређеном имању. Неко уме да каже да је то Војводина наследила од Немаца али кога је брига. Докле год је уредно, ја не марим за то ко је „крив“ за уредност. Класичан средње-банатски систем живљења. Имање до имања, све куће су „ушоране“. Ипак не у потпуности већ између њих има и по која башта. Чим се уђе у двориште пролази се поред куће а ниже је тзв економски део. Ујаци, као ни деда, нису волели да им се сво благо шета по дворишту па су поред куће изградили и помоћне објекте. Оставу, у чијем саставу је и летња кухиња у којој се преко године, кад је лепо време спремао ручак, кафа за послеподневни умор а касније и зимница, затим шупа за храну за стоку и живину, изнад које је котарка, у другим деловима Србије је зову и чардак, али је то онај део где се, најчешће, држи кукуруз и понека плетеница белог и црног лука, као и један објекат у којем је њихово благо. Није штала јер нису имали краве али је један део свињац, други део је место за по коју козу а у једном су повремено зечеви или јапанске препелице. Кокошињац је споља. Он је увек посебна прича, не знам зашто, заиста. Двориште кроз које се пролази је уређено, као парк. Део којим се иде поред куће је овичен украсним тујама, цвећем, брезама и два бора, испод којег се у сред лета може попити кафа у дебелој хладовини. Ко није за то, преко пута куће је мали врт. Ујаци су од којекавих ружних комада метала, направили веома лепу мрежу за винову лозу. Нека једноставна, скоро па дивља јер се не прска, која је развила своје гране свуда около и по крову те мреже. Испод су избетнирали па и кад пада киша, ту се човек да склонити и на миру одморити, без да покисне. Испод куће са леве стране су те помоћне просторије, под једним кровом „на једну воду“ тако да нико не би рекао да унутра живи стока а не људи, а са десне стране су две врбе. Биле. Једну су морали да изваде. Нешто је оболела. Оне су биле, а и даље је ова једна, дренажа за септичку јаму. Никад није преливала. Врба је увек жедна :) Ниже су две старе трешње, крушка и старо дрво лешника. Широко разгранато. Род није омашио ни једну годину. Те трешње од скора нема, и она се не што разболела а и трактор се сад лакше окреће и тако... Нема је. Од тог лешника на даље је башта и воћњак. Са леве стране башта са свим могућим и немогућим поврћем а воћњак... Двадесетак кајсија, исто толико јабука и крушака и незаобилазне шљиве. Кад сам био мали тамо су биле старе шљиве од по неких 30так година. Остариле су па су замењене. Иако ја сумњам да је то урађено због нас клинаца. Да не би имали на шта да се веремо. Некада је, то је било много пре мог доба, буквално испод те баште пролазио воз. Такозвани „Ћира.“  Неких двеста метара даље је била станица. Теретна и путничка. Знао сам понекад да седнем испод неке од оних шљива, пијуцкам нешто и замишљам како ли је то некад изгледало... Вероватно је било и по мало гласно, па је нервирало и стоку и људе али ипак... У овој средини сам проводио свако лето до школе. Деце пуна улица, домаћа храна, обични, пријатни људи. Ујаци који су ме учили да учествујем у свему и свачему. Од кошења траве, брања воћа и спремања зимнице или ракије до храњења блага и чишћења њиховог измета. Иако сам био и остао једино дете мојих родитеља, растући у тој средини нисам био као сви остали јединци. Ништа закерања, ништа дрека и плач и размаженост, ма јок. Ништа од тога. Мојој срећи није било краја кад се један ујак оженио и добио једну па другу ћерку! Сестрице... их! И дан данас сам некако везан за њих. Млађи је то касније одрадио али он је имао ауто! И то „Заставу 101“ док су сви други фурали фикусе. Он ме онда стави у крило па по селу и ја, као, возим. Их бре! Нема ме ни метар али возим :) Касније сам му преносио поздраве којекавих сеоских цица кад сам ишао у продавницу. Обојица су хтели више у животу али је деда погинуо и остали су без новца па су се окренули чему су могли. Старији се вратио из Суботице са студија економије а млађи је тражио посао као Машински техничар па кад га није нашао отишао на курс за Милиционера и тако дочекао пензију. Старији је радио у сеоској Задрузи док није све отишло у вражју матер. Утицало је све ово на мене... сигуран сам у то. Додуше, тамо сам зарадио и доживотни страх од паса пуштених са ланца и без газде. Имали су и једно керенце. Ја сам се увек играо са њим и све је било лепо док ме једног дана баба није угледала како лежим а он на мени, лаје и лиже ме. Биће да је хтео да се играмо али она се успаничила, викнула, некако јекнула, одгурнула пса и мене брзо унела у кућу. Мислила је да сам се уплашио али нисам док она није тако одреаговала :) Керенце су поклонили комшији а ја сам остао са страхом чим чујем лавеж пса. Научио сам временом да га превазиђем али не у потпуности. Могу ја да се играм и данас, али имам и даље мало уздржан став. И то ме је обележило за цео живот!

Имао сам срећу да су моји родитељи из истог места. Игром случаја су се на крају узели јер је разлика била 8 година а мени је родбина, са татине стране, у истом селу где је и мамина. Татина страна је имала своје изузетке са којима сам као клинац могао, код којих сам уопште и хтео да идем. Ћале је био један од осморо деце а само једна тетка у селу је мени, као детету, била мила и коју сам увек на бајсу обилазио. Касније је неколико њих отишло из села у потрагу за бољим животом. Остали су били одбојнији, некако окренути осталим сферама живота, не толико ни својој а камоли туђој деци. Код њих су ме водили јер ми је то род па да знам ко су. Није ми то било толико битно онда а није ни данас. У бољим сам односима са њиховом децом, мојом браћом и сестрама, него што сам икад био са њима. Са једне стране сам имао ујаке а са друге стричеве и тетке и никад нисам могао да појмим како је ћале толико боља особа од свих њих? Једино је та једна тетка била као он. С мамине стране сви некако личе, блиски су, слични, знам како да се поставим у разговору са њима а са татине... не. Као да су странци. Ово исто сматрам утицајем на мене као будућег родитеља.

Има ли смисла уопште овако  размишљати?

Свакодневни уметници и свакодневна уметност

Има ствари због којих ми једноставно застане дах. Дивим се женама на пример, ма све су лепе, може да прича шта год ко хоће али за мене имају посебан сјај поготово кад су трудне. Нисам манијак па да мислим у сексуалном смислу, далеко било, чак ми је и помисао на то немогућа, већ некако блистају, срећне су, додирнуле су природни циљ постојања у животу. Али чак ми ни због њих није застао дах јер их има више :) Нису јединствене, сем моје малене, наравно.

Предност васколиког интернета је и у томе што се јединствени примерци могу видети, да не кажем рекламирати. Раније су постојали у причама и било је све на поверење. Неописиво ми је драго што сам за ове људе чуо у животу. Ценим њихову надареност или посебност, у сваком случају. Ово су моји фаворити:

-    Први је Стефен Вилтшајер. Он је аутистичан. Ретко и веома неугодно обољење. Не улазим у то како и зашто се оно јавља, нити имам икаквог појма о томе, али знам да је људима у околини оболелог живот веома напоран. У овом случају можда и није. Човек је сликар. У ствари, цртач. Познато је да се код аутистичних особа развијају разноразна чула која су код нас осталих на подједнаком нивоу са осталим. Овај тип има фотографско памћење и то све може да пренесе на папир. Добро, не би то ни било толико посебно али оно што он уради са оловком је за мене невероватно. Читави пејзажи, панораме, обриси града и људи у датом тренутку су, обичном графитном оловком, дочарани до најситнијих детаља! Касније је почео да слика у боји са уљем али и даље ме више фасцнирају слике рађене оловком. http://www.stephenwiltshire.co.uk/

-   Други је, за мене, мајсторство фотографије или сликање светлом. У принципу једноставно. Мрак, добар фотоапарат, дугачка експозиција, пар светлећих штапова у различитим бојама и мали додир маште. Оно што њихов апарат забележи је просто нестварно. http://lapp-pro.de/

-    Индустријски дизајн. Звучи можда онако мало без везе и супротно али је тако. Почевши од чињенице да на Акадамији ликовних уметности посотји овај одсек, па до тога да је неко морао да дизајнира и паковање пасте за зубе, ово је ипак битна ставка. Најупечатљивији пример су аутомобили и зграде. Све се то дизајнира. А ја сам у држави у којој је то доведено до једног већег нивоа. А још сам и машинац... ма иди бре! Један од веома лепих примера је рударски округ у Есену. Неко зна, неко не зна да је то у савезној држави Северна Рајна Вестфалија (Nordrhein Westfalen) која је дуго била индустријски центар Западне Немачке. Много рудника, много фабрика за прераду гвожђа и обојених метала. Тамо нема много електрана јер има мло угља али свега осталог је било. Када су правили све око тих рудника, пазили су да то има и неког мало узвишенијег значаја. Заборавио сам тачно који али знам да су фабрички круг дизајнирала двојица архитекта који су чак били зачетници неког уметничког правца између првог и другог светског рата! Мож` мислити... Било како било, то је све данас очувано, осветљено и изгелда баш, баш... http://www.zollverein.de/ Следећа интересантна ствар је железничка станица у Берлину. Слике говоре за себе али ико икада буде имао прилике, нека оде и види оно за мене архитеконско умеће у индустријском дизајну. http://www.google.com/images?um=1&hl=en&rlz=1B3GGGL_en___DE362&biw=1280&bih=612&tbs=isch%3A1&sa=1&q=berlin+hauptbahnhof&aq=f&aqi=g1&aql=&oq=&gs_rfai  Овде се сами намећу њихови „ледени возови“, како их странци зову. ICE илити Inter City Espress је само по себи чудо од брзине, ја сам се возио 308 км/ч, али и уметност од метала. Мени као машинцу... милина... Као и метрои у Минхену. Бого мој. Стари су као и сваки други. Стари и ништа посебни али нови.. ух! Веома су дугачки и изједна су. Слика говори доста http://de.wikipedia.org/w/index.php?title=Datei:M%C3%BCnchner_S-Bahn_%28HDR%29.jpg&filetimestamp=20091012201327 и сад само треба замислити како се та змија од воза извија како улази у кривине... Мени једно од најбољих искустава.

             

Чему се, онако из душе, заиста дивите?

А сада нешто потпуно другачије...

Нећу да ти дрвим о губицима, нити ми пада на памет да ти дајем којекаве савете. Али! Имам потребу да објасним своја осећања у том периоду кроз који ти сад пролазиш. Дакле, мој отац је отишао са овог света за недељу дана. Од потпуно здравог и чилог човека до ничега после седам дана... Разболео се и све се догађало веома брзо. Реаговали смо најбоље што смо могли и најбрже што смо могли али све што сам могао је да га посматрам како одлази... Није стигао ни једну реч више да каже. Никакву гримасу да направи, ништа. Ја сам му био једино дете и све је било на мени. Цео живот је причао да се женим што раније јер је он окаснио. Добио ме са 36 година, а касније је признао да је хтео да се раније оженим да би га "унуци запамтили са косом" :) Предлагао је да "је доведем" још у трећој години па ће он да нас храни. "Чиме бре ћале да нас храниш?" "Шта те брига како и чиме, само ти њу доведи..." Мала шала али је исто тако хтео да ја завршим факултет. Кад је био најгори период живота у Србији он ми је рекао: "Ти ћеш ићи на тај факултет, имаћеш све што ти треба и завршићеш га па макар ја са твојом мајком јео корење и пио воду из Саве!" Поред оне унучади, хтео је да ме види и са дипломом. Није успео ни једно ни друго... Ја сам тада био далеко од брака али веома близу краја факултета. Последња година и пар испита... Отишао је и мајка и ја смо остали слупани најстрашније. Све сам одрадио око сахране, о свему водио рачуна и све је било како мора. На сахрани су многи други плакали више него ја и мајка заједно. Плакали су они који су му остали дужни на овом свету. Не материјално већ... знају они зашто и како. Мајка је успела некако да искамчи породичну пензију да би имали како да преживимо јер сам ја био студент и пунио сам јебених 27 година и самим тим губио право да добијам било шта. Дипломирао сам релативно брзо после очеве смрти и отишао у редовну војску јер је то био и начин да се нешто и приштеди. Председник комисије на дипломском ми је био један велики човек. Професор Кубуровић. Сви ми честитају а он ми прилази, грли ме и тихим гласом ме упита: "Како се сналазите ти и мајка у овој ситуацији?" То ме није ни најрођнији питао! Рекох: "Некако...", а пет дана после сам био у војсци. Рекао ми је да ће ми помоћи и око заполсења чим се вратим из војске. На заклетви сви одлазе кући да би се мало провели а ја да би оцу дао годину дана и професору Кубуровићу био на комеморацији. И он је приминуо брзо после тог дипломског... Чинило ми се сам безнадежан случај. Први период у војсци, ја мислим да нисам ока склопио ни једне ноћи! Зажмурим и толико тога ми пролази кроз главу да је то било страшно. А сузе само иду... Не цмиздрим али плачем. Гласа не испуштам, главу не подижем а сузе иду и тако дубоко у ноћ. Са њим сам ја више ћутао него што сам причао. Јапанци кажу да је то, парафразирам, уметност разумевања у тишини, или тако нешто слично. Био је ту кад год је требало да буде, говорио је само кад треба, радио је оно што је требало да уради, није ме тукао осим једног шамара који је отплакао са мном и у принципу ме је научио да све у животу радим, што је могуће више, самостално. Све то није било од помоћи... Хтео сам да идем код психолога али је то у војсци скоро па веома погубно по психу. Колико год ово супротно звучи... ко је био зна о чему причам. Свашта бих после тога морао тамо да преживљавам па сам се са свим осећањима самостално суочавао. Сваке ноћи. Цела спаваона цепа ли цепа. Неко хрче, неко прди, врти се, буди се и иде у клоњу... а ја, ништа. Ако заспим по који сат то је то. Да ли сам био уморан? Не. Ни најмање. После сам лагано, врло лагано долазио себи. Нисам пушио, нисам пио и нисам хтео било који други порок јер мислим да би ме то однело. Променио сам се. Веома. Све сад има додатну димензију. Све има некакав призвук који нисам очекивао. На који нисам био спреман... Људи који ме знају, почевши од моје мајке, ме је схватио. Нису ме дирали, нису ми сметали у том туговању и сви су једноставно чекали да туга попусти. Не знам са чим да упоредим а да не буде глупо али као да сам био у чамцу на узбурканом мору и нико, али баш нико, није могао да дође да ми помогне већ су чекали да се вода смири, да кренем у правцу обале и ту да ме дочекају. Сви знају да ствари нису дошле у нормалу, јер те нормале више није било. Успостављена је једна нова нормала. Тако мора да буде. Помогли су ми, разумели ме, били су ту, уз мене и ја сам им свима захвалан. Заборавити нећеш, никад. Да ћеш се опустити, хоћеш. Савладаћеш бол или ћеш научити да живиш са раном на души која не зараста. Ја сам имао утисак да је све сјебано јер нисам има на кога више да се ослоним али сам схватио да то тако иде. Живот је курва а ми смо му најбоље муштерије. Тешко је, разумем те у потпуности, али живот иде... иде некако, меље... драга моја Свуш...

И да, каква си сад, таква си. Ко те воли и цени, волеће те и цениће те и даље. Као и ми овде ;) Околина ми се баш фино искристалисала.

Ево и мохита.

У здравље!

Само да знаш да је ово први текст који сам овде откуцао у даху. Све остале сам куцао како су ми падали на памет и тако их објављивао. Извињавам се свима што је сад све ово по мало лично, некако усмерено ка једној особи али опет, сви могу да читају, кометаришу па је то ипак некако ок...

Како данас зарадити неку кинту а не бити фудбалер или кримос?

Јел ово могуће? ТВ и остала масмедијална срања нам нон-стоп сервирају нека млаћења муда како се тамо неки(нека) обогатио(ла). Или нам их једноставно приказују као какве звезде и звездице... те фудбалери, те манекенке, те продавци суђа са прекоокенаским јахтама и слични ликови. Колико у свему томе има истине? 

Новац на њиховим рачуним постоји, чињеница, стекли су га на овај или онај начин. Е мене интересују баш ти начини!? :) Не желим овде да распредам о томе ко је „Баџа Поштењачина“ а ко је Арсен Лупен, заболе ме. Они су се снашли, одрадили су посао, можда су им и муда била мало у процепу и ту су где су. Све што су урадили да дођу до кеша им служи на част и образ. Што би рекао БГ Синдикат „… oбраз као ђон па да ваћариш фонд...“ 

Мене интересује како ЈА да дођем до неког опипљивог кеша? Не мислим на чуда-муда, авионе, камионе али ако би могло... не би било лоше... Шалу на страну, мени треба само мало преко овога што имам сад. Мајке ми моје. Породичан сам човек, срећан у браку, имам посао и не треба ми други... Други посао је увек решење за више новца али га ја не желим јер тада губим породично време. Да ли постоје неки дуги начини приходовања? Да се можда коцкам? Неее... превелики је ризик. Додуше, један економиста ми рече да ризик доноси профит али води у пропаст, а ја нисам сигуран колико у коцкању могу да оценим где је граница ризиковања. Мој ћале је играо Лото цео живот. Добио је једном другу награду, дао све на штедњу, а било је то у СФРЈ, и све је пропало... Кад је отишао по паре добио је за векну хлеба. Ух што ми га је било жао тада... Ја одиграм по некад неки листић. То ми је више као неки обичај, сећање на њега. Не надам се много да ћу се овајдити јер „кућа увек добија.“ Ћале је знао да седне и да гледа у којекаве комбинације и сањари као да се тамо крију некакве космичке истине! Седнем поред њега и гледам, да пипнем ту његову кутију, нисам смео. Касније сам га упитао што се толико томе нада. Рече да му ништа друго у животу није преостало... Куд сам га и упитао. Од њега сам научио да мора да се ради да би се зарадило. Говорио ми је да чиме год одлучим у животу да се бавим, треба увек да покушавам да будем најбољи. Да гурам док не прегурам све препреке! И ја ту његову формулу примењујем. Радим, доказујем се читав живот. Надам се да ће то некад, неко приметити. Ако ништа друго бар сам у средини која цени залагање и посао па ћемо да видимо. 

Дакле, има ли шта друго? Било каква криминална делатност у старту отпада јер нисам од те феле. На лицу ми се види да сам згрешио. Док сам био клинац, могло је да прође али би ме сада мало скупље коштало од само батина. Берзе, акције можда, искоришћавање ове јебене кризе на најподлији могући начин? Можда да смислим нешто ново? Ма даааа, важиии... нема шансе, нисам Тесла! Да извештавам о нечему за неке новине? Смешно... више би ме коштала струја за комп. Да почнем неки приватни бизнис? Можда бих и могао али касније. Тренутна комбинација боравишне и радне виза ми не дозвољава такво акцијашење. Уопште посматрано, морао бих озбиљније да се позабавим овом тематиком: шта да почнем као приватник. Да почнем неким исплативим спортом да се бавим? То долази у обзир само аматерски, здравља ради, јер сам у спортском смислу старац за почињање професионалне каријере. Нисам ни Пикасо али умем да повучем пар линија по папиру и да то изгледа како треба, да се допадне људима. Да пробам то да продам некоме? Нешто не верујем да се неки уметник `леба прејео...

Јебем ли га, има ли ко какву идеју?

Бебица и родитељство

Поред чињенице да у фебруару славим славу, тачније 16. фебруара Светог Симеона Богопримца, иако сам више пута био код аутомеханичара него у цркви, никада ми се ништа битније није догађало у том месецу. Пре ће бити да је то један од најсморенијих месеци. До тада је већ прошло свако славље око нове године и Божића, по нека слава око новака и онда тишина. Следеће године ће да буде другачије! 

Доктор ми је жену прегледао, рачунао и на крају испљунуо податак 28. фебруар! То је дан када би она требала да постане поносна мајка а ја још поноснији отац! Опет, можда буде и март али ко зна. Зарад увода у причу држаћемо се фебруара. И добро је што није преступна година јер је дан „Д“ могао бити и 29. Мани… Зашто рекох још поноснији отац? Одговор ће можда звучати помало „сексистички“ и у мушком правцу али то дајем себи за право јер ја јесам мушко и ово је мој блог! :) Жене целу причу о трудноћи једноставно лакше подносе. Некако су и психички и физички, нормално, предодређене баш за то. Не каже се џабе „благословено стање.“ Чудо природе је на делу. Ја то све посматрам са огромним одушевљењем. Прва „фотографија“ нашег детета је црно-бела скенер фотка и тамо се види црна област, у средини доминира светло сива област у којој је кружић нешто тамније сиве боје! И шта је то? Каже доца, твој потомак! `Ајде бре! 1,43цм и већ је потомак! Сад је веће, наравно, али мом одушевљењу нема краја. Моја жена то све прихвата у стилу: „Па да, то тако иде, шта ти је чудно!?“ У принципу је у праву. Сви смо ми настали на овај начин али ја као мушкарац сам имао један страх. Бојао сам се да ли ја могу да га направим. Свега ми. Мој циљ на овом свету би у супротном био доведен у питање. Чему ја онда служим? Да бијем некога, шта ли? Можда је то тако и са женама али моја драга није имала тај страх. Каже да би јој било чудно и да би се плашила тако нечега да је имала проблема са неопходним органима. Нисам ни ја имао проблема али опет. Није ми било свеједно све док није затруднела. Сада посматрам тај њен стомак, није више стомачић, он и ја имамо свој мали ритуал свако вече пред спавање, па и причам са њим. При том се неописиво лепо осећам а она ме посматра и смешка се. Не могу рећи да јој је то моје понашање чудно, напротив, драго јој је, али не престајем да је изненађујем повременим одушевљавањем и размишљањима на ову тему. 

Прошле недеље смо били обоје код чика Доктора. Ултразвук. Да видимо колико је то наше мало и да ли је мало уопште. 7,7цм! Доца то све снима, прича све време к`о навијен а ја... седим у оној полумрачној собици и не могу да се смирим. Чудо природе се одвија пред мојим очима! Он ме нешто упитао, ја не одговарам, окрену` се човек према мени, погледа ме и само се насмеши и настави даље свој посао. Оно што ме је вратило у реалност је реченица да не морамо да бринемо да ће нам дете бити монголоидно! Ух! Пресекао ме... Не желим рећи да је то сад нешто толико страшно, можда и јесте, не знам, али ја о томе нисам ни размишљао, јебем ти... Нисам ни знао да он то може сад, преко скенера, да види. На свашта сма помишљао и психички се спремао за све што нам следи касније али овај податак нисам очекивао. Уопште! Мерио је колико је размак између мозга и лобање и то рече... Значи, освестио ме у трену. У једном тренутку сам се упитао, па шта још нисам имао у виду? Шта се још може догодити што ми није ни пало на, ову моју луду, памет? Невероватно... 

У сваком случају, ствари теку својим током. Код мене се ништа не мења али код ње раде хормони. Не значи сад да је она постала хировита па тражи димљну белу вешалицу у пола ноћи али промене постоје. Почели су да јој сметају којекакви мириси од чега мени највише смета то што јој сад црни лук неописиво смрди! Јесте, он и иначе не мирише али кад се нешто лепо спрема за клопу, мора бити и сецканог црног лука! Е, то сад дисмр... Рекох јој пре неки дан да једва чекам фебруар! Не само због чињенице да ће тада свет угледати једно мало, унапред обожавано, беспомоћно биће већ што ће се и мени моја жена вратити. Па да правим поново ћевапе и да их кркамо са црним луком! :) 

Добро, да се не распекмезујем даље, ово све ипак носи и одређену дозу одговорности, зар не? Када се ствари поједноставе, потребан је мушки и женски примерак неке врсте и ето потомка. Шта после? Нису сви ни за родитеље нити су хтели да буду. Ја јесам. Многи су ми то и рекли. Чудили су се како се нисам раније оженио и постао ћале. Чак су ми предвиђали да ћу се оженити једном другарицом. То је било по мало глупо помислити али ок, такав сам човек. Други су тако видели њене спољне сигнале на које ја нисам увек реаговао одбојно и нагло, да је не бих увредио, па су то и помислили, да, то је то. Временом су сви скапирали целокупну ситуацију и увидели чињенице. Нити сам икад трчао за неком сукњом да по сваку цену будем отац. Не. Као што рекох, једно је направити дете а сасвим друго је одгајати га. Прво сам упознао женску особу са којом би све на свету могао да прођем, а и она са мном, па тек онда дете. Ово сматрам довољно добром основом за грађење позитивне околине за одрастање. Даље, видећемо. 

Једно време је код нас у БГ-у живела сестра од ујака док није добила место у студентском дому. Пар месеци, не више. Рекла ми је да сам строг! Можда, рекох... Не видим себе као таквог а ни моја малена то није приметила. Опет моја мајка ми пребаци, поанекад, што сам толико љут, гласан и слично... У последње време, не могу а да се не упитам, шта значи строг? Хоћу ли бити такав и према детету? Хоће ли оно због тог, можда, строжијег става успети да схвати моју љубав према њему? По мени, у мом краљевству, за које ћу све на овом свету да дам и урадим и да га браним до последње капи крви и снаге, влада ограничена демократија. Нешто слично као на овом блогу. :)  Све може док се не пређе граница. Ту исту сам ја поставио, негде. Ко је пређе, сазнаће где је... :) Сматрам ово уређењем које доприноси напретку. Некако ми се чини да то тако мора да иде. Јебем ли га, ако грешим, али нечија мора да буде последња! Јел се ово чини као строг став? Или погрешан? 

Све у свему, живот ће показати хоћу ли бити добар или лош родитељ. Можда ће моје дете, а планирамо још ;), бити неки нови велики ум, можда ће бити тотални лелемуд и празноглаво чудо, можда... Има само пар ствари које не бих волео. Једна је да не бих волео да ми мурија дође на врата због детета а друга је да не бих волео да буде геј, стварно не бих. Нећу га због тога мање волети или мрзети, далеко било, али бих то сматрао на неки чудан начин, животним поразом. Много питања ми се мота по глави а на одговоре ћу, изгледа, морати да сачекам.