Нема потребе да причам о љубави, о везаности и да беспотребно патетишем. Мајку једноставно сви воле. Чак и када се ради о некој која се не понаша као мајка, њено дете осећа ту везаност са њом и то је тако. Природа је то уредила на свој начин и немам ја ту шта да паметујем.
Када мало боље размислим, немам неки уобичајено унапред спремљен текст у глави, не знам ни сам шта бих рекао, шта бих могао да кажем али мисли су ту, терају ме да куцам, да их искажем некако, што се оно каже да их преточим у слова, да све ово буде нека врста епилога њеног постојања.
Од оца Јована и мајке Драгице, родила се убрзо после другог светског рата и те прве године провела у поприличној немаштини. Њени су били део чувене "осме офанзиве" из кршевите Босне и Херцеговине у највећу равницу Србије, у сред Баната. Додуше њена немаштина је била мала у односу на татину. Она је била једно од троје деца а тата, који је живео "преко друма", је био један од осморо. Тај друм је увек делио село Честерег, где се родила, и ретко су једни ишли на другу страну. Судбина је хтела да се она и мој отац сретну иако је било осам година разлике између њих. Знали су се, више из виђења али онда је то постало нешто више. Тата ју је запросио док је у мислима било: "Ил' она, ил' ниједна друга!"
Расла је у малој, слепој улици на чијем је другом крају била "јамура". Мало језеро, окружено трском које је све скупа правило малу мочвару али је било чисто па су тамо сви учили да пливају. Убрзо су се тамо настанили и Цигани па је млађа два брата често бранила од њих, неретко се физички обрачунавајући. Када је једном мали Цига дошао код њеног оца, Јована, сав оплављен и поцепан, да се жали на њу, како га је неправедно истукла, деда му је рекао: "Знам ја моју Смиљу, шта си јој урадио?" "Нисам ништа", одговори му. "Тек тако те истукла? Говори, одмах, шта си урадио да не би и од мене добио који шамар!" Овај кроз зубе процеди: "Опсовао сам јој матер." Деда устаде, узе лонче млека које је његова жена продавала музећи своју тешко стечену краву, даде му у руке јер су куповали од њих и рече: "Ово ти је последње млеко које си из ове куће добио. Не мораш да платиш и знај да нећу више да те видим ни у мојој кући, ни у близини моје деце а нећу ни да идеш овом страном улице. Губи ми се с очију док те и ја нисам измлатио!" Беше та мала Смиља зајебана, скроз. Браћу и породицу није смео нико да јој пипне. Тада је стекла ту моћ и увек је користила.
За све што је радила бранећи породицу, коју је сматрала светињом, увек је имала велику подршку у свом оцу. Да ли је био строг, не знам, није о томе много причала али је знао шта ради. Био је праведан, и што се оно каже, старог кова, патријархалан. Зато их је све дубоко погодио тренутак када је погинуо. На истом оном друму, возећи бицикл, ишао је кући на ручак из сеоске Задруге, где му је моја мајка умесила питу али није стигао да је проба јер га је неопрезни камионџија закачио приколицом приликом претицања и бацио у канал поред. Преминуо је на месту. Преживео је немачке казамате као краљев војник а настрадао пред својим српским прагом. Иза њега је остала носилац Споменице, Драгица са шаком пуном неупотребљивих прстију јер јој је немачки куршум погодио руку и пресекао нерв за контролу шаке, два сина и Смиља. Сви су у том дану споља очврсли као камење. Дуго она питу није могла да умеси. Чак и много година касније, знала је сузу да пусти док је развијала тесто.
После тог немилог догађаја, сви су потпуно прилагодили своје животе околностима. Она је убрзо почела да ради као трговац у Вршцу, где је успут научила и румунски и мађарски, које је заборавила вративши се у Зрењанин. Тај повратак је био кључна ствар за упознавање са мојим оцем. Након венчања преселили су се у Београд, где је тата успео да нађе место под сунцем. Тада је долазак у Београд био компликована работа. Само преко препоруке. Почела је да ради у "БИГЗ"-у као продавац у књижари у булевару Револуције, сада Краља Александра. Ту је дочекала и пензију али је није користила. Када је тата преминуо, његова умањена пензија је била већа од њене пуне. Преузела је његову а своје се одрекла. Била је то горка пилула за њу. Цео живот је радила а на крају ипак узела мужево.
Ја сам се родио пар година након њеног доласка у Београд. У Земуну. Прва три месеца мог живота смо провели у Батајници, након тога смо прешли у један стан у близини "ИМТ"-а, где је тата а радио а касније и у други, с друге стране у новобеоградским "блоковима". Био је то тежак период за њу због путовања на посао и с посла. Није имала положен возачки испит јер није смела да изађе на полагање. Положила је писмени део али на практични није изашла. Колико год да ју је тата наговарао, она није смела. У том неком периоду је преживела саобраћајну несрећу са колегом с посла, где је пуком срећом остала жива. Набрала се страха и дуго, баш дуго није могла да седи опуштено у колима, небитно је било ко је возио. Зато је мењала неколико превоза од стана до посла. И онда тако назад. Прогледала је када су уведени трамваји на Новом Београду. Јесте да се клацкала око сат времена с њима али је бар био један превоз.
Таман када је тата добио стан од фирме, онај други, планирали су проширење породице. Имао сам седам година, нови стан, ново све па сам још и сестру очекивао. Дозволили су ми да јој дам име. Наташа. Не знам зашто сам изабрао то име. Тек сам много, много касније у животу упознао неку Наташу али ето, то име ми је и данас лепо. Дозвољавала ми је да спавам поред ње и са великим стомаком. Загрлим је око стомака и заспим а да се до јутра нисам померао. Али, опет онај животни сценариста не даде да све иде по плану. Наташа је поживела око три месеца након порођаја и преминула. Зашто, како, од чега су питања која нисам могао касније да јој поставим. Нисам имао срца за то. Знам да сам био разочаран а како је било њој и тати, не могу ни да замислим. Имам одређених сумњи да је то све било део чувених крађа беба у СФРЈ али на томе ће и остати. Не могу да мучим себе, копам по прошлости и трошим енергију на све то. Знам само да сам након тога осетио да је она била много присутнија у мом животу. Увек је она била према мени заштитнички настројена али након тога, ја сам то могао и да осетим. Имао сам 12 година када више нисам могао да трпим то свеприсуство и сећам се да је, иначе уобичајена препирка пубертетлије са родитељима, изашла у свађу. Тата нас је прекинуо, рекавши ми: "Не вичи на моју жену! Нађи себи једну па се дери на њу до миле воље. Моју, остави на миру!" Одмах сам му одговорио: "Јесте ми мајка, теби свака част али са женом као што је она ја не бих могао никада да живим!" Ух, ал' сам је тад погодио, кад се само сетим њеног израза лица. Био сам тада искрен и такав сам остао увек. Касније смо се разумели. И шта сам рекао и шта сам хтео да кажем. Малена је њена тотална дијаметралност.
Чувала ме је. Од свега. И потпуно је преузела бригу о мени. Тата јој је то дозволио а ја се не сећам да ме је тата макар и један пут одвео код лекара, у вртић нити је ишао на родитељске састанке у школи. Јесте да је радио у то време преко сваке мере, да је био уморан али јој је то све препустио. Док му није досадило то све. Почео је да се меша тако што је с времена на време говорио нешто као: "Пусти га! Мушко је. Остави га на миру..." Несрећне године ратовања у околини и санкција је провела путујући на други крај града. Чувала је достојанство, никада се није жалила јер је то нешто што никад није умела већ само напред и без презира. Знала је да намаже два парчета хлеба са марагарином, састави их као сендвич и глуми на послу како једе најукуснији оброк у животу. Никад мување, крађа, "лепљиви" прсти око касе и слично, иако је била на извору свега. Књижара на два нивоа, горе све за школу и канцеларије али и музичке плоче, док је испод била продаја тапета. Не. Никада ни једног јединог динара на непоштен начин. Долазила је у сукоб због тога са шефовима продавнице али је остала постојана. Само ми никад није јасно због чега није ни једну, једину плочу донела кући. Тамо је слушала и Бони М, и Пинк Флојд, Стонсе као и Сунцокрете. Знала је да ми певуши: "Долази зима, дуга и хладна. Затвори врата, упали ватру, пада први снег.", имитирајући глас Слађане Милошевић. А имали смо грамофон кући који сам касније продао и не пробајући га, да ли уопште ради. Остаде мистерија.
Био сам на факултету када је бомбардована Србија. Она се тада веома уплашила. Није могла ока да склопи у стану. Ишао сам са њом у тзв атомско склониште да се наспава. Тата је то категорички одбијао. Кап у препуној чаши је био прелетање две крстареће ракете, типа "Томахавк", прео наше зграде које су погодиле складишта мазута у новобеоградској топлани. Е то је заиста била гласна експлозија. Схватио сам касније да се плашила свих тих немирних година да ме не одведу у неки од свих тих ратова, тих оружаних сукоба. Плашила се да не остане и без мене.
Прођоше та туробна времена, ја на крају факултета кад је тата преминуо. Догодило се то и њему и нама рано. Ја сам био ни тамо ни овамо, без примања а она пред пензијом и онда је било сналажење, како, с чим. Пристала је да ради још један посао у оближњој школи страних језика као секретарица. Снашли смо се, премостили тај период а ја сам дипломирао и запослио се убрзо. Живот ме је одвео у Немачку и када ми је први пут дошла у посету, ишли смо возом до Дизелдорфа. Кренуше јој сузе. "Шта је било Смиљо?", упитах је. "Моја отац је овде био ратни затвореник у логору а ево, мој син, сад ради овде." Иначе, нисам је звао ни мама ни мајко, само Смиљо. То је остало из пубертетских година. Рекао сам јој да "мама" није модерно, да може да бира да ли ће да буде "кева" или "Смиља". Невољно је пристала, нисам јој ни дао избора и одлучила се за име. Тако је било до краја. Тата је постао ћале. Њему је био свеједно.
Жао ми је што их тата тј ћале није доживео, јер је само о унучади причао али она јесте. И рођење, и помоћ око мог пресељења са једног на други крај Немачке, када је на задњем седишту седела и играла се унуком док је Малена возила ауто са стомаком са будућом девојчицом унутра, иза комбија са стварима, који сам ја возио. Није волела да путује, да иде било коме у посете али је волела да јој се дође, да може да угости и учини. Иако је тата увек говорио да неће нико да ти дође, докле год ти не одеш у посету, она је то својски одбијала. Али је долазила код мене и моје породице. Увек је била спремна да седне у авион и буде са нама. Да кува, да спреми, да се поигра са децом, једноставно да учини својима. Онај породично-заштитнички осећај је никад није напустио. Ух колико јој је сметало када подвикнем на децу. Иако је знала да код мене коментари не пролазе, почињала је са: "Знам да ћеш да се љутиш на мене али нећу и не могу да ћутим! Морам да ти кажем да..." И тако даље. Увек је све стављала на неки замишљени кантар, да ли сви имају подједнаке делове свега. Чак је знала и шаргарепу у супи да подели на "равне части". Иначе, исхрана је била посебна тема. Као мали сам веома мало јео. Она је то тешко подносила да је чак пар пута покушала да ме храни затварајући ми нос, онако, на силу. Она кука, ја плачем и дерем се из свег гласа, када је тата наступио: "Доста! Неће да једе? Не мора! Јешће кад огладни и то оно што једемо и ми. Нема више нама ово а њему оно." Испоставило се као исправно. А она је само била забринута.
И тако, ове године је последњи пут дошла код мене. Цела ова еуфорија око вируса је учинила да се никад мање видели нисмо а да никад више не имадосмо видео разговора. Она је била увек одговорна и дисциплинована па је прво затварање схватила у потпуности и није излазила из стана неколико месеци. Комшија јој је доносио намирнице а изашла је само два пута да се вакцинише. Када је све спласло, виђали смо се. Ми тамо, она овамо и тако је у јулу ове, сумануте 2021. године, прво сама провела двадесетак дана са унучићима у Београду а онда је у септембру дошла у Немачку. Чим је дошла, није била потпуно задовољна. Мучио ју је кашаљ. Сазнао сам да је ћутала о томе већ неки период током године а у септембру се погоршало. Вратио сам се с њом у Србију, тестирала се и била негативна на Ковид. То није спречило њен одлазак у болницу на даље испитивање и лечење.
Тада је кренула последња шизофрена фаза у њеном и интересантном и делом тешком животу. Два дана по доласку јој се слошило и завршила је на интензивном одељењу Пулмологије у Клиничко-болничком центру у Београду. Све што сам тих две седмице могао је да зовем сестре и лекаре. Сваки дан сам звао и сваки јебени дан добијао потпуно различите одговоре. Од тога да је рак, да умире, да седи и прича са свима, да не може ни да дише без вештачке помоћи, да рентгени и скенери не дају обећавајуће резултате па да је стабилно и слично. Нисам знао куд ударам тих дана. Последњих дана сам чак добио одговор да хоће да је шаљу кући одмах са интензивног одељења! Кући?! Па како сад то? А дијагноза, терапија... Брже, боље сам се спаковао и правац Београд да спремим стан за долазак. Дан касније, она мени шаље поруку, да је добро, да има маску са кисеоником и да ће бити боље. Када сам касније питао шта је значило то слање кући, одговорили су ми да то није истина и да сам погрешно разумео. Је ли? Добро, де, нек' им буде, само да и њој буде боље. Све што сам могао је да од 13 до 14 часова донесем до болничке портирнице све што јој треба. Ја и родбина и пријатељи осталих пацијената. То је увек изазивало гужву а портири, изузев једне жене, су били као Хадови Кербери. Нит' емпатије, нит' човечности и разумевања већ чак и вређање, свађа. Генерално једна потпуно непотребна ситуација и расипање енергије.
Све сам трпео у жељи и очекивању да јој буде боље. Међутим, месец дана прође, ушло се и у други а дијагнозе нема. Прегледали је и пулмолози, кардиолози, интернисти, имунолози, хирурзи и козна који још "зиови" а резултати крви су варирали од немила до недрага. Све што се знало је да су јој плућа била у лошем стању. Нико други није успео да постави дијагнозу нити је реаговала на лекове и терапије како је било за очекивати. Шта год да су јој дали, два дана боље, а потом ништа или чак и лошије. Кумове сам организовао да комуницирају са њом, да јој донесу шта јој треба а свака два, три дана су јој доносили храну јер је болничка лоша.
И онда, шестог децембра, касно после подне, добих позив и вест лекара да је преминула, нагло, баш тог послеподнева за неколико сати. Уобичајено је да се пошаље телеграм, стигао је али у Београд док ја нисам био тамо. Зато ме лекар ипак позвао, да ми то каже, изјави саучешће и замоли ме за усмени пристанак да се уради обдукција. Зашто? Мени то сада занемарљиво мало значи, зашто за бога сад то? Каже човек да је то зато што је преминула без дијагнозе, да га је као лекара донекле и срамота што је то тако али да ни други не знају шта се догодило. Добро, урадите то.
Дошао сам за пар дана у Београд и стигох у капелу да завршим папирологију и ту сазнам да до обдукције није ни дошло јер су јој на Патологији, постхумно, пронашли Корона вирус у телу! Све вам пољубим, она је била мало преко два месеца у болници, на одељењу Пулмологије, где су јој два па и три пута недељно вадили крви и тестирали је на Ковид, а три дана пред смрт сам причао са лекаром да су темељне серолошке анализе показале да нема ни трага од тог вируса! Е људи моји... Ударили су тачку на целу двомесечну шизофренију и гунгулу око свега. То није заслужила, заиста није.
Зато сам дао од себе да све организујем и припремим сахрану како је заслужила. Хвала свима који су могли да дођу, хвала свима који су се јавили, који нису могли да дођу, све разумем и једноставно, понављам, хвала свима. Испраћена је како јој доликује, са поштовањем које је давно заслужила.
Збогом мајко, Смиљо моја, и нека ти је лака земља а широки путеви господњи.
