Реченица која ми већ неко време одзвања у глави од оног тренутка када сам је прочитао. Ванвременска и ванпросторна. Само што је ће у мом случају више бити да ми месец прође а дан никако. Ипак је Жарко био у другачијој, много другачијој, ситуацији када је то написао.
Зашто то кажем? Ево га, новембар 2021. године који се, споља посматрано, веома мало разликује од новембра 2020. године. Пре годину дана су ме јурили да се вакцинишем, седео сам у трпезарији са лаптопом на столу јер немам радну собу, а сада, овог новембра, где је разлика? Опет седим пред истим оним лаптопом, у истој трпезарији, за истим столом само што сам вакцинисан. И ето разлике. Није исто. Па да, биће да се глупирам и пишем нешто без везе када није исто. Само где ми се деде цела година, кад већ није исто, нешто не могу да је се присетим уопште?
Био сам ускраћен за многа дешавања, почевши од одмора, оног ваљаног, па све до слободних дана и неких опуштајућих викенда, сусрета са драгим људима и родбином. Све је некако волшебно изостало. Али су се накупили проблеми. Неки су дошли до решења, неки су остали а неки су се продубили.
Деца су прошлог пута седела у кући и преко таблета пратили шта имају да ураде за домаћи, шта је ново да науче и остале будалаштине тзв школовања од куће а преко интернета. Схватио сам да им то не иде. Не зато што сматрам да моја деца нису способна за тако нешто већ зато што је то све штуро, набацано и веома кратко. Поред свега, како мој син треба да схвати коришћење шестара преко таблета? Учитељица држи шестар испред камерице и објашњава им. Онда прекине, почне нешто друго, треће и ћао. А он? Не зна ни како да држи ни шта да ради с њим. У тренутку се изнервирао јер је помислио да је он једини који то не уме. Нема устаљену околину својих другара око себе па да схвати како није једини. То је био преломни тернутак када сам одлучио да ћу време затворености да уложим у децу, у њихово схватање школе и школских тема а посао ће попричекати. Дани и дани су били потребни док се није схватило функционисање шестара, прстију и руке која га покреће, кругова који треба да се добију с њим. Ћерку је нервирала математика. Први разред основне школе и математика је нервира!? А па то неће да може. Шта ће бити касније? Не, то нисам смео да дозволим и почео сам да правим мале представе, луткарско позориште и ко зна шта још док она није укачила. Дан по дан, број по број и успели смо да искујемо оштар мач. Пар месеци касније, обоје су имали контролне у школама. Одмах, наравно, потпуно безобзирно према прошлим данима али су обоје маестрално урадили. Браво и ја и моја Малена и њих двоје.
Тако нам је дошао и тај период зимског распуста који је прошао бројећи дане, просто чекајући да прође. Чинио ми се никад дужи, мајке ми. Дани никако али децембар ни не видесмо. У истом ритму се наставило даље.
Обрни, окрени, оде ми пола године. Пролеће се провукло крајње неприметно и ето га већ летњи распуст пред носом. Дани су ми били напети јер сам у том периоду имао веома захтеван посао да завршавам. Читав тим колега је морао да исправља туђе грешке а нисмо ни знали где су те грешке. Почнем ујутро, па школа од куће, доручак, ручак и останем да седим до касних послеподневних сати. Било је чак и до ноћи. Дани су били дуги и предугачки. Да нисам одлучио да заменим ауто на пролеће, док смо били затворени, просто не бих ни приметио то доба године. И без бриге. Једног Мерцедеса је заменио други, нешто мало млађи. Хтео бих ја сваки пут све старијег и старијег али моја Малена није за ту опцију. Ко зна, можда дође и тај моменат да седнем у ту "123"-ку, али моју! Колико сам се надао да ћу лако наћи достојног наследника, а да ћу се мучити око продаје старог, толико је било другачије. Стари је нашао власника у року од десетак дана а новог сам чекао око два месеца.
Тако дан, по дан, дође и летњи распуст а ми ама баш ништа нисмо планирали. Како да било шта планирам кад су на све стране била нека правила? Те ово се сме, те ово не сме, па ако одеш тамо а ниси био пословно, онда ћемо те у карантин и слично. И јесте, хтео сам још давно да се вакцинишем али није било чиме. Успут, одрадих и то крајем маја а онда и крајем јуна други пут. Није ми много врата отворило. Нити ми се много тога променило у животу. Мада, ни сам не знам да ли сам уопште и нешто очекивао. Углавном, у сред лета се не планира одмор. Тада се иде на исти. Зато смо се породично организовали и децу прво код бабе и деде у Републику Српску на једно три седмице а онда ће их деда у Београд код друге бабе, опет на сличан период. Боже како је тих месец и по брзо прошло, невероватно. Одједном сам био у колима са Маленом и били смо на путу ка Балкану да скупљамо децу. Убрзо после тога, организовали смо да моја мајка дође код нас. Малена је нањушила да ће Немци опет да отварају своје црвене листе "вирусних" држава, да ће бит изабрана путовања и таман је тако и било. Није прошло ни седам дана и паде завеса на театар слобода и почеше забране и условљавања кретања.
Све би то и некако прошло да се моја мајка није почела осећати лоше...
И тако, док је овај сто био у припреми, прекинуо сам је јер живот има много зајебаног сценаристу. Преминула је. Лака ти црна земља и почивај у миру мајко.
Нема коментара:
Постави коментар