Серијал. Део: дванаести. Ко ће за њих да лобира?

        Вирус је завладао светом. Можда је боље рећи да је унео страх какав одавно није виђен на светском нивоу који је учинио да се много заборавља. 

        Под окриљем заштите човечанства, неке ствари су запостављене. На пример, нисам чуо да било ко подстиче и објашњава основе здравог живота и изградње имуног система. Витамини А, Це, Де и Е су од есенцијалног значаја али не, најважнија је маска у коју данима дишемо, пљујемо, кашљемо и ко зна шта све ту нарасте за то време. 

        Има ту сигурно још којечега али не бих сада да звучим патетично и смешно, као нека кандидаткиња за мис, мене интересује да ли ико заступа децу у свему овоме. Заиста то мислим. Школовање, образовање било које врсте, физичка активност... Брине ли се ко? Политичари су на дневно-политичком нивоу "веома" забринути и "дају све од себе" да се то реши. Заиста да ли је то тако?

        Ми, родитељи, великом већином нисмо учитељи ни наставници. Није ни интернет нити су телевизијски преноси директног укључења наставног кадра у дневни програм. Како ли то све деца прихватају, не могу ни да појмим. Трудим се да им помогнем, да им олакшам пут кроз ово чудно време отуђивања и само се надам да ће се они свега сећати као само једног чудног периода у животу.

        Ништа на свету не може да замени родитеље. Ништа не може да замени школу. Учитеље, наставнике, другаре, велике и мале одморе, књиге, оловке и школске торбе и пут до школе по лепом и лошем времену. Ништа не може да замени спортске и физичке активности. Фудбал, школу плеса, двориште, игралиште, вику, грају па и плакање после пада.

        Затварање и одвајање од свакодневног живота мора што пре да дође у нормалу. Што пре морамо да прихватимо постојање вируса са којим ћемо живети до нестанка планете коју ћемо делити и вратимо људске контакте.

        Има чудака на свету, истина, којима је и пре било лепо кад су сами али су то појединци и нису деца. Будућност је у њиховим рукама (о како то патетично звучи) и ако науче да буду изоловани, да то прихвате као нормалност, људи моји, најебаћемо!

Серијал. Део: једанаести. Удахни дубоко! Сада лагано издахни...

        Не знам да ли је човек икада оставио планету да се одмори од њега самог колико је то ових дана случај? Напокон су се стекли сви услови да и она мало продише, да се опорави од трчања на сто метара, да малкице успори и пусти природу да уради своје. Да удахне, онако, баш, баш право да удахне, пуним плућима, да надокнади недостатак кисеоника, да се спреми за следећу рунду малтретирања јер, свима је јасно да ово стање неће бити одрживо чим се стекну услови да се вратимо устаљеним активностима.

          Требали би да се запитамо, желимо ли заиста да се вратимо животу онаквом какав је био пре вируса? Шта је то било од животног значаја па нам недостаје? Трчању за животом? Неодоговорном и бахатом односу према свим природним ресусрсима? Терминима који ни математичком вероватноћом не могу бити испуњени у реалном простору? Много оспораваним обавезама? Ау, сунце му пољубим, шта ли ћемо да радимо са свом овом будућношћу која нам је сад на располагању?

        Имамо невероватну шансу да све ваљано поново покренемо, да не наставимо где смо стали већ да све поставимо на здравије ноге. Али не, то није то. Ипак, онда шта је заиста? Слушајући речи око мене, све се, крајње паушално, своди на нормалност.

        О каквој то нормалности медији причају? Шта је то? Каква се то нада жели пробудити? Све има сврху само да нас орасположи, да нас опусти а моје животно искуство ми говори да баш у тим тренуцима задовољства, хормонске омамљености, да нам се баш тад и догоди највише срања. Баш тад буде врхунских зајеба. Или се то у мени лагано појављује песимизам?

Почињем да волим ноћ

    Тераса. Столица је удобна, ноге подигнуте, прекрштене на, за то намењеном, додатку. На столу, поред пепељаре, мирише чашица домаће траварице. Тишину и мир нарушава звук паљења шибице а затим и звук жара приликом удисања дуванских испарења. Тек запаљена цигара има најлепши мирис а њен опори дим шири ноздрве и иритира језик и непце. Облак дима се лагано растаче и нестаје у ноћи. Месец и пар слепих мишева ми праве друштво. Нигде, никога. Тишина. Сви спавају. Мирно је. Сањам ли? Не! Будан сам и пуним батерије енергијом мира и тишине, док смирујем мисли и пуштам их да дођу и да прођу. То понекад уме да буде тешка и напорна процедура али овде, сада, у тишини, у мраку то је некако лакше.

    Ноћ лагано постаје мој омиљени период дана. Није да нешто посебно волим таму и ноћ, чак бих пре рекао да сам јутарњи тип. Али, како време пролази, живот се прилагођава и само тада се стичу услови да неко време останем сâм. Сâм са собом, својим мислима, идејама, стресовима, сањарењима, бригама, питањима, мишљењима, убеђењима... Једноставно не морам ама баш ништа да радим. Ни да кажем. Баш ничим не морам да реметим природу осим да постојим.

    И ето, цигара је догорела, траварица је умирила пецкање а дубок уздах изазива зевање. Време је за починак. Сутра је нови дан.