Неколико дана размишљам како да почнем. Од чега да почнем. Шта је већи и битнији утисак од свих са којима сам се сусрео у ових пар дана. И немам одговор. Све је другачије. Не само у односу на Србију, на Европу, већ на све што сам замишљао и очекивао и на чему сам засновао, рекао бих, стереотип Индије у глави. Неки су заиста онакви какве сам замислио, међутим многи су управо супротно. Остављам себи ту слободу да не будем баш хронолошки орентисан овде.
Прво са чим сам се сусрео су улице. Људи на улици. Сва могућа и немогућа возила. Саобраћај. Индијци су поништили сва правила мени позната и изградили своја. И функционишу. Чујем од других колега да је то све "хаос и ужас" али они су Немци. Тешко им је да појме ову врсту неуређености. Мени је после само пар дана вожње с посла и на посао постало јасно да се ради о уређеном хаосу.
Илустрације ради, ево пар филмића.
И ово је јутро. Толико њих преко дана жури негде али су јутра мирна. Чудно. Међутим после подне је већ готово немогуће проћи брзо кроз било који део града. Сви су у колима, аутобусима који су неописиви, камионима за које се искрено дивим да још уопште и иду колико су трули и пропали, моторима, бициклима, малим тук-тук-овима и многобројним таксијима чије се годиште више и не може наслутити. Сви који су скупили нешто новца и дошли до превозног средства, у послеподневним часовима, се возе. И ко мора и ко не мора. Уђу у возила и онда трубе једни другима. Због свега. Ако је неко некога "исекао", ако се неко "убацује", ако неко хоће да скрене, ако хоће да се мимоиђе, ако хоће да обиђе некога, ако га једноставно нервира чекање или неправилно и неочекивано кретање, ма кажем , због било чега. Али, нико не виче ни на кога. Нема псовања, викања, јебања мајки и остале погодне родбине. Нема потезања снаге како би се решили проблеми. Јок. Тога нема. Сви згледају савршено мирни. Ја сам чак и убеђен да су мирни, док би мене оно што следи на снимцима испод текста довело до лудила.
Возио сам се јуче са колегом Индијцем из једне државне установе (шта се тамо збивало је прича за неки други сто) и у повратку смо имали кад да попричамо. Малих 13 километара се кроз гужву пролази за око сат времена. Плус-минус 20 минута. Временом саобраћај у граду постаје све лошији и закрченији. Разлог је што су возила све приступачнија, чак и сиротињи. Има их, каже ми, који немају ни кућу ни огњишта, живе под картоном, испод моста или поред баруштина и канализационих цеви, али имају и по два аутомобила. Подиже их у друштву. Чини их да буду нечимшто реално нису, нити ће бити. Е, а оно што је мене највише запрепастило је чистоћа. Улице су неодржаване, пуне рупа, прљаве, прашњаве али сви тук-тук-ови, таксији, аутомобили и мотори су чисти и изгланцани. Лудило. Колега је завршио са: "That's the indian way!"
