Мајка

      Нема потребе да причам о љубави, о везаности и да беспотребно патетишем. Мајку једноставно сви воле. Чак и када се ради о некој која се не понаша као мајка, њено дете осећа ту везаност са њом и то је тако. Природа је то уредила на свој начин и немам ја ту шта да паметујем.

           Када мало боље размислим, немам неки уобичајено унапред спремљен текст у глави, не знам ни сам шта бих рекао, шта бих могао да кажем али мисли су ту, терају ме да куцам, да их искажем некако, што се оно каже да их преточим у слова, да све ово буде нека врста епилога њеног постојања.

            Од оца Јована и мајке Драгице, родила се убрзо после другог светског рата и те прве године провела у поприличној немаштини. Њени су били део чувене "осме офанзиве" из кршевите Босне и Херцеговине у највећу равницу Србије, у сред Баната. Додуше њена немаштина је била мала у односу на татину. Она је била једно од троје деца а тата, који је живео "преко друма", је био један од осморо. Тај друм је увек делио село Честерег, где се родила, и ретко су једни ишли на другу страну. Судбина је хтела да се она и мој отац сретну иако је било осам година разлике између њих. Знали су се, више из виђења али онда је то постало нешто више. Тата ју је запросио док је у мислима било: "Ил' она, ил' ниједна друга!"

            Расла је у малој, слепој улици на чијем је другом крају била "јамура". Мало језеро, окружено трском које је све скупа правило малу мочвару али је било чисто па су тамо сви учили да пливају. Убрзо су се тамо настанили и Цигани па је млађа два брата често бранила од њих, неретко се физички обрачунавајући. Када је једном мали Цига дошао код њеног оца, Јована, сав оплављен и поцепан, да се жали на њу, како га је неправедно истукла, деда му је рекао: "Знам ја моју Смиљу, шта си јој урадио?" "Нисам ништа", одговори му. "Тек тако те истукла? Говори, одмах, шта си урадио да не би и од мене добио који шамар!" Овај кроз зубе процеди: "Опсовао сам јој матер." Деда устаде, узе лонче млека које је његова жена продавала музећи своју тешко стечену краву, даде му у руке јер су куповали од њих и рече: "Ово ти је последње млеко које си из ове куће добио. Не мораш да платиш и знај да нећу више да те видим ни у мојој кући, ни у близини моје деце а нећу ни да идеш овом страном улице. Губи ми се с очију док те и ја нисам измлатио!" Беше та мала Смиља зајебана, скроз. Браћу и породицу није смео нико да јој пипне. Тада је стекла ту моћ и увек је користила.

            За све што је радила бранећи породицу, коју је сматрала светињом, увек је имала велику подршку у свом оцу. Да ли је био строг, не знам, није о томе много причала али је знао шта ради. Био је праведан, и што се оно каже, старог кова, патријархалан. Зато их је све дубоко погодио тренутак када је погинуо. На истом оном друму, возећи бицикл, ишао је кући на ручак из сеоске Задруге, где му је моја мајка умесила питу али није стигао да је проба јер га је неопрезни камионџија закачио приколицом приликом претицања и бацио у канал поред. Преминуо је на месту. Преживео је немачке казамате као краљев војник а настрадао пред својим српским прагом. Иза њега је остала носилац Споменице, Драгица са шаком пуном неупотребљивих прстију јер јој је немачки куршум погодио руку и пресекао нерв за контролу шаке, два сина и Смиља. Сви су у том дану споља очврсли као камење. Дуго она питу није могла да умеси. Чак и много година касније, знала је сузу да пусти док је развијала тесто.

            После тог немилог догађаја, сви су потпуно прилагодили своје животе околностима. Она је убрзо почела да ради као трговац у Вршцу, где је успут научила и румунски и мађарски, које је заборавила вративши се у Зрењанин. Тај повратак је био кључна ствар за упознавање са мојим оцем. Након венчања преселили су се у Београд, где је тата успео да нађе место под сунцем. Тада је долазак у Београд био компликована работа. Само преко препоруке. Почела је да ради у "БИГЗ"-у као продавац у књижари у булевару Револуције, сада Краља Александра. Ту је дочекала и пензију али је није користила. Када је тата преминуо, његова умањена пензија је била већа од њене пуне. Преузела је његову а своје се одрекла. Била је то горка пилула за њу. Цео живот је радила а на крају ипак узела мужево.

            Ја сам се родио пар година након њеног доласка у Београд. У Земуну. Прва три месеца мог живота смо провели у Батајници, након тога смо прешли у један стан у близини "ИМТ"-а, где је тата а радио а касније и у други, с друге стране у новобеоградским "блоковима". Био је то тежак период за њу због путовања на посао и с посла. Није имала положен возачки испит јер није смела да изађе на полагање. Положила је писмени део али на практични није изашла. Колико год да ју је тата наговарао, она није смела. У том неком периоду је преживела саобраћајну несрећу са колегом с посла, где је пуком срећом остала жива. Набрала се страха и дуго, баш дуго није могла да седи опуштено у колима, небитно је било ко је возио. Зато је мењала неколико превоза од стана до посла. И онда тако назад. Прогледала је када су уведени трамваји на Новом Београду. Јесте да се клацкала око сат времена с њима али је бар био један превоз.

        Таман када је тата добио стан од фирме, онај други, планирали су проширење породице. Имао сам седам година, нови стан, ново све па сам још и сестру очекивао. Дозволили су ми да јој дам име. Наташа. Не знам зашто сам изабрао то име. Тек сам много, много касније у животу упознао неку Наташу али ето, то име ми је и данас лепо. Дозвољавала ми је да спавам поред ње и са великим стомаком. Загрлим је око стомака и заспим а да се до јутра нисам померао. Али, опет онај животни сценариста не даде да све иде по плану. Наташа је поживела око три месеца након порођаја и преминула. Зашто, како, од чега су питања која нисам могао касније да јој поставим. Нисам имао срца за то. Знам да сам био разочаран а како је било њој и тати, не могу ни да замислим. Имам одређених сумњи да је то све било део чувених крађа беба у СФРЈ али на томе ће и остати. Не могу да мучим себе, копам по прошлости и трошим енергију на све то. Знам само да сам након тога осетио да је она била много присутнија у мом животу. Увек је она била према мени заштитнички настројена али након тога, ја сам то могао и да осетим. Имао сам 12 година када више нисам могао да трпим то свеприсуство и сећам се да је, иначе уобичајена препирка пубертетлије са родитељима, изашла у свађу. Тата нас је прекинуо, рекавши ми: "Не вичи на моју жену! Нађи себи једну па се дери на њу до миле воље. Моју, остави на миру!" Одмах сам му одговорио: "Јесте ми мајка, теби свака част али са женом као што је она ја не бих могао никада да живим!" Ух, ал' сам је тад погодио, кад се само сетим њеног израза лица. Био сам тада искрен и такав сам остао увек. Касније смо се разумели. И шта сам рекао и шта сам хтео да кажем. Малена је њена тотална дијаметралност.

            Чувала ме је. Од свега. И потпуно је преузела бригу о мени. Тата јој је то дозволио а ја се не сећам да ме је тата макар и један пут одвео код лекара, у вртић нити је ишао на родитељске састанке у школи. Јесте да је радио у то време преко сваке мере, да је био уморан али јој је то све препустио. Док му није досадило то све. Почео је да се меша тако што је с времена на време говорио нешто као: "Пусти га! Мушко је. Остави га на миру..." Несрећне године ратовања у околини и санкција је провела путујући на други крај града. Чувала је достојанство, никада се није жалила јер је то нешто што никад није умела већ само напред и без презира. Знала је да намаже два парчета хлеба са марагарином, састави их као сендвич и глуми на послу како једе најукуснији оброк у животу. Никад мување, крађа, "лепљиви" прсти око касе и слично, иако је била на извору свега. Књижара на два нивоа, горе све за школу и канцеларије али и музичке плоче, док је испод била продаја тапета. Не. Никада ни једног јединог динара на непоштен начин. Долазила је у сукоб због тога са шефовима продавнице али је остала постојана. Само ми никад није јасно због чега није ни једну, једину плочу донела кући. Тамо је слушала и Бони М, и Пинк Флојд, Стонсе као и Сунцокрете. Знала је да ми певуши: "Долази зима, дуга и хладна. Затвори врата, упали ватру, пада први снег.", имитирајући глас Слађане Милошевић. А имали смо грамофон кући који сам касније продао и не пробајући га, да ли уопште ради. Остаде мистерија.

           Био сам на факултету када је бомбардована Србија. Она се тада веома уплашила. Није могла ока да склопи у стану. Ишао сам са њом у тзв атомско склониште да се наспава. Тата је то категорички одбијао. Кап у препуној чаши је био прелетање две крстареће ракете, типа "Томахавк", прео наше зграде које су погодиле складишта мазута у новобеоградској топлани. Е то је заиста била гласна експлозија. Схватио сам касније да се плашила свих тих немирних година да ме не одведу у неки од свих тих ратова, тих оружаних сукоба. Плашила се да не остане и без мене.

       Прођоше та туробна времена, ја на крају факултета кад је тата преминуо. Догодило се то и њему и нама рано. Ја сам био ни тамо ни овамо, без примања а она пред пензијом и онда је било сналажење, како, с чим. Пристала је да ради још један посао у оближњој школи страних језика као секретарица. Снашли смо се, премостили тај период а ја сам дипломирао и запослио се убрзо. Живот ме је одвео у Немачку и када ми је први пут дошла у посету, ишли смо возом до Дизелдорфа. Кренуше јој сузе. "Шта је било Смиљо?", упитах је. "Моја отац је овде био ратни затвореник у логору а ево, мој син, сад ради овде." Иначе, нисам је звао ни мама ни мајко, само Смиљо. То је остало из пубертетских година. Рекао сам јој да "мама" није модерно, да може да бира да ли ће да буде "кева" или "Смиља". Невољно је пристала, нисам јој ни дао избора и одлучила се за име. Тако је било до краја. Тата је постао ћале. Њему је био свеједно.

        Жао ми је што их тата тј ћале није доживео, јер је само о унучади причао али она јесте. И рођење, и помоћ око мог пресељења са једног на други крај Немачке, када је на задњем седишту седела и играла се унуком док је Малена возила ауто са стомаком са будућом девојчицом унутра, иза комбија са стварима, који сам ја возио. Није волела да путује, да иде било коме у посете али је волела да јој се дође, да може да угости и учини. Иако је тата увек говорио да неће нико да ти дође, докле год ти не одеш у посету, она је то својски одбијала. Али је долазила код мене и моје породице. Увек је била спремна да седне у авион и буде са нама. Да кува, да спреми, да се поигра са децом, једноставно да учини својима. Онај породично-заштитнички осећај је никад није напустио. Ух колико јој је сметало када подвикнем на децу. Иако је знала да код мене коментари не пролазе, почињала је са: "Знам да ћеш да се љутиш на мене али нећу и не могу да ћутим! Морам да ти кажем да..." И тако даље. Увек је све стављала на неки замишљени кантар, да ли сви имају подједнаке делове свега. Чак је знала и шаргарепу у супи да подели на "равне части". Иначе, исхрана је била посебна тема. Као мали сам веома мало јео. Она је то тешко подносила да је чак пар пута покушала да ме храни затварајући ми нос, онако, на силу. Она кука, ја плачем и дерем се из свег гласа, када је тата наступио: "Доста! Неће да једе? Не мора! Јешће кад огладни и то оно што једемо и ми. Нема више нама ово а њему оно." Испоставило се као исправно. А она је само била забринута.

          И тако, ове године је последњи пут дошла код мене. Цела ова еуфорија око вируса је учинила да се никад мање видели нисмо а да никад више не имадосмо видео разговора. Она је била увек одговорна и дисциплинована па је прво затварање схватила у потпуности и није излазила из стана неколико месеци. Комшија јој је доносио намирнице а изашла је само два пута да се вакцинише. Када је све спласло, виђали смо се. Ми тамо, она овамо и тако је у јулу ове, сумануте 2021. године, прво сама провела двадесетак дана са унучићима у Београду а онда је у септембру дошла у Немачку. Чим је дошла, није била потпуно задовољна. Мучио ју је кашаљ. Сазнао сам да је ћутала о томе већ неки период током године а у септембру се погоршало. Вратио сам се с њом у Србију, тестирала се и била негативна на Ковид. То није спречило њен одлазак у болницу на даље испитивање и лечење.

        Тада је кренула последња шизофрена фаза у њеном и интересантном и делом тешком животу. Два дана по доласку јој се слошило и завршила је на интензивном одељењу Пулмологије у Клиничко-болничком центру у Београду. Све што сам тих две седмице могао је да зовем сестре и лекаре. Сваки дан сам звао и сваки јебени дан добијао потпуно различите одговоре. Од тога да је рак, да умире, да седи и прича са свима, да не може ни да дише без вештачке помоћи, да рентгени и скенери не дају обећавајуће резултате па да је стабилно и слично. Нисам знао куд ударам тих дана. Последњих дана сам чак добио одговор да хоће да је шаљу кући одмах са интензивног одељења! Кући?! Па како сад то? А дијагноза, терапија... Брже, боље сам се спаковао и правац Београд да спремим стан за долазак. Дан касније, она мени шаље поруку, да је добро, да има маску са кисеоником и да ће бити боље. Када сам касније питао шта је значило то слање кући, одговорили су ми да то није истина и да сам погрешно разумео. Је ли? Добро, де, нек' им буде, само да и њој буде боље. Све што сам могао је да од 13 до 14 часова донесем до болничке портирнице све што јој треба. Ја и родбина и пријатељи осталих пацијената. То је увек изазивало гужву а портири, изузев једне жене, су били као Хадови Кербери. Нит' емпатије, нит' човечности и разумевања већ чак и вређање, свађа. Генерално једна потпуно непотребна ситуација и расипање енергије.

        Све сам трпео у жељи и очекивању да јој буде боље. Међутим, месец дана прође, ушло се и у други а дијагнозе нема. Прегледали је и пулмолози, кардиолози, интернисти, имунолози, хирурзи и козна који још "зиови" а резултати крви су варирали од немила до недрага. Све што се знало је да су јој плућа била у лошем стању. Нико други није успео да постави дијагнозу нити је реаговала на лекове и терапије како је било за очекивати. Шта год да су јој дали, два дана боље, а потом ништа или чак и лошије. Кумове сам организовао да комуницирају са њом, да јој донесу шта јој треба а свака два, три дана су јој доносили храну јер је болничка лоша.

           И онда, шестог децембра, касно после подне, добих позив и вест лекара да је преминула, нагло, баш тог послеподнева за неколико сати. Уобичајено је да се пошаље телеграм, стигао је али у Београд док ја нисам био тамо. Зато ме лекар ипак позвао, да ми то каже, изјави саучешће и замоли ме за усмени пристанак да се уради обдукција. Зашто? Мени то сада занемарљиво мало значи, зашто за бога сад то? Каже човек да је то зато што је преминула без дијагнозе, да га је као лекара донекле и срамота што је то тако али да ни други не знају шта се догодило. Добро, урадите то.

        Дошао сам за пар дана у Београд и стигох у капелу да завршим папирологију и ту сазнам да до обдукције није ни дошло јер су јој на Патологији, постхумно, пронашли Корона вирус у телу! Све вам пољубим, она је била мало преко два месеца у болници, на одељењу Пулмологије, где су јој два па и три пута недељно вадили крви и тестирали је на Ковид, а три дана пред смрт сам причао са лекаром да су темељне серолошке анализе показале да нема ни трага од тог вируса! Е људи моји... Ударили су тачку на целу двомесечну шизофренију и гунгулу око свега. То није заслужила, заиста није.

            Зато сам дао од себе да све организујем и припремим сахрану како је заслужила. Хвала свима који су могли да дођу, хвала свима који су се јавили, који нису могли да дођу, све разумем и једноставно, понављам, хвала свима. Испраћена је како јој доликује, са поштовањем које је давно заслужила.

        Збогом мајко, Смиљо моја, и нека ти је лака земља а широки путеви господњи.

"Година прође, дан никако", рече Жарко Лаушевић

        Реченица која ми већ неко време одзвања у глави од оног тренутка када сам је прочитао. Ванвременска и ванпросторна. Само што је ће у мом случају више бити да ми месец прође а дан никако. Ипак је Жарко био у другачијој, много другачијој, ситуацији када је то написао.

     Зашто то кажем? Ево га, новембар 2021. године који се, споља посматрано, веома мало разликује од новембра 2020. године. Пре годину дана су ме јурили да се вакцинишем, седео сам у трпезарији са лаптопом на столу јер немам радну собу, а сада, овог новембра, где је разлика? Опет седим пред истим оним лаптопом, у истој трпезарији, за истим столом само што сам вакцинисан. И ето разлике. Није исто. Па да, биће да се глупирам и пишем нешто без везе када није исто. Само где ми се деде цела година, кад већ није исто, нешто не могу да је се присетим уопште?

       Био сам ускраћен за многа дешавања, почевши од одмора, оног ваљаног, па све до слободних дана и неких опуштајућих викенда, сусрета са драгим људима и родбином. Све је некако волшебно изостало. Али су се накупили проблеми. Неки су дошли до решења, неки су остали а неки су се продубили.

        Деца су прошлог пута седела у кући и преко таблета пратили шта имају да ураде за домаћи, шта је ново да науче и остале будалаштине тзв школовања од куће а преко интернета. Схватио сам да им то не иде. Не зато што сматрам да моја деца нису способна за тако нешто већ зато што је то све штуро, набацано и веома кратко. Поред свега, како мој син треба да схвати коришћење шестара преко таблета? Учитељица држи шестар испред камерице и објашњава им. Онда прекине, почне нешто друго, треће и ћао. А он? Не зна ни како да држи ни шта да ради с њим. У тренутку се изнервирао јер је помислио да је он једини који то не уме. Нема устаљену околину својих другара око себе па да схвати како није једини. То је био преломни тернутак када сам одлучио да ћу време затворености да уложим у децу, у њихово схватање школе и школских тема а посао ће попричекати. Дани и дани су били потребни док се није схватило функционисање шестара, прстију и руке која га покреће, кругова који треба да се добију с њим. Ћерку је нервирала математика. Први разред основне школе и математика је нервира!? А па то неће да може. Шта ће бити касније? Не, то нисам смео да дозволим и почео сам да правим мале представе, луткарско позориште и ко зна шта још док она није укачила. Дан по дан, број по број и успели смо да искујемо оштар мач. Пар месеци касније, обоје су имали контролне у школама. Одмах, наравно, потпуно безобзирно према прошлим данима али су обоје маестрално урадили. Браво и ја и моја Малена и њих двоје.

        Тако нам је дошао и тај период зимског распуста који је прошао бројећи дане, просто чекајући да прође. Чинио ми се никад дужи, мајке ми. Дани никако али децембар ни не видесмо. У истом ритму се наставило даље.

    Обрни, окрени, оде ми пола године. Пролеће се провукло крајње неприметно и ето га већ летњи распуст пред носом. Дани су ми били напети јер сам у том периоду имао веома захтеван посао да завршавам. Читав тим колега је морао да исправља туђе грешке а нисмо ни знали где су те грешке. Почнем ујутро, па школа од куће, доручак, ручак и останем да седим до касних послеподневних сати. Било је чак и до ноћи. Дани су били дуги и предугачки. Да нисам одлучио да заменим ауто на пролеће, док смо били затворени, просто не бих ни приметио то доба године. И без бриге. Једног Мерцедеса је заменио други, нешто мало млађи. Хтео бих ја сваки пут све старијег и старијег али моја Малена није за ту опцију. Ко зна, можда дође и тај моменат да седнем у ту "123"-ку, али моју! Колико сам се надао да ћу лако наћи достојног наследника, а да ћу се мучити око продаје старог, толико је било другачије. Стари је нашао власника у року од десетак дана а новог сам чекао око два месеца.

        Тако дан, по дан, дође и летњи распуст а ми ама баш ништа нисмо планирали. Како да било шта планирам кад су на све стране била нека правила? Те ово се сме, те ово не сме, па ако одеш тамо а ниси био пословно, онда ћемо те у карантин и слично. И јесте, хтео сам још давно да се вакцинишем али није било чиме. Успут, одрадих и то крајем маја а онда и крајем јуна други пут. Није ми много врата отворило. Нити ми се много тога променило у животу. Мада, ни сам не знам да ли сам уопште и нешто очекивао. Углавном, у сред лета се не планира одмор. Тада се иде на исти. Зато смо се породично организовали и децу прво код бабе и деде у Републику Српску на једно три седмице а онда ће их деда у Београд код друге бабе, опет на сличан период. Боже како је тих месец и по брзо прошло, невероватно. Одједном сам био у колима са Маленом и били смо на путу ка Балкану да скупљамо децу. Убрзо после тога, организовали смо да моја мајка дође код нас. Малена је нањушила да ће Немци опет да отварају своје црвене листе "вирусних" држава, да ће бит изабрана путовања и таман је тако и било. Није прошло ни седам дана и паде завеса на театар слобода и почеше забране и условљавања кретања.

        Све би то и некако прошло да се моја мајка није почела осећати лоше...

И тако, док је овај сто био у припреми, прекинуо сам је јер живот има много зајебаног сценаристу. Преминула је. Лака ти црна земља и почивај у миру мајко.

Јести или не јести, питање је сад! Или да одем одмах у ВМА?

Посматрајући онај чувени БМИ, ја сам дебео. Имам једно 30kg вишка. Међутим, то није баш тако у стварности. Ту неку идеалну тежину нисам имао никада. Једноставно нисам грађен као маратонци и атлетичари, већ више као дизач тегова, јеби га.

Активно сам се бавио спортом у карате клубу "Земун", играо фолклор у КУД "ИМТ" док су бицикл и баскет у слободно време били уобичајена ствар. Одрасло се у блоковима, б'ате! Зато сам на такмичењима у каратеу био у тзв апсолутној категорији. После тешке. Имао сам 14 година и 76kg. Већ тада на горњој граници идеалне тежине, узимајући у обзир БМИ табелу и моју висину од 176cm. Илустрације ради, чувене џинс "Levi's" панталове "501" нисам никад обукао, јер нисам могао да уђем у њих, док су ми "Diesel Saddle" биле као саливене. Дакле, иако сам и данас, 30 година после, далеко од тамо неке идеалне тежине, немам било каквих проблема са вишком килограма (контролишем крв и мокраћу редовно, не оптерећује ме ни психички), осим оног естетског вишка, на стомаку. Ипак, отишао сам изнад границе где се лепо осећам, а то је од 90 до 95kg, и стигао и престигао стотку.

Сваки вишак се сматра дебљином и једноставно нездравим додатком који организам мора да носи. А не мора. И зашто сад све ово куцам? Кога бре боли патка шта сам ја радио као клинац!? Због дијете. Први пут сам у животу пробао неку дијету. Али оно, баш, баш дијету. Списак шта једем, када једем, временски ограничено и слично. Сваки вишак у животу сам до сада решавао смањивањем, до крајњег минимизирања, уноса угљених хидрата и свакодневним вежбањем. Траје дуже али се једноставно осећам боље, растерећеније и расположеније. Не волим фитнес центре и тзв теретане (пробао сам, не могу, смарају ме више сподобе које тамо долазе него ли сам циљ свега), имам распоред вежби по данима и радим све у стану или напољу. Не волим да трчим, не прија ми али шетња, пливање или бицикл ми одговарају. Е сада сам се одлучио да испробам "ВМА" дијету, популарну на интернету. Прочитах на, том истом интернету, да је људи практикују, па хајде да јој дам шансу јер ми је зазвучала другачије од других. Донекле разноврсни оброци, бар у односу на неке друге дијете, препоручено вежбање за боље резултате и тако даље. Звучи интересантно. Отишао у продавницу, купио све што је на списку, припремио унапред, порције измерио и спаковао и решио да од понедељка будем доследан. Данас је четвртак и синоћ сам прекинуо. Зашто? Из више разлога.

Она прописује невероватно малу количину хране по дану, која на списку изгледа могућа. Када се мало прерачуна, изађе једва 1000 калорија на дан. Неколико дана пре почетка сам припазио шта једем, да не буде баш потпуни шок за организам, али већ првог дана, после подне, ја сам био без снаге. Исцрпљен, толико да је то и моја ћерка од 8 година приметила када сам се вратио с посла. Покушао сам да вежбам, јер ето требао бих то да радим. Одрадио сам сет планираних вежби, од неких 20 минута и тек онда био скроз сјебан. Заспао сам као клада, лоше и немирно спавао а сутра ујутро имао невиђене упале мишића. Вежбао сам и пре, већ месецима уназад, а ово је било као да нисам. Другог дана сам био и исцрпљен и лоше воље и ужасно деконцентрисан. На послу, који је у канцеларији, за компјутером, сам извлачио последње атоме снаге да се концентришем. Мотором сам отишао на посао, вратио сам се слупан као да сам био на целодневној тури. Није ми пало на памет да се макнем и да вежбам. Попио сам и ибупрофен да ме прођу болови, нисам их могао више трпети. Отишао сам у кревет пре кокошки јер сам чак постао раздражљив и безобразан према укућанима (а нису заслужили). Ћерка је дошла да она мени пожели лаку ноћ, иначе то иде обрнуто, и замолила ме да јој се насмејем јер се већ, како она рече, неколико дан нисам насмејао. Син није хтео ни да прича са мном. Трећи дан, опет одох мотором на посао, око ручка нисам осетио глад већ лагано подрхтавање руку изнад тастатуре. Организам одлази у "safety mod" и тада сам схватио да ово не иде на добро. Опет, ово је трећи дан а требало би да будем на дијети 15 дана. Није прави пут, не може бити, бар не за мене. Захваљујући "ABS"-у на мотору сам стигао кући јер су ми реакције у пар ситуација једноставно касниле. Истуширао се, сео и размислио. Крај. 

Бацио сам поглед да нет. Свемогућа баба Гугла ми је помогла да сазнам да "ВМА дијета" заиста нема везе са истоименом институцијом. Неко се досетио да је тако назове и додели јој призвук оригиналности. Добар трик, признајем. Затим, да тако низак унос енергије током дана може да одговара евентуално женама, онима са мањим вишком килограма и нежнијом конституцијом. Мушкарац у мојим годинама би требао да има унос од неких 2000 до 2500 калорија дневно, да вежба и да тако одржава нормално функционисање организма. Опет генерализација, избегавам је али то је неки просек, па како коме одговара. Ових једва 1000 ме је једноставно изгладњивало, без напретка на осталим пољима. Будући да нисам могао да вежбам, претпостављам да би ми тонус мишића опао, после свега бих био као на почетку тренинга, а могуће је и да би се мишићна маса смањила због изостанка физичког напора. Као што рекох, "safety mod" организма када не користи одмах масти већ оно што може одмах да "изгори" а то је мишићна маса. Топљење масти захтева уложену енергију, вежбе снаге уз унос мањих количина здравих масти а то се у мом случају ове дијете није догодило. Најгоре од свега је што је почело, крајње невољно, психо-соматски, да ми утиче на психу, на расположење. Нисам имао глупе мисли и страхове и слично, само сам био невероватно лоше воље а ништа, ама баш ништа се није догодило због чега бих се тако осећао.

Ја се враћам мом опробаном рецепту, смањен унос угљених хидрата, једноставно речено здравија исхрана и вежбање. Дуг пут али се до сада показало као делотворно и прија ми. Током "lockdown-а" у Немачкој и рада од куће, од краја октобра па до јуна, скинуо сам око 8 килограма, немам болове у леђима од седења у столици цело радно време, могу да подигнем и себе и друге и расположен сам.

Ко хоће да испрати ову или било коју другу дијету са нета, нека то уради са пажњом и нека обрати пажњу на то шта му/јој се збива са организмом. Нека испрати сигнале које тело даје. Нисам ни лекар ни фитнес тренер а понајмање нутрициониста, ово је и овако и онако само једно моје размишљање пребачено у слова на нету, па се тако и ограђујем од свих последица читања овога (ако је неко уопште и издржао до краја). Једино што могу да препоручим је темељно испитивање код лекара специјалисте и праћење прописане дијете од неког нутриционисте. Неко можда има лошу штитасту жлезду, неко проблем са шећером, неко са јетром и зато сматрам да овако паушалне дијете могу бити и контрапродуктивне уколико се не пази.

Кратак курс програмирања пре употребе

Шта се ово догађа са аутомобилима данас?

        

        Игром случаја, претходних година сам био доста пословно одсутан што већ само по себи подразумева вожњу. Фирма ме шаље па сам тако добијао изнајмљена возила. Све је то било на дан, два али сам их ипак возио довољно дуго да схватим да се ствари баш мењају.

        Прво је био Мерцедес бе класе. Дизел, аутоматски мењач и гомила свега и свачега још унутра. Прво што се види приликом позиционирања испред волана су два, заиста велика екрана. Испред возача није осетљив на додир али овај други, између возача и сувозача јесте. То ми је толико окупирало поглед да сам пожелео да изађем. Просто ми је сметало колико је наметљиво. Кључ у браву? Не, тога нема одавно. "Кључ" илити даљински само треба да буде у возилу и клик на дугме "Start/Stop" и ето га, ради. Екран испред мене поче да мења нијансе, да ме поздравља, исписује податке неких провера, јебем ли га шта све не исписа и на крају се појавише, обртомер и брзиномер. Оба изгледају онако старински, аналогни али су наравно само слика на екрану. На оном другом је колега већ почео да тражи навигацију и да укључује радио. У једном тренутку се зачу музика а када је укључио навигацију, цео екран постаде мапа! Мајку му његову па коме то треба? Шта ће ми пола метра карте? Укуцај циљ и нека крене навођење. Клик овде, онде и некако се све уклопи. Чак је и клима имала своје дигитално васкрснуће. Мора ли баш све да буде анимирано у Мерцедесу ових дана? И кад сам већ код те речи, "Мерцедес", кад год смо је у разговору употребили, екран између нас се мењао а кроз звучнике ми је ауто одговарао: "Изволите, питајте." Иди бре у пичку материну! Још и да причам са аутом... И последња епизода је била док сам возио. Лагано, ауто-пут, релативно досадно, темпомат илити контрола брзине са аутоматским подешавањем одстојања, праћењем изласка из траке, праћењем саобраћајних знакова и пинг! Екран испред мене. Појави се анимација скуване кафе у шољи и искочи обавештење да сам уморан и да треба да правим паузу, да попијем ту кафу. Искрено, нисам имао појма како то да искључим као ни гомилу осталих електронских помагала. Све је било укључено и заиста ме иритирало читавим путем. С друге стране, ако то све искључим, да ли ће ауто умети да иде као и сваки други ауто? Због чега је онда све уграђено ако ћу ја то све искључити, зар то не помаже возачу?

        Затим беше Форд Мондео, караван. Бензинац, аутоматик и покретањем мотора поче у њему све нешто да сија, блинка, бипће и објашњава стање у којем се возило налази. Опет исто. Заболе ме бре. Мало, по мало, ето нас на ауто-путу и уз велики труд одржавам брзину. Чак и са свим оним помагалима. Све је лепо док не прикочим због некога испред. У чему је проблем? Колега мало баци поглед на документа а тамо стоји да је у питању мотор од 1,5л. Куку мени. Караван, са гомилом опреме, фенси седиштима са километрима каблова и сигурно преко две тоне тежине и онда овај малени мотор. Мучио се, баш се мучио. Радио смо уболи одмах. Али навигацију, не баш. Колега је укачио када смо већ били кренули. И мало, мало па ме на нешто упозоравао. Близина возила напред, да сам близу линија које раздвајају траке које су га излуђивале када сам пролазио кроз градилиште где има и жутих и белих. Ма то бре све пишти, шишти и јауче, чак ми и волан стиска и исправља! Онда ми је неко у слепом углу, саобраћајни знак каже ово, оно... Опуштено, тога није било. Али бар није реаговао на сваку реч к'о Мерцедес!

        Хјундаи Кона. Нит' теренско возило, нит' караван, нит' ово, нит' оно, већ нека класа за себе. Градски теренац. Оксиморон. Град? Теренац? Логика ми није испратила ову појаву. Жао ми је. Беше бензинац, заборавих, био је досадан за вожњу. Унутра, превара у односу на спољашност. Споља се чини већи, шири, удобнији али није. Оплате врата, које сигурно скривају сигурносне шипке и ојачања су баш потрошиле простор. Између возача и сувозача исто нема места. Ту седе дугмићи. За шта? Јебем ли га. Мод вожње, прекидач за електронску паркирну кочницу, прикључци за "USB", радио, навигацију... Екран је исто повелик али је колико, толико био једноставан за коришћење. Поприлично интуитиван али није ишло баш скроз глатко. Покретање возила је исто било на притисак дугмета, како би другачије. Само нек' је модерно. Даљински је у џепу, без бриге. Морам признати да је удобан, због тог повећаног одстојања од тла и меканог подешавања огибљења. У граду, свеједно. Пиште обавештења, само пиче! На ауто-путу, обиђем камион и љуљам се после заветрине. Иоле наглија промена правца и ето га љуљушкање. Ко има осетљив желудац, осетиће симптоме морске болести. Само што нема преграде за бацање пегле. Иритантно запиткивање електронских помагала хоћу ли ово, оно, овако, онако, сам на крају једноставно игнорисао. Једва сам дочекао да га сутрадан вратим назад.

        Голф. Популарни "народњак". Караван, бензинац, аутоматик. Нисам љубитељ "вагена" али морам признати да су задржали људски приступ свему. Од екстремно зајебаног Мерцедеса преко других до Голфа, признајем да је вожња била најудобнија и најопуштенија. Након неколико минута сам једноставно кроз мени ипред мене све поискључивао и уживао у управљању возила. Наравно, опет се поставља оно Хамлетовско, чему онда сва та електронска "паметна" помагала ако их искључим?

        Где је у свему овоме напредак? Екрани, "тач-скринови", разговори са возилом, бежично повезивање са свим и свачим, праћење свега и свачега око возила, делимично управљање одређеним системима у возилу без возачевог знања и воље су направили промену. Мени се не допада. Нећу, категорично одбијам, да учим програмирање да бих знао да користим ауто! Мојим аутом још увек ја управљам и будем ли био приморан да возим нешто што хоће да буде ортак са мном, знаћу да је дошло последње време.

С краја слободе

"С краја слободе

Праве буку и несреће и морају да нестану! Ово је уобичајени клише о мотоциклистима. Као резултат, традиционално непријатељски расположени дух времена према слободи, сада такође прети симболу индивидуалности и независности.

Током ове Корона кризе, слобода се изродила у преговарачки улог. Виролози и епидемиолози, седмодневна инциденција и репродуктивни број заузимају јавну расправу. Невероватно брзо смо се навикли на преокрет основно-демократског поретка, који наравно дозвољава само ограничења слободе у врло уским законским границама. Али пошто је интерес јавности и медија усредсређен на стални фокус Короне, претњу слободи на другим местима превише је лако уклонити из видокруга.

Тренутно је акутно угрожена слобода вожње мотоцикла. Одређене политичке и друштвене снаге схватиле су да је права прилика да мотоциклизам, ако не и забрани, онда да учини да буде практично немогућ. Нико не позива на фиксну забрану, али широк арсенал ограничења на крају ће значити управо то.

Годинама су затворене многе руте које су атрактивне за мотоциклисте, посебно викендом, као што је Шауинсланд близу Фрајбурга. Разлози за затварање обично се повећавају са бројем незгода, јер затварања из разлога заштите од буке захтевају дуга и скупа мерења.

Ограничења брзине на добрих 30 углавном кривудавих деоница у Немачкој, искључиво за мотоциклисте, су релативно нова. Обично им је дозвољено да возе максимално 50 или 60 km/h, док камиони и аутомобили смеју најчешће 80 km/h или 100 km/h. Аргумент да се тиме повећава безбедност на путевима не може надмашити количину цинизма и незнања.

Свако ко примора мотоциклисту да километрима вози иза камиона од 20 тона, намерно га угрожава - и посредно постиже свој прави циљ: тешко да би било који мотоциклиста тако волео да доживљава стрес на овој рути, а у самим тим је " у долини" тишина.

У Тиролу постоји општа забрана вожње мотоцикала са преко 95 dB буке у мировању између 15. априла и 31. октобра. У међувремену је овај „тиролски модел“ постао узор; странке као Грађанске иницијативе, Зелени и БУНД хвале га као ефикасно средство и у овој земљи. Заправо, то је само прикладно средство, јер је бука у мировању једина наведена као податак у документима возила. Ова вредност мало говори о стварној вредности током вожње.

Што се тиче претње њиховој слободи, мотоциклисти су ионако посебно рањива група. Деценијама су ухваћени у клише замку. У јавној перцепцији доминирају „безумни дивљаци“, који пролазе кроз реоне одмаралишта и бања и подстичу тренутну расправу о буци. Мотоцикли праве буку и несреће и морају да нестану.

Сваки мотоциклиста зна колико је рањив

Да, истина је да онај ко седне на мотоцикл преузима већи ризик од возача аутомобила - посебно за себе. Сваки мотоциклиста зна за ову рањивост и када је исламистички атентатор на градском аутопуту у Берлину у августу 2020. буквално ловио мотоциклисте, што је посебно олакшало плен, јавност је чак и на кратко постала свесна овога. С друге стране, јавност сазнаје само кроз посебно специјализована издања и регионалну штампу да неки бесни мотоциклисти такође прижељкују смрт других мотоциклиста и воле да просипају уље око кривина тако да возачи на два точка падају. Њихова евентуална смрт се прихвата с одобравањем.

Али то није једини разлог зашто већина мотоциклиста вози дефанзивније и пажљивије од многих возача - људи који у вожњи весело куцају поруке саставни су део уличне сцене иза волана аутомобила али једноставно су незамисливи иза управљача мотора. Поред тога, број погинулих и повређених мотоциклиста годинама пада, а изазивачи буке су само мала, али нажалост приметна мањина.

Генерално, постоји јасан консензус да полиција и правосуђе кажњавају учеснике у саобраћају који се не придржавају правила. За мотоциклисте, међутим, овај консензус већ дуго не важи. Уместо кажњавања само оних који су прегласни или пребрзи, забрањују су сви мотоцикли - за сада само на одређеним рутама или викендом.

Али у хору општина, савезних држава и еколога, који увек позивају на нове и опсежније забране, све се јасније може чути права порука: „Једноставно само престаните да возите!“

Када се мотоциклисти котрљају градским центрима у знак протеста због затварања путева или покрећу петиције на интернету, специјализована издања и локална штампа узимају све благо и прилично збуњено. Углавном стари белци, који се моторизовано крећу на два точка, не добијају статус жртве. Поготово што су њихове машине у основи токсична технологија у свету у којем све треба да буде без емисија, електрично, дигитално и одрживо.

Провокација на два точка. У великој слици, кроз мотоцикл на бензински погон се кристалишу претеривање, ирационалност и отпад. Врхунским мотоциклима са 200 KS требају софистициране контроле проклизавања како би уопште остали управљиви. Упркос овим додацима, али и због њих, мотоцикли ипак не представљају дигитално потпомогнуто путовање у будућност. Јер тамо ће да постоје само потпуно умрежена, аутономна возила без управљача, папучице гаса или кочница. А ко ће добровољно да седне на коња у галопу свезаних руку?

Картица разноликости се не истиче за мотоциклисте, јер данас је живописна разноликост углавном резервисана за сексуални и етнички идентитет. Када су у питању личне страсти, које су за многе људе такође важан део њиховог идентитета, притисак на прилагођавање се повећава.

Најбољи начин за кретање је возом, аутобусом или бициклом, а ако је апсолутно неопходно, онда електричним аутомобилом, ни у ком случају дизелом. И сигурно не мотоциклом, где је путовање обично циљ. Нико не вози иде кроз Села кроз Доломите мотоциклом јер хитно морају нешто да ураде у Кастелруту. Већ зато што му то пружа једнако задовољство као и његовом колеги који одмор проводи на броду за крстарење или путем прекоокеанског лета на Карибима.

То наравно знају и људи који живе у Кастелруту. Али на њиховом прагу нема Аидиних морских крузера а од оних који лете на одмор највише могу да виде трагове авиона. Могу да чују само моторе који се тамо возе.

Што се тиче буке и заштите животне средине, наравно и странка Зелених заузима став. У октобру 2021. затражили су од Бундестага да нареди „тиролски модел“ и у Немачкој, што они наравно виде само као први корак. Ако после три месеца не дође до значајног смањења буке, вредност би требало „додатно смањити“. До тада би требало да су готово сви мотоцикли утихнули, а њихови возачи су де факто одстрањени. Поред тога, Зелени позивају на граничну вредност од 80 dB за све нове мотоцикле у свим радним стањима од 2024. године, што би значило забрану мотора са унутрашњим сагоревањем.

С друге стране, многи мотоцикли су заправо прегласни. И то су такви изашли са производне траке. У центру својих радова око мотоциклистичке буке из августа 2020. године, Зелени су такође у праву: „Добровољна сарадња произвођача се не назире“ када је реч о смањењу буке. Уз техничке трикове попут издувних клапни, многи мотоцикли једва остају у оквиру прописа о буци.

Поред тога, мерење буке у пракси није једноставно, али савезни министар транспорта Шојер не жели ни да чује за реформу. Али ако Зелени добију Министарство саобраћаја након савезних избора на јесен, што и није тако мало вероватно, онда би се много тога требало променити.

Практична ограничења буке

Па шта је следеће? Ако се мотоциклисти, произвођачи, удружења и специјализована штампа ослањају само одржавање статуса кво, на крају ће изгубити. Уместо тога, они морају захтевати практичне граничне вредности буке са предстојећим евро стандардима и то јасно саопштити. А зашто се апсурдном тиролском моделу не супротставити практичним пакетом мера које смањују буку не на папиру већ на улици?

Мотоциклисти који демонтирају своје дречеће цеви, затим измере ниво буке са тишим издувним гасом, унесу нове вредности у саобраћајне дозволе, би имали слободно путовање. То никако није апсурдно, уосталом, многи произвођачи су се специјализовали за накнадну уградњу издувних система мотоцикала. Тада ће можда јавност и политика приметити да само немилосрдна мањина жели свој јадни его да исполира помоћу буке. И само ову мањину треба повући из саобраћаја у либералној земљи.

Мука са слободом је у томе што - као што је то управо случај у кризи са Короном - понегде стеже и једноставно глупо стоји на путу када политичари желе да примене ефикасне мере. С друге стране, нема слободе без могућности злоупотребе. То се увек догоди када неко искуси ограничења своје слободе као резултат.

Стални ребаланс и подешавање ових граница део је суштине плуралистичког друштва. Једноставно потпуно укидање слобода део је свакодневице у диктатурама. Само из овог разлога ове игре, које фактички забрањују један од најсензуалнијих облика људског кретања, не тичу се само мотоциклиста. Тичу се свих нас."

Текст сам превео са "Дебата о правима мотоциклиста" и не могу бити више сагласан са свим овим него што јесам! У мени све урла и виче, дере се на сав глас колико се осећа стезање.