На два точка око Мумбаја

                Саобраћај у Индији и саобраћајна (не)култура, индијских учесника у истом, су већ надалеко познати. И ја сам о томе прозборио коју. Упркос свему, одлучио сам се да будем и ја један од њих. Али не у аутомобилу, не, то никако, то је последње што бих учинио ако бих морао. Последњи пример којег могу да се сетим је следећи. Камион са поврћем се преврнуо на ауто-путу. Није било повређених али је саобраћај био не у колапсу, него у тоталном курцу! Два сата и 15 минута сам био у колима и након тог времена опет нисам стигао на одредиште! Еј, 11км! Последњи километар сам ишао пешке. Рекао сам возачу да иде кући како зна и уме, поздравио се с њим, пожелео му срећу и изашао напоље. Био сам бржи пешке него он, или било ко у том тренутку, у колима. Међутим, било је и оних који су били бржи од мене. Не, нису летели ни левитирали, возили су моторе. Зато смо двојица колега и ја решили да пробамо ту фору. Изнајмили смо по један Ројал Енфилд ("Royal Enfield") па полако путем у непознато.

Енфид рајдерс ("Enfield Riders") је удружење возача ових мотора али их и изнајмљују.

И не ради се о кршевима склепаним од бога пита чега, офарбани у ко зна које боје већ о примерцима старим пар месеци. Неколико хиљада су прешли, истина али су били довољно добри.

Мој, онај дични, тамно црвени у средини, је имао проблема са првом брзином док је био хладан, онда се загрејао па је било милина али је пребацивање у нижу правило муку. После је то престало али је прва била готово недодирљива. Знатну силу сам морао да применим да бих је употребио. У повратку сам имао проблем са гасом на леру. Кад стиснем квачило, гасио се. Срећа па има електро-стартер мада је то било порилично напорно кроз гужву и семафоре. Осим ових ситница, било је забавно возити мотор око Мумбаја. Па чак и кроз Мумбај. Брзо се скапира систем кретања и идемо. Чак је и забавно. Нема много кочења нити брзог кретања. Уједначена брзина, лагано, с времена на време сирена и ћао. Заиста ми се допало. Нисам мислио да хоће али јесте.
                     Нико од нас тројице није знао ни куда, ни како, ни какви су путеви, ни да ли и уопште има неких иоле нормалних путева северно од Мумбаја а да није ауто-пут. На мени је било, по договору, да погледам мало по карти на нету куда би могли. Увек је неко језеро интересантно па сам се тако некако и одредио. Има их више али нигде једне слике. Све некако уопштено, не баш потпуно јасно. Било је еци-пеци-пец и идемо. Ауто-пут је генерално досадан за мотор, осим ако није у питању Сузуки Хајабуса или слично чудовиште којем само прав и добар пут значи нешто. Зато и јесмо правили пар пауза док нисмо одлучили који пут нас води до одабраног циља.

Будући да о вожњи мотора кроз Индију нисам ни размишљао, нисам понео ништа од опреме. Али се све може изнајмити. Поред мотора, наравно, који је 2000 рупија, узео сам јакну, 300 рупија, рукавице 200 и кацигу од 450 рупија. Само је мотор на дан, остало је док не вратиш. Само да подсетим да је курс у том тренутку био: један евро је вредео 85 рупија. Повољније не може бити. Е сад, све има цену. Јакна је била довољно добра. Рукавице, па пре би се рекло да су биле погодне за скијање него ли вожњу мотора. Кацига је била добар избор јер је била тзв. скутер кацига. Доњи део се отвара на горе па се лакше дише у гужви и на семафорима. Међутим, поставу није имала и шнала за закопчавање под грлом је била искривљена. Резултат, констатно се чуло клапарање које је било неприметно до 40 км/ч до ужасно иритирајућег око 80 км/ч, ветар је улазио под кацигу што је добро али је то донело и знатну количину прашине. И, да не заборавим, имао сам рану на Адамовој јабуци.

И ко је до сада читао ово што сам написао, једини закључак би био да сам се сморио за све паре. Али овај осмех говори управо супротно, зар не? Јебеш га, ко вози мотор не размишља о удобности већ о забави, неизвесности, другачијем доживљају околине. Као што ми један стари бајкер рече, само пас који гура главу кроз прозор аутомобила у покрету и возач мотора знају зашто то раде.

Без бриге, нећу да убеђујем било кога да сутра иде и полаже за мотор. Мени је то веома забавно. Ко није спреман на два тврдо кувана после два сата јахања врућег, у случају Енфилда веома врућег ваздухом хлађеног мотора, нека ни не почиње да размишља о овоме. После пар пауза, приликом којих сам ја увек мењао мајице јер су биле потпуно мокре, скренули смо са главног пута и кренули локалним. Е то је било зезање. Рупа рупу стиже, камиони, аутобуси, трактори, ма сви облици и врсте транспорта су били заступљени. С времена на време смо обилазили и стада оваца и коза. Слободно лутајуће краве нећу ни да спомињем. Њих више ништа не може ни да уплаши ни да натера да се крећу брже. Лагано, ногу пред ногу, без освртања прелазе главне путеве са веома густим саобраћајем. Ауто-пут, па шта? Само лагано и без нервозе. Опуштенија бића још нисам видео. Иако су ми се те рупе чиниле напорним, сада, са мало даље дистанце ми је то све било забавно.
                Сад чак не могу ни да се сетим где смо ишли али кад смо стигли, нигде језера. Цеви, огромне цеви за воду. 

Свуда око нас. Куда воде?

Одакле долазе у вражју матер!?

Помислили смо да тамо, негде у даљини има неки извор али смо се зајебали.

Радило се о вештачком језеру, од бетона, које је била нека врста бране за пар потока у околини и тако је систем цеви напајао водом насеља у околини. Паметна идеја али то нама није било од било какве користи. Природа је била... Ма ништа нисмо видели. Нигде неког лепог дрвета, ливаде, ништа. Лоши путеви још лошија, сиромашнија природа која их је окруживала. Ту ми је већ било докурчило трагање за непознатим, за неком задивљујућом лепотом и инсистирао сам на дужој паузи. Не баш поред цеви али негде, јеби га, негде где има бар хладовине, ако ништа друго. 
               Кренули смо даље и нашли се на раскрсници. Супер је било што је ту била и једна велика карта. Незгодација је била у томе што су ознаке биле написане на хинди језику. Онда смо кренули да је посматрамо. Као што научници посматрају цртеже из слика пећинских људи и покушавају да скапирају на чему су били док су урезивали све оно по зидовима. Ми смо видели реку, језеро поред којег смо, је ли, били, затим неке шине и тако смо се ми скроз сморили док није стао један ауто поред нас. Изађе човек, поздрави се с нама, пожели нам пријатан викенд, објасни нам где смо и где треба да идемо и понуди нам виски! Виски!? Видиш ли моторе, добронамерни човече? Видиш ли сунце које пржи у намери да нас истопи? Да сам попио чашицу "ватрене воде", само бих легао поред знака и сачекао понедељак. Хвала лепо. Оде он са својим друштвом а ми стигосмо до неког насеља у којем смо направили дужу паузу.

Паркирасмо се у центру. Преко пута највећег ресторана. Унутрашњост се не види са моје слике али тамо су били столови, тв и гледала се утакмица крикета између Индије и Пакистана. Увек зајебан дерби. Углавном, пришао сам, газда се понадао муштеријама за клопу, ја баш и нисам био толико одушевљен мирисима који су га окруживали али онда је пришао "шпорету". То је оно испред са шерпама. Један корак и облак мува је зазујао око њега и мене. Нудио ми је ко зна шта али сам ја пазарио две флаше индијске кока-коле. Затворена флаша није ризик. Све остало, јесте. Узео сам још и кесицу неког чипса, шта ли је био. Мени би довољно.

                  После неких 5 или 6 сати били смо у хотелу. После гужви на путу, вожње кроз север Мумбаја између аутомобила, што је, рекох већ, било до јаја забавно, мотори су били срећно враћени тамо одакле смо кренули. Били смо на једној раскрсници у међувремену. Нисмо имали појма куда да идемо. Стадосмо поред неке пумпе за гориво и кренусмо да се распитујемо. Били смо атракција. Не само што смо возили Енфилде, које у Индији веома цене, већ смо имали и јакне и кациге. Е то је већ стварно реткост. Један по један и направисмо ми фин скуп. Једно двадесетак људи нам је у глас говорило куда да идемо. Овамо, тамо, назад, напред а ми одабрасмо једног који нам се учинио најсмиренијим и најстаријим па га послушасмо. Нисмо погрешили. Ипак, лепо је што су се сви, заиста јесу, трудили да нам помогну. Где год да смо нашли, где год да смо сретали са пролазницима или се распитивали за правац. Indian way.
                Био сам уморан, прљав, са упалом шака и руку до рамена, ни ноге нису биле баш како треба, али сам био задовољан. Лепо сам се провео. Већ тада смо планирали следећу туру коју нисмо остварили. Одлучио сам да купим кацигу јер оне који они нуде су стварно лоше. Један од нас је већ био купио себи једну и рекао ми је где је продавница. Нећу да мрачим на крају али рећи ћу само да сам џабе купио нову кацигу и рукавице. Није ми жао новца, све и да је била скупа, а није, око 20€, довољно доброг квалитета, већ међуљудских односа. Жао ми је што сам касно схватио да је у ствари потребан само један сероња, само један дркаџија, са којим понекад имам посла, па да до другог излета ни не дође. А баш смо нашли једно лепо место... Ко га јебе. Неки други пут, са неким бољим људима. Бар знам с ким више да не правим било какве планове.