Базати шопинг-молом

Видљиви су у данашње време трендови које је након Другог светског рата уочио амерички социолог Рајт Милс – да многи људи угрожене вредности уопште не сматрају вредностима, односно да знатан број људи сматра да вредности нису угрожене. Управо тако данас стоје ствари са слободом и разумом. Многи људи не сматрају слободу битном вредношћу јер се она по њима подразумева. А кад се нешто подразумева, онда је непотребно напрезати мождане вијуге око тога. И стварно, зашто бисмо трошили драгоцено времене (које је данас новац) на дубокоумна промишљења о рецимо смени дана и ноћи. Проблем међутим настаје када се на сличан начин почне размишљати о слободи коју људи, обманути идејом да живе у слободном свету, доживљавају као некакву природну датост. Базати шопингмолом, неограничено сурфовати интернетом, пратити Лигу шампиона уз пиво и чипс, путовати светом на кредит, штавише живети на кредит… Све су то облици „слободе” који данашњег човека одржавају у вери да је рођен слободан. Па ипак, ближе је истини да се рађамо у оковима, али да мислимо како смо слободни, што је обрнута перспектива од оне коју нам је давних дана понудио Русо, да се рађамо слободни али да смо свуда у оковима.

Разум је с друге стране вредност која према просветитељским мислиоцима слама поменуте окове, а коју технократске елите данашњице преокрећу у неразумног окивача човека у име слободе и друштвеног напретка. Технократија то изводи на суптилан и манипулативан начин тако што своје неразумне потезе приказују као разумне, корисне и нужне па људи од такве доброте и племенитости не успевају да виде како је и сама вредност разума угрожена! Зашто је то тако? Вратимо се великом социологу. Ако људи, каже Милс, не осећају да желе неке вредности нити доживљавају осећање да су им вредности угрожене, тада њима влада осећање равнодушности. Ако пак људи не осећају да им је до неких вредности стало али су и поред тога у наглашеној мери свесни угрожености, тада њима влада осећање нелагодности.

Разлика између поменутих „табора” добија на тежини ако се зна да се управо у простору између равнодушности и нелагодности гнезди данашња технократска ала која својим глобалним чељустима настоји да здроби општечовечанске вредности. И она то чини представљајући се не као ала већ као голуб мира с маслиновом гранчицом у кљуну. Невоља је међутим у томе што равнодушне није брига за ову обману чак и уколико је виде, односно што они други прожети нелагодом верују како су немоћни да ишта промене. У том их уверењу одржава армија опслужитеља система (фах стручњаци, лобисти, научни и остали саветници), која се у времену подељености науке на део који служи корпоративним интересима, и на део који негује општечовечанке вредности, капиларно шири друштвеном хијерархијом. Ради се о гласноговорницима технократских управљача и њиховим (не)свесним помагачима у злоупотребама људских вредности и постигнућа. Разуме се у складу с идеологијом профита. То могу бити љубазни фармацеути који нам на послужавнику доносе корпоративна цепива против вируса које производи војноиндустријски комплекс у сарадњи с фармацијом. Али и медицински фах стручњаци који нас уверавају да су цепива безбедна и да никаква веза не постоји између Џенеровог изума и корпоративне глади за профитом. То такође могу бити и слаткоречиви представници корпоративног капитализма који нам нуде прљаву технологију рударења као темељ будућег просперитета. Али и лобисти корпорација који нас убеђују да је живети у руднику фантастично искуство и јединствен осећај. То на концу могу бити и (научни) саветници који нам дају разборите аргументе у корист нуклеарне енергије али притом изостављајући технократске стратегије претварања (полу)периферних земаља у депоније нуклеарног отпада! (Треба увек поћи од могућих злоупотреба).

Што се наведених примера тиче реч је о злоупотреби бриге за људско здравље и живот у здравој средини, мада злоупотребама заправо и нема краја. Буквално им је сваки сегмент друштва подвргнут, укључујући људска права и слободе. Отуда је разумљиво зашто људи прожети нелагодом губе поверење у систем који злоупотребљава (или ће тек злоупотребити) разум, слободу, истину, вештачку интелигенцију, сувереност, вакцине, демократију, нуклеарке, литијум, телекомуникације… Узмимо као пример ово потоње. Чињеница је да смо у здравственом погледу све ровитији те да се у популацији младих повећао проценат оболелих од малигних и других болести. Шта је узрок томе? Бомбардовање осиромашеним уранијумом или и нешто друго? Да ли су на пример испитани утицаји телекомуникацијских мрежа на људско здравље? Када питате званичне државне органе поседују ли научни доказ да 5Г мрежа не штети здрављу деце и одраслих, хорски ће вам одговорити да такав доказ не поседују! (Позвавши се 2019. године на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја поставио сам наведено питање министарствима здравља, екологије, телекомуникација и добио управо овакав одговор.) Па и поред тога власт ударнички наставља да ради на изградњи речене инфраструктуре уз хорску подршку корпорацијских лобиста, научних саветника и фах стручњака. Није јој изгледа битно што наука која није у служби корпоративних интереса тврди да деца (нарочито градска) све више испољавају смањење дубоких регија мозга што подразумева смањење њихових когнитивних способности. (Доктор Рајовић прилично аргументовано говори о томе.) Ипак, корпоративне технократе не укључују оболевање деце у „прогресивне” статистике раста, ефикасности, макроекономске стабилности, што им даје непостојеће право да свако довођење у везу њихових „прогресивних” агенди са штетношћу по људски живот и здравље осуде као „зломисао” неправоверних.

Овим долазимо до кључне тачке савременог тренутка у којој се разумно неповерење у систем који не заслужује поверење проглашава неразумном злоупотребом слободе мишљења базираног на незнању. Сасвим је обрнуто. На основу знања базираног на искуству да у данашњем свету не постоје гаранције од стране моћних (посебно не од стране корпорација), разумно је тврдити да рецимо „Рио Тинто”, уколико једном крене с ископавањем литијума у Србији, неће поштовати гаранције о чистој технологији рударења. Уосталом, уверили смо се како стоје ствари са гаранцијом да ће бити основана Заједница српских општина на северу Косова и Метохије иза које стоји Европска унија, која се бар декларативно залаже за поштовање уговорних обавеза. Шта тек у ери злоупотребе свега постојећег очекивати од „Рио Тинта”?

Текст је преузет са портала "Политика". Аутор текста је Борис Јашовић, објављен 02.05.2024. године.

Кад горе ломаче духа

И данас људи широм света испољавају сумњу у експертске системе који опслужују корпоративни некрокапитализам. Зато догматски систем, који се враћа инквизиторским коренима премда се представља разумним, настоји да свугде искорени сумњу.

На Западу влада диктатура разума, вели Џон Ралстон Сол, канадски романописац и интелектуалац пар екселанс. Додао бих да је у питању корпоративни разум који за разлику од просветитељског разума не садржи елементе морала и људскости, ако хоћете чојства као што не садржи ни бригу о обичном човеку већ искључиво бригу о интересима поседника моћи и добробити оних који их опслужују. Управо на профитерском разуму, или је исправније рећи уму, своје претпоставке граде Волтерови изроди, како Сол назива широку интелектуалну категорију бранитеља савремених догми који, сасвим у духу хипокризије, оптужују друге за догматизам и назадњаштво. Реч је, додао бих, о псеудохуманистичким проповедницима који су плаћени да широм света, из петних жила, бране тобоже рационални поредак који незаустављиво тоне у ирационалност. Уосталом зар је рационално злоупотребљавати хуманистички разум и стављати га у службу корпоративног профита? Разуме се да није и зато речени аналитичари urbi et orbi проглашавају разумним (чињеничким) све оно што иде у прилог корпоративном профитерству, док свако становиште супротстављено главној некрокапиталистичкој струји диверзантски трпају у кош незнања и предрасуда.

Како то раде? Тако што обмањују, прећуткују, замењују тезе, скрећу пажњу с кључних проблема, гађају се цифрама и инфантилним поређењима, и све то проглашавају чињеницама, док критичка промишљања стварности априори називају предрасудама. Ово је уједно и њихов наредни (веома битан) задатак – да све аргументоване нападе на некрокапиталистички поредак одбијају манипулативним триковима за шта имају целокупан расположиви арсенал логистичке подршке колонијалних власти, државних служби, корпоративних медија. Примера ради, ако се противите ископавању литијума аргументовано тврдећи да ће прљава технологија рударења девастирати животну средину која вама значи све а корпоративном уму апсолутно ништа, његови бранитељи ће покушати да вас демантују економистичким „чињеницама” које су у рангу оних да се Сунце окреће око Земље. Наиме, лежање на рудама и минералима не значи да ће из свега тога нужно проистећи економски просперитет друштва, поготово ако се држава налази у колонијалном положају спрам некрокапитализма који је држи у шаци и исисава јој животне сокове (директно и преко посредника). У супротном би се бројне афричке земље које обилују природним богатствима налазиле међу најбогатијим државама света. Зато економистичка објашњења, уколико нису комбинована са неекономистичким чињеницама, нису меродавна и не заслужују пажњу коју им придају корпоративни медији.

Бранитељи корпоративног бизниса упадљиво избегавају да се баве неекономистичким чињеницама јер оне подривају њихову прокорпоративну аргументацију. Стога им далеко лакше пада да друге оптужују за незнање и ширење предрасуда како би на тај начин прикрили сопствена незнања и предрасуде о свему ономе што превазилази границе њиховог инструментализованог ума. Тако промотери ископавања литијума упадљиво игноришу потенцијалну еколошку и здравствену катастрофу маскирајући је причом о наступајућем Елдораду који ће бити утемељен на производњи батерија. Међутим овакво празноверје, јер то не може бити ништа друго до празноверје проистекло из слепе вере у добронамерност корпоративног поретка, једино разоткрива големо незнање које бранитељи литијумског пројекта имају о функционисању корпоративног капитализма, прљавој технологији рударења, важности животне средине за људе... И још када поменуто незнање комбинују са предрасудама према „добрим намерама” корпорација и „правичности” технобирократизоване ЕУ организације која се удаљила од европских принципа и вредности, опасно се приближивши Михелсовом „гвозденом закону олигархије”. Речју, бранитељи корпоративног бизниса раде све оно за шта неоправдано оптужују своје неистомишљенике – властито незнање проглашавају чињеницама а сопствене предрасуде непобитним истинама. Ипак, то их не спречава да уз сву силу економско-политичке моћи која их подупире, „јуначки” пораде на затирању супротстављених гласова. На тај начин поступају слично догматицима средњовековне инквизиције, који су тврдили да се Сунце окреће око Земље и то своје „знање” проглашавали непобитном чињеницом а свако друкчије мишљање јеретичким бунцањем оних које по кратком поступку треба спалити на ломачи. Али ни инквизицији није горело до зоре будући да је сумња коју су слободномислећи људи испољавали према њеним догмама временом довела до просветитељског обрта.

И данас људи широм света испољавају сумњу у експертске системе који опслужују корпоративни некрокапитализам. Зато догматски систем, који се враћа инквизиторским коренима премда се представља разумним, настоји да свугде искорени сумњу. И зато глобалним селом и његовим локалним засеоцима горе ломаче духа. Те ломаче потпаљују глобалне структуре моћи а одржавају их локалне власти које се налазе у првим редовима борбе за попуњавање властитих џепова и корпоративних сефова, наравно посредством бахатог испољавања незнања и предрасуда. Погледајте уосталом предизборну кампању владајуће партије, односно председника државе који се не понаша као представник свих грађана. Колико је незнања, предрасуда и претворности садржано у кампањи коју воде. Незнања спрам значења устава, владавине права, слободних избора, функције председника државе. Предрасуда према политичким противницима који учествују у изборној утакмици. Претворности, будући да у кампањи владајуће партије нема ни речи о пројекту ископавања литијума који се увелико припрема у заветрини предстојећих избора.   

Борис Јашовић, Социолог

Објављено у интернет издању дневног листа "Политика", 15.12.2023. године. и пренесено у целини.

Сироче

Једном приликом, давно беше у неком тренутку сете и изненадне туге, у разговору са мајком дотакли смо се уопште родитељства, потомака и свега око тога. Она се у једном тренутку замислила, мало поћутала и рекла: "Толико година је прошло да сам се већ навикла на то да сам сироче". Како то, сад, какво сироче, по богу, шта причаш, упитах. Она, обриса пар суза с лица, па процеди како је већ дуго без оца и мајке.

Нисам успео да је убедим, у ствари нисам ни покушао, зашто бих, али сам покушао да јој објасним да не гледа на то тако црно. Али шта да јој радим, била је песимиста и кадкада склона тим тугаљивим моментима. Ја то видим потпуно другачије.

Рећи да сам слободан, било би превише, чак чудно. Нико ме није спутавао, увек сам добијао подршку за своја дела. И недела. Само, увек сам имао одређен респект према мојим родитељима. Поштовао сам их и трудио се да их не увредим чак и у поступцима за које никад нису сазнали. Тако сам одгојен. И даље имам одређену дозу тог поштовања, која ће остати са мном докле год дишем. Ипак, сада осећам да могу много слободније и много отвореније многима да кажем оно што сам само сматрао да треба. Како време одмиче, од како сам и ја, по мајчином схватању сироче, све лакше и лакше ми је да то чиним. Све мање и мање размишљам о тим речима. Кажем шта мислим па шта буде. Породица, пријатељи, посао, свеједно је! Не вређам, бар не још увек, нити причам кад ме не питају за мишљење. Кога интересује шта мислим и сматрам, добије доследан и искрен одговор. Али, бог ми је сведок, није то било баш увек тако лепо прихваћено. Као да сам људе око себе навикао на одређену дозу смирености, повучености и избегавања конфликта. Као да поједине изненадим тиме.

И лепо ми је! Баш ме брига. Заиста осећам ту слободу. Тај изостанак вагања речи и дела ми прија. Душа више не вришти, већ каже шта је питају. Имам само мој образ да уложим, нема више ничије части у томе, осим моје. 

Можда је моја мајка била то "сироче" али ја сам онда извео револуцију душе!