Видљиви су у данашње време трендови које је након Другог светског рата уочио амерички социолог Рајт Милс – да многи људи угрожене вредности уопште не сматрају вредностима, односно да знатан број људи сматра да вредности нису угрожене. Управо тако данас стоје ствари са слободом и разумом. Многи људи не сматрају слободу битном вредношћу јер се она по њима подразумева. А кад се нешто подразумева, онда је непотребно напрезати мождане вијуге око тога. И стварно, зашто бисмо трошили драгоцено времене (које је данас новац) на дубокоумна промишљења о рецимо смени дана и ноћи. Проблем међутим настаје када се на сличан начин почне размишљати о слободи коју људи, обманути идејом да живе у слободном свету, доживљавају као некакву природну датост. Базати шопингмолом, неограничено сурфовати интернетом, пратити Лигу шампиона уз пиво и чипс, путовати светом на кредит, штавише живети на кредит… Све су то облици „слободе” који данашњег човека одржавају у вери да је рођен слободан. Па ипак, ближе је истини да се рађамо у оковима, али да мислимо како смо слободни, што је обрнута перспектива од оне коју нам је давних дана понудио Русо, да се рађамо слободни али да смо свуда у оковима.
Разум је с друге стране вредност која према просветитељским мислиоцима слама поменуте окове, а коју технократске елите данашњице преокрећу у неразумног окивача човека у име слободе и друштвеног напретка. Технократија то изводи на суптилан и манипулативан начин тако што своје неразумне потезе приказују као разумне, корисне и нужне па људи од такве доброте и племенитости не успевају да виде како је и сама вредност разума угрожена! Зашто је то тако? Вратимо се великом социологу. Ако људи, каже Милс, не осећају да желе неке вредности нити доживљавају осећање да су им вредности угрожене, тада њима влада осећање равнодушности. Ако пак људи не осећају да им је до неких вредности стало али су и поред тога у наглашеној мери свесни угрожености, тада њима влада осећање нелагодности.
Разлика између поменутих „табора” добија на тежини ако се зна да се управо у простору између равнодушности и нелагодности гнезди данашња технократска ала која својим глобалним чељустима настоји да здроби општечовечанске вредности. И она то чини представљајући се не као ала већ као голуб мира с маслиновом гранчицом у кљуну. Невоља је међутим у томе што равнодушне није брига за ову обману чак и уколико је виде, односно што они други прожети нелагодом верују како су немоћни да ишта промене. У том их уверењу одржава армија опслужитеља система (фах стручњаци, лобисти, научни и остали саветници), која се у времену подељености науке на део који служи корпоративним интересима, и на део који негује општечовечанке вредности, капиларно шири друштвеном хијерархијом. Ради се о гласноговорницима технократских управљача и њиховим (не)свесним помагачима у злоупотребама људских вредности и постигнућа. Разуме се у складу с идеологијом профита. То могу бити љубазни фармацеути који нам на послужавнику доносе корпоративна цепива против вируса које производи војноиндустријски комплекс у сарадњи с фармацијом. Али и медицински фах стручњаци који нас уверавају да су цепива безбедна и да никаква веза не постоји између Џенеровог изума и корпоративне глади за профитом. То такође могу бити и слаткоречиви представници корпоративног капитализма који нам нуде прљаву технологију рударења као темељ будућег просперитета. Али и лобисти корпорација који нас убеђују да је живети у руднику фантастично искуство и јединствен осећај. То на концу могу бити и (научни) саветници који нам дају разборите аргументе у корист нуклеарне енергије али притом изостављајући технократске стратегије претварања (полу)периферних земаља у депоније нуклеарног отпада! (Треба увек поћи од могућих злоупотреба).
Што се наведених примера тиче реч је о злоупотреби бриге за људско здравље и живот у здравој средини, мада злоупотребама заправо и нема краја. Буквално им је сваки сегмент друштва подвргнут, укључујући људска права и слободе. Отуда је разумљиво зашто људи прожети нелагодом губе поверење у систем који злоупотребљава (или ће тек злоупотребити) разум, слободу, истину, вештачку интелигенцију, сувереност, вакцине, демократију, нуклеарке, литијум, телекомуникације… Узмимо као пример ово потоње. Чињеница је да смо у здравственом погледу све ровитији те да се у популацији младих повећао проценат оболелих од малигних и других болести. Шта је узрок томе? Бомбардовање осиромашеним уранијумом или и нешто друго? Да ли су на пример испитани утицаји телекомуникацијских мрежа на људско здравље? Када питате званичне државне органе поседују ли научни доказ да 5Г мрежа не штети здрављу деце и одраслих, хорски ће вам одговорити да такав доказ не поседују! (Позвавши се 2019. године на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја поставио сам наведено питање министарствима здравља, екологије, телекомуникација и добио управо овакав одговор.) Па и поред тога власт ударнички наставља да ради на изградњи речене инфраструктуре уз хорску подршку корпорацијских лобиста, научних саветника и фах стручњака. Није јој изгледа битно што наука која није у служби корпоративних интереса тврди да деца (нарочито градска) све више испољавају смањење дубоких регија мозга што подразумева смањење њихових когнитивних способности. (Доктор Рајовић прилично аргументовано говори о томе.) Ипак, корпоративне технократе не укључују оболевање деце у „прогресивне” статистике раста, ефикасности, макроекономске стабилности, што им даје непостојеће право да свако довођење у везу њихових „прогресивних” агенди са штетношћу по људски живот и здравље осуде као „зломисао” неправоверних.
Овим долазимо до кључне тачке савременог тренутка у којој се разумно неповерење у систем који не заслужује поверење проглашава неразумном злоупотребом слободе мишљења базираног на незнању. Сасвим је обрнуто. На основу знања базираног на искуству да у данашњем свету не постоје гаранције од стране моћних (посебно не од стране корпорација), разумно је тврдити да рецимо „Рио Тинто”, уколико једном крене с ископавањем литијума у Србији, неће поштовати гаранције о чистој технологији рударења. Уосталом, уверили смо се како стоје ствари са гаранцијом да ће бити основана Заједница српских општина на северу Косова и Метохије иза које стоји Европска унија, која се бар декларативно залаже за поштовање уговорних обавеза. Шта тек у ери злоупотребе свега постојећег очекивати од „Рио Тинта”?
Текст је преузет са портала "Политика". Аутор текста је Борис Јашовић, објављен 02.05.2024. године.
