Не знам да ли се овако нешто догађа многима или свима или сам само ја у питању али осећам, имам неки веома чудан осећај да сам нешто погрешно урадио. Или да сам се огрешио о некога. Није овде реч о ружним или уопште лошим последицама мојих поступака јер нисам сигуран да је до било каквих последица уопште и дошло, већ једноставно се ради о осећају.
Успут, сигуран сам да дугујем извињење. Чудно је све ово. Осећај, неки унутрашњи инстикт ми говори да сам прешао меру. У понашању, говору, говору тела, не знам ни сам тачно али осећам да ми извињење не гине. И објашњење за моје поступке. Који нису ружни, ни безобразни ни насилни, само су, рекао бих, непримерени. Непримерени мени. Не ситуацији. Не околини. Само мени. Чак не знам ни коме треба да се извиним и објасним све.
Једноставно ћу почети од моје породице. Лепо ћу са њима попричати па ћу осетити шта ми је даље чинити. Они су моји, ја сам њихов и ако је ту све у реду, немам шта даље да се бринем.
Ух, мајку му јебем, нешто сам, негде зајебао. Сто посто! Мора бити да јесам или ме ово зрно сумње не би оволико јебало. Али решићу, проћи ће ме овај осећај. Је л' то можда осећај кривице? Тја, ко ће га знати.
