Тераса. Столица је удобна, ноге подигнуте, прекрштене на, за то намењеном, додатку. На столу, поред пепељаре, мирише чашица домаће траварице. Тишину и мир нарушава звук паљења шибице а затим и звук жара приликом удисања дуванских испарења. Тек запаљена цигара има најлепши мирис а њен опори дим шири ноздрве и иритира језик и непце. Облак дима се лагано растаче и нестаје у ноћи. Месец и пар слепих мишева ми праве друштво. Нигде, никога. Тишина. Сви спавају. Мирно је. Сањам ли? Не! Будан сам и пуним батерије енергијом мира и тишине, док смирујем мисли и пуштам их да дођу и да прођу. То понекад уме да буде тешка и напорна процедура али овде, сада, у тишини, у мраку то је некако лакше.
Ноћ лагано постаје мој омиљени период дана. Није да нешто посебно волим таму и ноћ, чак бих пре рекао да сам јутарњи тип. Али, како време пролази, живот се прилагођава и само тада се стичу услови да неко време останем сâм. Сâм са собом, својим мислима, идејама, стресовима, сањарењима, бригама, питањима, мишљењима, убеђењима... Једноставно не морам ама баш ништа да радим. Ни да кажем. Баш ничим не морам да реметим природу осим да постојим.
И ето, цигара је догорела, траварица је умирила пецкање а дубок уздах изазива зевање. Време је за починак. Сутра је нови дан.
