Грешка

 Ставио сам деци телевизоре у њихове собе. Јеби га.

Вау, ауч, упс – јao, ух, опа

    Од кад је угледна драматуршкиња Биљана Србљановић „еџектирала” касету из касетофона у једном свом подкасту, много је воде протекло Дунавом и Савом. Опрала је не само моје чуђење блиско згражавању већ је до неприметности утопила ово језичко насиље у мору говорне наказности. Од тада све нам је горе, а дно понирања није на видику.

        Вау, ауч, упс (wow, ouch, ooops) – нове речи које би да замене у српском „а-ух”, „јој/јао”, „опа” –  све чешће понављају као папагаји наши млађи земљаци склони увозним (америчким) телевизијским серијама, стриповима и интернетском дописивању. За њима се, богами, прописно поводе преводиоци дотичних серија и филмова, новинари, водитељи, полемичари и многи људи позвани да јавно изнесу своје мишљење о било чему, укључујући и језик и културу. Без стида и зазора. Као да су се сви јуче вратили са привремено вечног рада у иностранству, па повукли туђи говор.

        За мене је „вау” (на енгеском: wоw) одувек била само ономатопеја псећег лавежа (додуше, с краткосилазним акцентом) а не узвик крајњег чуђења или дивљења (на српском: а-ух!, ах!). Кад неко уштине за гузу гојазне Американце, верујем ја да они кажу „ауч” (ouch!), али на српском то нити постоји нити баш ишта значи, а ни не недостаје, јер имамо „јој” и „јао”. Што се тиче онога „упс” (на енглеском: ooops!), за поштански боље упућене Србе то је одувек само била скраћеница за United Parcels Service, чувено америчко предузеће за доставу пакета, никако синоним за наше „опа”.

         Овај новоговор је очигледно део напора момака и цура који нису стигли ни до Кумодража да звуче белосветски „кул” (у оригиналу – cool). Не звуче. Делују само покондирено. Била би то пролазна дечја посла, кад их не би у том језичком пороку пратили одрасли, понекад чак и они којима је језик занат.

    Да ли смо заиста све више малограђани који лече комплекс мање вредности – мале нације, малог језика – па се ачимо и бекељимо по странски? Језик којим говоримо као да више нико не чува од муцавих помодара, незналица употреба предлога, насилних кованица, извештачених и непотребних туђица и, наравно, катастрофалног наглашавања које је већ увелико освојило и јавне трибине, округле и четвртасте столове, радио и телевизију. Дубоко ћутање институција којима је посао да брину о нашем језику – Институт за језик и књижевност, Академија наука, на пример – забрињавајуће је и поражавајуће.

        Карикатура у коју се претвара српски језик – и то на свим нивоима и у свим областима: новинарство, политика, гастрономија, медицина, психологија, уметност, обичан народски говор – није део природних промена и еволуција сваког језика, већ првенствено последица патолошке потребе да се говори „светски”: већ смо заборавили кад смо се „усредсређивали” а не „фокусирали”, кад смо се „образовали” а не „едуковали”, кад смо имали „користи” а не „бенефите” (туристички радници Златибора, видех недавно, погрешише чак и изворно значење те речи, па „Златиборско благо” преведоше на енглески као „Benefit of Zlatibor”, побркавши богатство и корист), кад смо „се одмарали”, а не одмарали (кога?). Дирљива је употреба (непостојеће) речи „ултимативан”, која је у последње време баш у моди: многи је доводе у везу са ултиматумом, а не са нечим крајњим, дефинитивним, како би требало да буде по изворном значењу те речи у енглеском језику; као да свима одједном делује онако нашки просто да кажу како је „Ферари” избацио последњи, коначни модел свог болида, или – као што се сада често чује – да је објављена коначна верзија дела извесног писца: радије убацују реч ултимативно.

        Калкови лоше или буквално преведених израза увезених из енглеског језика – свеприсутног есперанта друштвених мрежа и интернета – систематски загађују нашу граматику: највише се уврежило рећи да је, на пример, Ђоковић „најбољи (тенисер) икада”; на српском језику правилно је рећи да је неко најбољи „свих времена” или једноставније – најбољи „до сада”; Реч „икада” значи „било када” и не може се користити као у енглеском „the best ever”. Буквални превод, дакле, не помаже. Данас, међутим, и у свету јавног оглашавања и званичног информисања, „икада” је почело да се користи као синоним за „свих времена”. Слично овом калку, све чешће се чује да неко или нешто „прави разлику” (од чега?). У енглеском „правити разлику” (to make the difference) значи предњачити, истаћи се, бити бољи од, али не и у српском; кад прочитамо рекламу да шерпа извесне производње „прави разлику”, само се питамо ко је бубнуо такву глупост и зар није било лакше рећи да је та шерпа боља од других.

        За неког ко се прави луд, говорило се својевремено да се „прави Енглез”. Данас би то, изгледа, била велика похвала, а тај би прикан баш био „ин”, што је најкраћи жаргонски израз за онај вид покондирене отмености која „ултимативно прави разлику” и код саговорника изазива дивљење – вааау!

        Нашим потрошачима већ дуго се на телевизији нуде кућни апарати угледног европског произвођача „Бош” (Bosch); уз видео-снимак задовољних домаћина који смехом и песмом исказују задовољство „Бошовим” хладњацима, усисивачима за прашину и машинама за прање рубља, чује се песмица (на српском) у стиховима. На крају песмице и рекламе, онако с неба па у ребра, сви повичу углас: „Лајк а Бош!” (тј. Like a Bosch!). Појма немам одакле упаде тај узвик на енглеском – уместо српског „Као Бош” – нити коме је намењен. Нашим купцима свакако није, а баш сумњам да туристи који посећују Београд, Златибор и Обедску бару успут купују на Балкану „Бошову” белу технику. Чији малограђански ум је угурао ту бесмислену фразу, убеђен да управо због ње реклама боље звучи – онако светски? Проблем је, наравно, социолошки а не језички.

        Донедавно сам мислио да су укрштене речи најгори расадник језичког варварства, што је други пар рукава који заслужује посебан, и то подужи текст. Откад у кафани густирам слајсове шунке и гриловане печурке (никад „на жару”) нисам више у то убеђен, јер је такмаца да понесу шнур много.

            Знам да ће после овог мог текста уследити равнодушна тишина; нити ће се лецнути неки лектор у новинама (ако их још има), нити академик који није написао отворено писмо средствима јавног информисања против језичког насиља (којих и те како има), па чак ни неки острашћени бранитељ наказног новоговора који би ме оптужио за језичко чистунство. Било би ми лакше бар да се неко од њих огласи. Да ми докаже да нисам у праву или да ме, не дај боже, подржи. Али неће. Наш језик, језик којим говоримо и који је део нашег идентитета, више никога се не тиче.

Текст је објављен на порталу magazin.politika.rs у среду 03.07.2024. године. Аутор је Бранко Анђић

Базати шопинг-молом

Видљиви су у данашње време трендови које је након Другог светског рата уочио амерички социолог Рајт Милс – да многи људи угрожене вредности уопште не сматрају вредностима, односно да знатан број људи сматра да вредности нису угрожене. Управо тако данас стоје ствари са слободом и разумом. Многи људи не сматрају слободу битном вредношћу јер се она по њима подразумева. А кад се нешто подразумева, онда је непотребно напрезати мождане вијуге око тога. И стварно, зашто бисмо трошили драгоцено времене (које је данас новац) на дубокоумна промишљења о рецимо смени дана и ноћи. Проблем међутим настаје када се на сличан начин почне размишљати о слободи коју људи, обманути идејом да живе у слободном свету, доживљавају као некакву природну датост. Базати шопингмолом, неограничено сурфовати интернетом, пратити Лигу шампиона уз пиво и чипс, путовати светом на кредит, штавише живети на кредит… Све су то облици „слободе” који данашњег човека одржавају у вери да је рођен слободан. Па ипак, ближе је истини да се рађамо у оковима, али да мислимо како смо слободни, што је обрнута перспектива од оне коју нам је давних дана понудио Русо, да се рађамо слободни али да смо свуда у оковима.

Разум је с друге стране вредност која према просветитељским мислиоцима слама поменуте окове, а коју технократске елите данашњице преокрећу у неразумног окивача човека у име слободе и друштвеног напретка. Технократија то изводи на суптилан и манипулативан начин тако што своје неразумне потезе приказују као разумне, корисне и нужне па људи од такве доброте и племенитости не успевају да виде како је и сама вредност разума угрожена! Зашто је то тако? Вратимо се великом социологу. Ако људи, каже Милс, не осећају да желе неке вредности нити доживљавају осећање да су им вредности угрожене, тада њима влада осећање равнодушности. Ако пак људи не осећају да им је до неких вредности стало али су и поред тога у наглашеној мери свесни угрожености, тада њима влада осећање нелагодности.

Разлика између поменутих „табора” добија на тежини ако се зна да се управо у простору између равнодушности и нелагодности гнезди данашња технократска ала која својим глобалним чељустима настоји да здроби општечовечанске вредности. И она то чини представљајући се не као ала већ као голуб мира с маслиновом гранчицом у кљуну. Невоља је међутим у томе што равнодушне није брига за ову обману чак и уколико је виде, односно што они други прожети нелагодом верују како су немоћни да ишта промене. У том их уверењу одржава армија опслужитеља система (фах стручњаци, лобисти, научни и остали саветници), која се у времену подељености науке на део који служи корпоративним интересима, и на део који негује општечовечанке вредности, капиларно шири друштвеном хијерархијом. Ради се о гласноговорницима технократских управљача и њиховим (не)свесним помагачима у злоупотребама људских вредности и постигнућа. Разуме се у складу с идеологијом профита. То могу бити љубазни фармацеути који нам на послужавнику доносе корпоративна цепива против вируса које производи војноиндустријски комплекс у сарадњи с фармацијом. Али и медицински фах стручњаци који нас уверавају да су цепива безбедна и да никаква веза не постоји између Џенеровог изума и корпоративне глади за профитом. То такође могу бити и слаткоречиви представници корпоративног капитализма који нам нуде прљаву технологију рударења као темељ будућег просперитета. Али и лобисти корпорација који нас убеђују да је живети у руднику фантастично искуство и јединствен осећај. То на концу могу бити и (научни) саветници који нам дају разборите аргументе у корист нуклеарне енергије али притом изостављајући технократске стратегије претварања (полу)периферних земаља у депоније нуклеарног отпада! (Треба увек поћи од могућих злоупотреба).

Што се наведених примера тиче реч је о злоупотреби бриге за људско здравље и живот у здравој средини, мада злоупотребама заправо и нема краја. Буквално им је сваки сегмент друштва подвргнут, укључујући људска права и слободе. Отуда је разумљиво зашто људи прожети нелагодом губе поверење у систем који злоупотребљава (или ће тек злоупотребити) разум, слободу, истину, вештачку интелигенцију, сувереност, вакцине, демократију, нуклеарке, литијум, телекомуникације… Узмимо као пример ово потоње. Чињеница је да смо у здравственом погледу све ровитији те да се у популацији младих повећао проценат оболелих од малигних и других болести. Шта је узрок томе? Бомбардовање осиромашеним уранијумом или и нешто друго? Да ли су на пример испитани утицаји телекомуникацијских мрежа на људско здравље? Када питате званичне државне органе поседују ли научни доказ да 5Г мрежа не штети здрављу деце и одраслих, хорски ће вам одговорити да такав доказ не поседују! (Позвавши се 2019. године на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја поставио сам наведено питање министарствима здравља, екологије, телекомуникација и добио управо овакав одговор.) Па и поред тога власт ударнички наставља да ради на изградњи речене инфраструктуре уз хорску подршку корпорацијских лобиста, научних саветника и фах стручњака. Није јој изгледа битно што наука која није у служби корпоративних интереса тврди да деца (нарочито градска) све више испољавају смањење дубоких регија мозга што подразумева смањење њихових когнитивних способности. (Доктор Рајовић прилично аргументовано говори о томе.) Ипак, корпоративне технократе не укључују оболевање деце у „прогресивне” статистике раста, ефикасности, макроекономске стабилности, што им даје непостојеће право да свако довођење у везу њихових „прогресивних” агенди са штетношћу по људски живот и здравље осуде као „зломисао” неправоверних.

Овим долазимо до кључне тачке савременог тренутка у којој се разумно неповерење у систем који не заслужује поверење проглашава неразумном злоупотребом слободе мишљења базираног на незнању. Сасвим је обрнуто. На основу знања базираног на искуству да у данашњем свету не постоје гаранције од стране моћних (посебно не од стране корпорација), разумно је тврдити да рецимо „Рио Тинто”, уколико једном крене с ископавањем литијума у Србији, неће поштовати гаранције о чистој технологији рударења. Уосталом, уверили смо се како стоје ствари са гаранцијом да ће бити основана Заједница српских општина на северу Косова и Метохије иза које стоји Европска унија, која се бар декларативно залаже за поштовање уговорних обавеза. Шта тек у ери злоупотребе свега постојећег очекивати од „Рио Тинта”?

Текст је преузет са портала "Политика". Аутор текста је Борис Јашовић, објављен 02.05.2024. године.